У Русији треба забранити операције промене пола

— Владимире Романовичу, да ли Црква усвајање нацрта закона о забрани пропаганде ЛГБТ сматра својом инциијативом или заслугом?

— Руска Православна Црква је увек сведочила о томе да пропаганда појава које се не сматрају грешнима само у православљу, већ и у другим религиозним традицијама подрива основе друштва. Закон треба јасно да јача и штити вредности. Ако по нашем Уставу вредност представља традиционална породица, недопустиво је агресивно наметање понашања које је негира. Мислим да је приписивање себи заслуга последња ствар коју треба да чинимо. Предстоји нам велики рад на враћању породичних вредности у средиште живота друштва. Прерано је славити победу.

— Како треба да се односимо према тексту нацрта закона који је усвојен у првој редакцији? Да ли је потребна извесна дорада?

— Нацрт закона смо подржавали у текућој верзији још за време јавних излагања у Државној думи која су показала консензус свих политичких и друштвених снага. Мислим да имплементација одредби закона на друштвеним мрежама где слична пропаганда има најмасовнији карактер може представљати предмет прецизирања у току наредних разматрања. Пре свега ће бити значајне примедбе људи из праксе.

— Да ли нови закон може ограничавати грађанска права представника ЛГБТ и понижавати људско достојанство, на пример, да ли ће их људи после ступања овог закона на снагу осуђивати у колективу, прогањати и отпуштати? Како друштво треба да се опходи према њима с тачке гледишта Цркве?

— Црква нас позива да се према свима опходимо с љубављу, чак и према онима који с наше тачке гледишта чине грех. Разликовање греха и грешника представља фундаменталну одредбу хришћанског односа према човеку. Међутим, показивање свог грешног понашања и покушаји да се у њега увуку људи из околине морају бити пресечени помоћу закона. На пример, не говоримо о кршењу грађанских права ако неко наг излази на улицу или ако у дворишту дечјег вртића пије алкохол, па за то одговара по закону.

Никога не треба понижавати, али за све ће бити боље уколико човекове греховне склоности постану предмет исповести или макар тема за разматрање са психологом, а не јавног наметања и правдања.

Мислим да човек може добити отказ уколико се неморално понаша. На пример, нико не долази у дечји вртић и не прича о својој хетеросексуалној оријентацији и љубавним походима. Због тога то треба забранити и људима који себе сврставају у ЛГБТ.

— Постоји пракса каминг-аута кад представници ЛГБТ специјално то изјављују јавно. Да ли ће се то сматрати пропагандом?

— Треба сачекати да се појави пракса примене права, можда и усвајање подзаконских аката како би се формирао однос према појединачним случајевима. Међутим, могу да кажем да су се такозвани каминг-аути у савременом јавном простору претворили у пропагандистичке акције у току којих „програсивна јавност“ обавезно треба да подржи онога ко је због нечега одлучио да обнародује своје сексуално понашање.

Чини ми се да је у последње време друштво практично изгубило представу о приватном животу у који спада сексуално понашање. Притом није важно да ли је оно хетеросексуално или хомосексуално. Мислим да ће усвојени закон барем у извесној мери вратити представу о томе.

— У СССР-у је постојао члан у Кривичном закону за содомију. Да ли га по вашем мишљењу треба вратити?

— Мислим да човека не треба кривично кажњавати за сваки грех. У сваком случају, црквени став се у овом случају не састоји у томе да се човек казни због тога што је пао у грех содомије, већ у томе да у овај грех не увлачи људе из околине.

У принципу, треба имати у виду да забране и репресивне мере у скоро свакој ствари чине само једну страну питања. Ниједан проблем се не може решити само помоћу забрана. Треба да размислимо о томе да све забране морају бити праћене активним стварањем и пропагирањем позитивног садржаја који је усмерен на јачање традиционалних породичних вредности, између осталог, у области књижевности, медија, филма, друштвених мрежа итд. Није довољно декларисати приврженост овом или оном систему вредности. Усвајање ових вредности кроз образовање и васпитање је подједнако важан задатак као и забрана недопустивог.

— Шта мислите о операцијама промене пола и о томе да ли су допустиве у Русији?

— Колико знам број хермафродита је сасвим незнатан. То су људи који имају и мушке и женске полне особине. Мислим да је таквим људима потребна хируршка помоћ. У осталом су манипулације везане за промену пола елемент наметања гендерске идеологије, злочиначки бизнис који унакажава судбине људи, а у последње време и деце. Многи лекари на Западу јавно говоре о томе да услед хормонске корекције пола малолетници не могу да имају децу, односно, једноставно говорећи, бивају стерилисани. Авај, нико их не слуша. Мислим да такве операције у Русији треба да буду забрањене.

— Да ли свештеници који се на исповести сретну с тајним хомосексуалцима треба то да пријаве безбедносним органима?

— Такве измишљотине шире људи који свесно желе да компромитују закон којим се чувају породичне вредности и пре него што је ступио на снагу. Ниједан свештеник не сме да открије тајну исповести и не сме да одбије да пружи духовну помоћ човеку који је постао жртва содомског греха, као и било ког другог греха. То противречи самој природи свештенства.

Не само то, мислим да се ниједан човек здравог разума неће бавити некаквим трагањем за „тајним“ хомосексуалцима. То може бити само манија и закон који штити јавни простор и искључује мешање у приватан живот не даје никакве основе за то.

— Како педагози у школама и на факултетима да говоре о неким истакнутим писцима, песницима и музичарима у чијој биографији постоји нетрадиционална оријентација или чија су поједина дела посвећена представницима истог пола? Да ли да то прећуткују или да осуђују аутора како не би били оптужени за пропаганду?

— Ако се ради о руској класичној књижевности одговор је очигледан. Нико осим изузетно ретких случајева није показивао и није износио на суд јавности своју сексуалну оријантацију, као ни приватни живот уопште. То се и тадашње време сматрало непристојним и увредљивим и за то је човек могао бити изазван на двобој.

Не разумем у потпуности педагошки циљ због којег би наставник са ученицима и студентима могао да разматра сексуални живот „писаца, песника и музичара“ уместо да разматра културно наслеђе које је он створио. Ако неком наставнику падне на памет мисао да стваралачка достигнућа овог или оног аутора повезује с његовом оријентацијом, то не бих назвао само пропагандом, већ пропагандним бунилом.

— А ако неки од савремених аутора неко дело посвети припаднику свог пола или због нечега у роману описује хомосексуалца да ли то треба сматрати пропагандом ЛГБТ? Питање се односи и на филмове.

— Што се тиче савремених аутора, по мом запажању у већини књижевних и филмских сижеа у којима се разматра хомосексуална тематика то се не чини с уметничким, већ политичким циљем. Као што је раније сваки научни рад почињао апсолутно неумесним цитатом класика марксизма-лењинизма, сад многи модерни и тражени аутори у своје радове укључују хомосексуалну линију. По мом мишљењу то спутава стваралаштво, а не ослобађа га.

— Како да избегну оптужбе за пропаганду људи који имају традиционалну оријентацију, али нетрадиционални укус, на пример, у одећи: ако жена носи мушку одећу, а мушкарац, на пример, розе џемпере?

— Мислим да у интервјуу није могуће и да је бесмислено доносити судске одлуке на основу непроверених претпоставки.