Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти.

Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост – Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло.

Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.

Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа.

Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима.

У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости.

Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12).

Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин.

25. децембар 1947. године