Свети свештеномученик Никон

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НИКОНА и сто деведесет и девет ученика његових,
с њим пострадалих

У ГРАДУ Неапољу, у Италији, беше човек, по имену Никон, официр римски, леп, весео и храбар, по вери незнабожац, рођен од оца незнабожца и научен идолопоклонству. Али му мајка беше хришћанка. Она га је стално упознавала са Христовом вером, причала му о сили крста Христова, и говорила: Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком, и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен.
Једном Никон сам са својом четом ступи у борбу са надмоћнијим противником, настаде силна сеча, и Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије. Видећи како му изгинуше врло многи војници, и сам у смртној опасности, Никон се сети мајчиног савета, погледа у небо, прекрсти се и завапи из дубине срца: Христе, Боже свемоћни, јави на мени у овом часу силу крста Твог, да бих одсада и ја био слуга твој, и обожавао Те заједно са мојом мајком! – Рекавши то, он се испуни необичном силом, јурну на непријатеље, копљем поби око сто осамдесет њих, а друге нагна у бекство. И нико му не могаде противстати, тако је силно дејствовала у њему сила крста Христова.
И прослави Никон Бога, говорећи: Велики је Бог хришћански! Он знамењем крста Свог светог побеђује непријатеље и разгони. – И Никонови војници дивљаху се своме вођи, говорећи: О чуда небеског промисла! никада нисмо ни видели ни чули да се ико тако јуначки борио, као што сада видесмо Никона.
Хвалећи Бога, Никон се врати дома, и исприча мајци својој шта Господ Христос учини с њим у боју силом светога крста. А мати његова, веома обрадована тиме рече: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, који хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине! Сада, Господе, услиши молитву слушкиње Твоје, и удостоји сина мог бање препорода, која нам је дарована на отпуштање грехова, и научи га творити вољу Твоју, да би, угодивши Теби, добио од Тебе обећана вечна блага.
И стаде Никон распитивати мајку своју: Како човек може постати потпун хришћанин? И мајка му одговори: Треба ти да постиш четрдесет дана, и да те хришћански свештеник поучава хришћанској вери. Затим треба да се одрекнеш Сатане и свих дела његових, и да, верујући у Христа Бога, примиш свето крштење. На тај начин ћеш постати истински хришћанин и слуга Христов. – Тада Никон рече: Жив ми Господ, боље ми је да будем слуга Његов него јелински идолопоклоник и официр. Нећу више да се клањам камењу, нити којој другој твари, већ Богу јединоме, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. – А поклонивши се до земље мајци својој, рече јој: Моли се за мене слугу твог, мајко моја, да ми Бог да доброг Анђела, воћу и чувара душе и тела мог, да под његовим руководством обретем неког слугу Божјег, који би ме удостојио светог крштења, и научио ме творити вољу Христа истинитог Бога нашег, и уврстио ме у духовно стадо Христово. Јер да ме твоје поуке, о чесна мајко моја, нису отргле од јелинске заблуде и упутиле на познање истинитог Бога, за кратко време мене би пакао прогутао, и ја бих допао мука са свима онима који не знају Бога и који се сада муче у аду. И опет: моли се за мене, мајко моја!
Рекавши то, он журно пође из куће. А мајка га ухвати за руку, и са заклетвом га моли да се врати к њој кад буде примио свето крштење, да би је сахранио, пошто је већ стара и очекује скору смрт. Затим се помоли за њега, снабде га за пут са доста злата, нарочито својим материнским благословом, и испрати та да тражи хришћанског свештеника. Јер у та опака времена, када су велика гоњења била на хришћане, свештеници и учитељи хришћански крили су се по пустињама и горама, те није било лако наћи кога од њих, поучити се истинама вере, и добити свето крштење.
