Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски о псовци и хули на Бога

„Не узимај узалуд име Господа Бога својега“                                            

(Трећа Божја заповест)

Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд или вређати страшно и моћно Име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене Име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути Име најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње? Или још више и још страшније: ко се усуђује да вређа или псује свесвето Име Божје?

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино Име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим погледом благодариће ти на помену тог Имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Кад навале на човека зли дуси, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице, и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје. Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе — мастило наде и поверења — и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага се његова удвоји.

Кад се човек нађе опкољен дивљим зверовима, и док год се нада само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове Име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан зверовима.

Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и уједном помене Име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. Нека би била проклета ако Те опсују и увреде.

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се због тога узмути и узнемири. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе и чињаше се невешт. Врати се опет кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:

— Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла? Одговори хаџија мирно: — Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалудно викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути, Бог или ти, кујунџијо? — А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

Нека вам, браћо, Име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.

Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смеран и благочестив човек. И беше у белога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда ружаше и хуљаше Име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну: — Шта то радиш са псетом? — Оно што и ти са Богом, одговори Црнац мирно.

А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен, јер Његово Име овај псоваше.

Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора: — Како можеш да слушаш овакве богохулне речи? Одговори доктор: — Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. А ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.

О Сведржитељу, како Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?

О Свемилостиви, како Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека?

О Светрпељиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима него човека?

О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. И нека би био језик мој проклет, ако би Те ружио или псовао.

Епископ НИКОЛАЈ

+++

Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога Духа свака псовка имена Божјег и светиња Божијих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно се и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Зато се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.

Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3, 7): „Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12, 34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и поред злог срца и богохулне душе.

Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.

Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство човеково налази се у срцу, богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово.

Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: „Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити“ (Мт. 12, 36—37). — „Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно“. Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити.

Отац ЈУСТИН

Pravoslavie.cl