Због чега у друштву расте агресија, а злочини постају све суровији

Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским Гуријем, ректором богословије и Минску.

– Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе?

– Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва.

Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум.

Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема.

Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог…“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“.

Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове.

– Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како?

– Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу.

Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла.

Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља.

– И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа?

– Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски.

Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време.

Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу.

Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“

Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман.

Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник.

Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“.

Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“

Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“.

Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати…

То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама.

Извор: Православије.ру

Pravoslavie.cl