Из куће Никон оде на морско пристаниште, укрца се у лађу, и отплови у Цариград. После његовог одласка војници га стадоше усрдно тражити по Неапољу због великог јунаштва које показа, а и старешине градске питаху мајку његову, где јој је син. Она одговараше: Не знам, оде некуда. Никон пак, слуга Божји, вођен благодаћу Господњом, допутова до острва Хиоса. Тамо се попе на једну високу гору, проведе у молитви осам дана, молећи се Богу да му покаже где може наћи таквог слугу Господњег, који би му дао жељено свето крштење и поучио га светим тајнама вере. И јави се Никону у ноћном виђењу Анђео Божји у виду епископа, даде му жезал који је на врху имао крст, и нареди му да иде на морску обалу. Отишавши изјутра на обалу, он нађе лађу где га чека. Јер исти Анђео Господњи јави се морнарима, наредивши им да причекају Никона који ће к њима доћи са горе носећи жезал са крстом на врху. Никон седе на лађу, и уз повољан ветар они за два дана стигоше до једне горе, зване Ганос. На тој гори налазио се епископ кизички Теодосије, који се са мноштвом монаха ту скривао од незнабожаца за време гоњења. И епископ бејаше монасима ту као ава и игуман. Њему би откривено од Бога о Никону, и он изиђе са монасима својим на пристаниште. И узевши Никона, одведе га у своју пећину. И пошто га огласи, он га крсти у име Свете Тројице, и причести га пречистим Тајнама Христовим.
Пошто прими свето крштење, блажени Никон живљаше у том пећинском манастиру, учећи се божанственим књигама и угледајући се на иночки живот. Затим ради кротости своје и сам би обучен у иночки образ. А братија нека говораху за њега да личи на анђела Божјег, видећи његово смирење и кротост, пост и уздржање, и свеноћно стајање у псалмопјенију без сна. Он у трудовима беше трпељив, у љубави велик, у пошћењу несравњив, у учењу и читању књига ненасит, у ноћним молитвама неуморан, и у свима монашким подвизима свесрдно ревносан. И сав живот његов беше без порока, тако да му се дивљаху сва братија и сам свети епископ Теодосије.
Пошто на такав начин блажени Никон проведе три године на тој гори, би епископу божанствено откривење: Анђео Господњи предстаде му у сну, и рече му: Пре но што отпутујеш из овог живота, уместо себе постави за епископа Никона, кога си крстио и замонашио, повери му стадо своје, и нареди му да се са свима пресели у Сицилију, да монаси не би овде изгинули од варвара, који ће ускоро навалити на ово место.
После овог виђења свети епископ Теодосије рукоположи блаженог Никона најпре за ђакона, потом за презвитера, па га онда хиротониса за епископа. И поверивши му сто и деведесет инока, свети Теодосије се упокоји у Господу, и свети Никон га чесно сахрани.
Затим се свети Никон са свима монасима укрца у лађу, и отпутова на острво Лезвос, где пристадоше у граду Митилени, и ту проведоше два дана. Одатле отпловише до острва Наксоса. Од овог острва, Божјом помоћу, за двадесет и два дана стигоше у Италију, у Неапољ. Дошавши у свој завичај Неапољ, свети Никон затече живу своју блажену мајку. Када га угледа, она му са сузама радосницама обисну о врат, и грљаше га. Затим поклонивши се пред Богом до земље, она говораше: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, што си ми довео сина у анђелском чину и у епископском достојанству. И сада, Господе мој, услиши мене слушкињу Твоју, и прими душу моју у руке Твоје! – Завршивши ову молитву, блажена жена одмах у миру предаде дух свој Господу. И сви који то видеше, прославише Бога, и сахранише је чесно са псалмопјенијем.
А кад се рашчу по граду да је Никон дошао, посетише га неки војници, који су били у чети његовој. И насамо га питаху: Заклињемо те вишњом силом, реци нам, откуда ти дође она снага и храброст, што их показа у боју, да ли од мађија или од неког другог дејства? Научи нас, да бисмо и ми могли бити такви. Свети им одговори: Верујте ми, браћо, у боју ме учинише храбрим не мађије, нити ишта друго, већ једино помоћ часног крста Христовог. Када се крстом наоружах, нико ми не могаше противстати, јер сила Божја, која у крсном знаку дејствује, побеђиваше све непријатеље.
Када то чуше ови војници, припадоше к ногама светог епископа Никона, говорећи: Смилуј се на нас, свече Божји, и поведи нас са собом да, као што нас ти избави у боју од непријатеља, тако и сада постанемо са тобом учесници царства небеског. – И ти војници, којих беше девет на броју, тог часа оставише жене и децу и браћу и куће своје, и пођоше за светим Никоном.
Преподобни Никон онда са њима и осталим ученицима својим седе на лађу, и отплови у Сицилију. Тамо се искрцаше крај једне врло високе горе Тавроменије. Одатле кренуше у унутрашњост, и после дугог путовања дођоше до реке Асинос. Поред реке нађоше једно старо пространо купатило од камена, у пустом месту, званом Хигија, и ту се настанише. Место беше безмолвно и дивно, и земља добра за обрађивање. Одмах направише градине, засадише воћке, и живљаху. Ту преподобни епископ Никон крсти оних девет другова, бивших војника, и постриже их у монаштво.
