Светиње се одузимају недостојнима

Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто?

Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија.

Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом.

Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“.

Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење.

Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе.

Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо.

Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила.