Варварски чин македонских расколника

Црквени раскол у Македонији данас

Црквени раскол у Македонији чије су семе посејали комунистички властодршци после Другог светског рата, добро га заливали 1958. и чинили све да изникне 1967. године, оптерећује, односе између народа и држава на Балкану. „Македонска Православна Црква“ која није у литургијском и светотајинском општењу ни са једном православном црквом у свету, преко својих званичних врховника истиче увек некакво древно историјско наслеђе.

Флоскуле о томе да је она наследница старијих црквених организација које су постојале на поменутом простору, као што би биле Јустинијана Прима или Охридска Архиепископија, избацују се у јавност како би се скренула пажња са чињеница да је читав простор данашње Републике Македоније (коју Срби никада неће пежоративно називати наметнутим префиксом Северна), у канонскло-правном смислу духовни простор Српске Православне Цркве. Српска црква је заправо „Црква Мајка“ одакле савремени епископи у расколу на челу са митрополитом Стефаном Вељановским вуку своје прејемство и могућност за измирење са црквеном заједницом. Охридска архиепископија, аутономна црквена организација на простору Македоније, коју возглављује митрополит скопски и архиепископ охридски Јован Вранишковски, због измирења са Српском Православном Црквом, и даље трпи неописиве политичке притиске и функционише у правим катакомбним условима. Архиепископ Јован је живи исповедник Православља и провео је неколико година невин по затворима, осуђиван од различитих македонских режима.

И док са највишег нивоа трају притисци бугарских политичара, добро разрађеном дипломатском стратегијом, кочењем приступања некада најјужније федералне јединице Социјалистичке Југославије Европској Унији, дотле на црквеном пољу, неки савремени Македонци, упиру своје наде у Цариградски патријаршијски трон, потпомогнути све присутнијим и отворенијим америчким дипломатама и експертима. Одређене прагматичне паралеле, након писама македонског председника Стевана Пендаровског, цариградском патријарху Вартоломеју могу се повући са Украјином, где он тражи признавање расколничке јерархије и аутокефалију попут оне која је окупила расколничке фракције на захтев Кијева 2018. године и изазвала смутњу, неповерење и, на крају крајева, велики раскол у православној васељени. Док Бугари све више притискају Македонце да им је језик само западна варијанта једне лингвистичке „бугарштине“, а поимање сопствене националне историје оптерећено „србо-комунистичком пропагандом“ после 1945. године, дотле македонски расколници све више на терену војују, а тај рат је давно започет, против српских обележја у културном наслеђу црквеног порекла, а нарочито према архитектонско-уметничким споменицима у Македонији.

Уништавање српског културног наслеђа у Македонији – историја и садашњост

О скандалу који се недавно десио у средњовековном манастиру Осогово, код Криве Паланке, у североисточној Македонији близу границе са Бугарском, известила је пре два дана Грађанско удружење „Спона“, Културно-информативни центар Срба у Македонији. У њиховом апелу је документовано да су свети ликови Св. Краља Милутина, Св. Стефана Дечанског, Св. Никодима, архиепископа српског и Св. краља Стефана Првовенчаног, као и других осликаних светитеља, преименовани, додавањем невештих натписа: „Св. Цар Владимир Кијевски“, „Св. Цар Јован Милостиви“, „Св. Цар Константин Велики“, „Св. Нићифор Фока“, „Св. Константин Кавасила, Архиепископ охридски“ и „Св. Цар Јустинијан Први“.

У Апелу Споне је речено да је тај слој фрескописа у Осогову, дар локалног становништва, „у три наврата (1885–1887, 1932–1933 и 1943–1945) израдио чувени фрескописац Димитрија Андонов „Попрадишки“ (1859-1954), први македонски световни (лаички) сликар“, а, „пре њега (1884) били су ангажовани фрескописци, Мирон Илиев, Аврам Дичов (син Димитрија Крстевића) и Григорие Петровић из реканског села Тресонча“. Мењање натписа уз уништавање плаве позадине, употребу невеште и нервозне „калиграфије“, представља скрнављење фресака, односно: „изворни уметнички рад великог сликара Димитрија Андонова“, заиста је „оскрнављен и компромитован“. ( http://srbi.org.mk/apel-da-se-oskrnavljene-freske-u-manastiru-sv-joakima-osogovskog-kod-krive-palanke-vrate-u-prvobitno-stanje/?fbclid=IwAR3M3IVFhuPBcPRBBuiRciojRi6WtTH9oXey0ORBR4xK7_b72-DmMWdGaIE ).

