Усековање главе светог Јована Крститеља

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: „Иде за мном јачи од мене“ (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама cветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.

Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. – А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.

Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.

Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине – тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.

И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: „Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога“.

О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.

После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).

Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:

Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.

После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.

Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.
Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене – Јовану.
Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло – зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер – ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена – она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, – закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2, 9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога – реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12, 31-32).
Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену, нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22-29). – Овим завршујемо своју реч о злој жени.

Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен оветњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.
А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. Сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.
Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? – Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? – Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17, 12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). – Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.
И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одрећује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!
Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl