Свети свештеномученик Симеон, епископ персијски
Када се у Персији умножише хришћани, и имађаху своје цркве, епископе, свештенике и ђаконе, устадоше против њих маги, који издавна беху учитељи, вође и заштитници незнабожне вере персијске. Устадоше с њима заједно из зависти и Јевреји, свагдашњи непријатељи хришћански, и договорише се са магима, те наговорише цара Сапора да дигне гоњење на хришћане. И најпре оклеветаше код цара светог Симеона, епископа града Селевкије – Ктезифона, да је тобож непријатељ персијског царства а пријатељ грчког цара, кога обавештава о свему што се у Персији догађа. Цар Сапор најпре разреза велики и огроман данак на хришћане, и за скупљаче данка одреди најсвирепије људе, да би што бездушније злостављали хришћане. Затим отворено поче свештенике и служитеље Божје убијати, црквене ризнице пљачкати, и саме цркве рушити и са земљом сравњивати. Онда издаде наређење да се лиши слободе и доведе к њему свети Симеон као непријатељ персијског царства и њиховог нечестивог зловерја.
И би доведен пред цара свети Симеон са два свештеника, Авделајем и Ананијем; сви троје оковани у вериге. Они се не само не уплашише од цареве јарости, него му се чак и не поклонише. То још више разјари цара, и он упита светитеља: Зашто ми се не поклони сада као што си то раније чинио? Светитељ одговори: Раније нисам био привођен теби на овакав начин, зато сам ти се поклањао, одајући дужно поштовање твојој царствености. А сада, пошто сам приведен да бих се одрекао Бога мог и отступио од вере моје, не треба да се клањам теби, непријатељу Бога мог.
Цар га онда стаде наговарати да се поклони сунцу, обећавајући му за то многе поклоне и одликовања. А не буде ли се поклонио сунцу, он се хваљаше да ће потпуно истребити хришћанство у своме царству. Но када виде да се светитељ држи јуначки, и не попушта ни пред ласкама ни пред претњама, он нареди да га вргну у тамницу. Кад светитеља извођаху из царске палате он угледа старца евнуха Устазана, који беше васпитач цару Сапору као детету, и уживаше велики углед, и заузимаше прво место у царевом двору. Угледавши светог епископа Симеона, Устазан устаде и ниско се поклони Божјем архијереју. А Свети Симеон окрену од њега главу своју, и са подигнутим гласом љутито га укори као преступника, јер најпре беше хришћанин, па се потом из страха од цара поклони сунцу. Устазана то силно потресе, и он стаде плакати и ридати; и свукавши са себе скупоцену одећу обуче се у црну и подерану, и седећи поред капије царске палате он кукаше говорећи себи: Тешко мени кукавном! како ћу изаћи пред Бога мог кога се одрекох? Ето, Симеон окрену главу од мене због мог отпадништва. Како онда да погледа на мене Творац мој! – Говорећи тако, Устазан ридаше неутешно.
Сазнавши за то, цар Сапор одмах призва к себи васпитача свог Устазана, и видећи га уплакана, упита га, шта је разлог његовом плачу и шта га толико ожалости у царској палати. Устазан одговори: Никада ми се ништа непријатно ни жалосно не догоди у твоме царском дому. Но волео бих да узмем на себе све непријатности, жалости и невоље овога света, само не ово због чега сад патим и плачем. О, ја толико стар, требало је да одавно умрем! А ето, још сам у животу, још гледам сунце коме се поклоних као богу. Ох, што не умрех пре но што отступих од Бога Творца свеколике твари и успоштовах твар више него Творца. Али то учиних не искрена срца. Да бих теби лицемерно угодио, ја учиних две ствари због којих заслужујем смрт: отступих од Христа Бога мог, и изневерих тебе у старости својој. Нећу више да гневим Господа и Бога мог Исуса Христа, Цара Бесмртног – ради цара смртног; нити ћу више преклонити колена своја пред сунцем, творевином Божјом, него ћу се одсада вечито клањати једино Богу Творцу.
Чувши то, цар Сапор се веома зачуди тако неочекиваној промени код Устазана, и стаде још више беснети на хришћане, сматрајући да су га они неким мађијама преластили и изменили. А жалећи старца, цар га мољаше као оца, да не наноси боговима такву увреду, себи срамоту, и царском дому жалост.
И наговараше га час ласкама час претњама. А Устазан говораше: Доста је моја старост починила безумља; више то чинити нећу: нећу поштовати више твар него Творца.
Цар дуго и на разне начине наговараше Устазана. Али кад виде да је Устазан одлучан и непоколебљив, он донесе одлуку да се Устазан посече мачем. Вођен на смрт, блажени Устазан призва к себи свог верног пријатеља евнуха, царевог пристава, и замоли га да отиде к цару и достави му ову његову молбу: Царе, овако каже Устазан: опомени се моје службе, којом послужих од младости своје, најпре оцу твоме, затим теби са сваким усрђем. За ово нису потребни сведоци, ти сам то добро знаш. А за све то ја молим од тебе само једну услугу: Обавести све зашто умирем; нареди бирову да громогласно објави свима: кнезовима, велможама и свему народу, да Устазан умире не због неког зла и нерасположења према цару, него само зато што је хришћанин и не жели да се одрекне Бога свог.
Када ова молба би достављена Сапору, он одмах изађе у сусрет Устазану. Јер надаше се цар, да ће велики страх ухватити све хришћане када чују да није поштедео ни васпитача свог, старог, угледног и вољеног Устазана, него га због његове вере у Христа без милости предао на смрт. А свети Устазан друкчије расуђиваше о томе: Хришћани, које је он својим оступништвом уплашио и ожалостио када чују да се он поново обратио и мученичку смрт за Христа поднео, обрадоваће се и јуначки окрепити за слично мучеништво. – И тако светом мученику би глава мачем отсечена, док биров велегласно објављиваше да Устазан даде главу своју под мач за Христа, не за нешто друго.
Сазнавши за такву кончину Устазанову, свети епископ Симеон у тамници са свештеницима и осталим хришћанима, испуни се са свима неисказане радости, и слављаше Бога који обрати Устазана од заблуде и увенча га венцем мученичким.
После тога свети Симеон би по други пут изведен пред цара, и са великом смелошћу говори много пред царем о вери хришћанској, и не хте се поклонити сунцу ни цару. Гневан, цар нареди да сви хришћани што су по тамницама и у оковима, буду изведени на смрт, и то на Велики Петак, дан спасоносног страдања Господа нашег Исуса Христа. И бише изведени њих сто: међу њима беху многи свештеници, ђакони и други клирици. И цар донесе пресуду: да сви буду мачем посечени пред очима Симеоновим, и да Симеон буде последњи посечен.
И кад их све везане вођаху на смрт, врховни маг велегласно говораше: Ко од вас жели да се с царем поклони сунцу, остаће у животу и биће одмах пуштен на слободу. – И ниједан му се не одазва, нити одговори, јер нико од њих не пристајаше да изабере времени живот, већ сваки жељаше свим срцем да умре за Христа животодавца. А свети епископ крепљаше их да неустрашиво иду у смрт, говорећи им многе божанске речи из Светога Писма и тешећи их надом на вечни живот у царству небеском. И бише сви посечени; напослетку и пастир словесног стада, свети Симеон, пошто посла испред себе своје стадо ка Пастиреначалнику Христу, преклони под мач главу своју и пређе ка Господу. Бише посечени са њим и оба свештеника што заједно са њим беху ухваћени, Авделај и Ананија, обојица већ стари. Када свештеник Ананија стави главу на пањ, уздрхта од страха целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: Не бој се, старче, затвори очи, и буди храбар, да би одмах сагледао светлост божанску! – Чим то изрече, би одмах познан као хришћанин и цару оптужен. А он неустрашиво изјави пред царем да је хришћанин, одричући се безбожја персијског. Бесан од гнева, цар нареди не да га мачем посеку, него да га уморе најљућом смрћу. Наиме: пробушише му одпозади врат, па му језик извукоше на потиљак и одрезаше, затим му са целог тела кожу одраше, и тако свеца уморише. – Тог истог дана ухватише и кћер његову Аскитреју, и по дугом мучењу за Христа убише.
Идуће године, опет на Велики Петак, би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тако скупа пострадаше за Христа хиљаду сто педесет светих мученика, 341 или 344 године. А историчари Созомен и Никифор2) пишу да је у то време, на Велики Петак и на Ускрс, било побијено безброј хришћана. Јер кад изиђе наређење незнабожног цара Сапора да се сви хришћани истребе у његовом царству, тада хришћани оба пола, стари и млади, сами ревносно одлажаху из својих кућа, свим срцем се предаваху властима, и с радошћу умираху за Господа свог.
Када би убијен свети Азат евнух, цар зажали за њим, јер га веома вољаше, и обустави даље убијање хришћана. Само поручи својим магима да на муке стављају учитеље и вође хришћанске, епископе и свештенике, а нареди да штеде остали народ хришћански. А ми поштујући спомен побројаних и неизбројаних светих мученика, славимо подвигоположника и венцедавца Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
Извор: crkvenikalendar.com
Pravoslavie.cl