Да би се неке ствари боље разумеле треба само мало отићи у прошлост. Прво уништавање древних фресака у Македонији, а које је било мотивисано националистичким и етнофилетистичким разлозима извршили су агитатори Бугарске егзархије крајем XIX века. Реч је о расколничкој црквеној структури која је у неким македонским крајевима била лоше примана од локалног становништва пошто је, добрим делом, доводила епископе, свештенике и учитеље са стране. Руски историчар уметности и византолог Никодим Павлович Кондаков (1844 –1925) истраживао је богато наслеђе средњовековног градитељства у Македонији описавши своја запажања у књизи Македонiя – археологическое путешествiе, Н. П. Кондакова, Санкт-Петербургъ 1909, на странама 183-184, где је описао случај скрнављења српских фресака у манастиру Св. Димитрија у селу Сушица код Скопља.

Тај манастир, познатији као Марков, јесте задужбина краља Вукашина Мрњавчевића (1366–1371) и његових синова Марка, Андријаша, Иваниша и Дмитра. Забележено је да је калуђер-егзархиста скоро месец дана потпаљивао пећ тако што је ложио старе српске рукописе и документарне листине. На овоме се није зауставио него је масном фарбом прекречио све фреске које изображавају српске средњовековне владаре, тј. краља Вукашина и сина му Марка, у епици опеваног српског јунака Краљевића, цара Уроша и друге.

На место старог живописа поставио је његовом руком израђене „фантастичне и безначајне слике птица и змајева“. Овај варварски чин уништавања српске културе од стране „Дионисија, зографа Блгарина“, руски научник, оценио је на следећи начин: да је фреска ктитора овог манастира „уништена као споменик српскога господарства у овим крајевима, у име бугарског патриотизма“, тј. тај вандализам извршен је „из мржње бугарског свештенства према остацима старе српске културе“.

Манастир Осогово (Сарандапор) „одмах иза Студенице, Милешеве и Дечана“

Манастир Св. Јоакима Осоговског посвећен је светитељу из XI века кога су владари из српске династије Немањића нарочито поштовали и који су у својој држави његов култ јачали посебном љубављу. Овај манастир је посетио, пред битку на Велбужду српски краљ Стефан Дечански 1330. године, помоливши се искрено за победу над непријатетљима. Ту је чинио „велике завете“: „Такође, и ка светоме оцу Јоакиму, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама је чинио велико обећање ка овом преподобним и блаженом оцу“.

Манастир Св. Преподобног оца Јоакима Осоговског познат под именом и Сарандапорски манастир је обновио српски краљ Милутин (1282 –1322). У хроничарској српској историографији, а пример је Карловачки родослов стоји записано да је краљ Милутин подигао: „Сарандапор светому оцу Јоакиму, Пшињски, светому оцу Прохору“.

Бројни манастири Пећке патријаршије су у другој половини XVI века слали своја посланства у Русију у потрази за материјалном потпором од руске цркве и државе. Кратовски митрополит Висарион је 1585. године у пратњи игумана манастира Осогово стигао на руски двор где је тражио новац за обнову те светиње, за коју је рекао да ју је „некада подигао велики војвода српски Константин Дејановић“. Осоговски манастир је заузимао високо место у листи манаситра Пећке Патријаршије. По Атанасију Даскалу, Србину, који је крајем XVII века написао дело за руски царски двор „О пустошењу српске земље“, Манастир Осогово је на високом 4. месту, одмах иза Студенице, Милешеве и Дечана: „Четврти манастир је Осогово. Ту лежи тело Св. Исаије пророка, тело светих мученика Крика и Јулите, св. Илариона новог епископа мегленског, и преподобног Јоаникија сарандапорског чудотворца“.

Auto da fé савременог македонског расколништва

Тужна су настојања македонских расколника да пуком вештачком променом натписа одређених иконографских представа заслужних људи у историји и Светом Предању Православне Цркве вештачки и насилно вежу за своје измишљене историјске корене. Овакво „хришћанско варварство“ могло би и да се настави, отвореним уништавањем и преименовањем још старијих средњовековних фресака и икона, које имају префикс „српски“, затим уништавњем рукописног наслеђа које потиче из средњовековног српског периода у Македонији, а које је највише проучавао и пописао Рус Владимир Мошин (1894–1987). На основу његових филолошких истраживања и инвентарисања рукописа закључује се да је 90 % древних ћириличних манускрипата у Државном архиву Македоније српског порекла, према коришћеном језику, правопису и црквеној редакцији.

Овакво насиље према културном наслеђу, самовоља без преседана и агресивни ефекат у култ(ур)ном простору, наговештавају тамне облаке који су се надвили над православном Македонијом. Упркос томе што је генеза раскола у Македонији и Украјини историјско-феноменолошки различита, расколници из Скопља и са Вардара упорно траже аналогије и могућност „украјинизације“ еклисијалних прилика, а то би, изазвало додатне проблеме уз постојећи васељенски раскол који је пре две године вратоломно изазван са Босфора.