Пошто прође доста година, а гоњење на хришћане не престајаше, би обавештен кнез Сицилије Квинтијан да поред реке Асинос живе неки људи који почитују небеског Бога, учитељ им је епископ Никон, а нашим се законима не покоравају, нити наше богове почитују. Чувши то, кнез се разјари, и одмах посла чету војника да све те људе похватају и доведу к њему на ислеђење. Када чета стиже до указаног места, војници упиташе: Где је Никон и његови другови, који се царским законима не покоравају, нити богове поштују? Свети Никон им одговори: Добро дошли, децо моја, добро дошли! Јер Господ мој Христос преко вас позива мене и моје. – А братија припадоше молитви, молећи Бога да их благодаћу својом укрепи на подвиг. Али, приморани од војника да одмах крену, они завршише молитву, и пођоше ка кнезу, вођени од војника као овце на заклање. А преблажени отац наш Никон сокољаше их путем, говрећи: Држите се јуначки, браћо моја, и будите неустрашиви пред мучитељем! Јер ево завршава се течење наше, и нама се отворише врата небеска. Стојмо јуначки за веру Христову пред бесним мучитељем! Говоримо слободно пред њим! Чујмо глас Доброга Пастира нашег који говори: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када свети предстадоше кнезу на нечастивом суду, он их бесно погледа, и упита: Зар тако застранисте у ништавној и безумној нади, заведени од овог мађионичара Никона, да ни бесмртне богове не почитујете, нити се законима њиховим покоравате? А свети као једним устима одговорише: Хришћани смо, и никада нећемо напустити веру нашу; и наду нашу не полажемо у ништавила, него у Господа Бога, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. А богови твоји су неми и глуви, неосетљиво камење, дело руку људских, и слични су им они који се уздају у њих.
Видевши чврсту и непоколебљиву веру светих, кнез помисли: Ако их убрзо не побијем, они ће врло многе завести у своју заблуду. И нареди да их наге и поваљене немилосрдно бију воловским жилама. Затим издаде наредбу да их све, осим светог Никона, одведу до оног купатила где су живели, и тамо мачем посеку. И одведоше их тамо на посечење. И када свети мученици савише под мач чесне главе своје, они говораху: У руке Твоје, Господе, предајемо душе своје, јер нас Тебе ради убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. – И посечени бише преподобни ученици светог Никона, или боље – самога Христа, њих сто деведесет и девет. А тела њихова, по наредби мучитељевој, предадоше огњу.
А преподобног Никона мучитељ врже окована у тамницу, и смишљаше најљућу смрт за њега. Но те ноћи у тамници јави се светом Никону Анђео Божји у сну, и рече му: Буди јунак у Богу, Никоне, војниче Христов, и весели се, јер Христос Бог наш прими жртву твојих сто деведесет и девет ученика као мирис миомира, и уђоше у дворе у којима Небески Женик обитава. – Када Анђео то изговори, гле, свети Никон угледа пред собом пресветлу девицу: она је сијала јаче од сунца, хаљине њене беху од злата и сапфира, у рукама је имала лава белог као снег. А стајаше та девица у пољу, крај реке Псимит, на источној страни. На западу пак стајаху два врло висока човека, њихове главе досезаху до неба, у рукама им беху огњена копља, и они разговараху са јавившом се девицом, говорећи: Зашто смо данас докони? Послани смо од Небеског Цара у бој против Квинтијана. Ево чекамо га, а он не излази. – Тада им светлоносна девица она довикну, говорећи: Јуче Квинтијан погуби сто деведесет и девет слугу Христових, и сада тај исти мучитељ смишља против учитеља њиховог Никона, који сва лукавства вражија ваистину победи, још страшније ствари. Но Квинтијан ће убрзо доћи на то место, где га ви чекате. Рекавши то, она им из руку својих пусти лава, говорећи: Ето вам и њега; он ће вам помоћи против мучитеља.
Када се после тог виђења преподобни епископ Никон трже од сна, веома се обрадова. И хвалећи и славећи Бога, он виђење своје исприча дечаку свом Херомену, који му је служио, који касније и описа његово житије и страдање. А причајући дечаку своје виђење, свети прорече да ће Квинтијан убрзо умрети љутом смрћу.
Сутрадан нареди кнез Квинтијан да светог Никона изведу преда њ на суд, и упита га: Ко си и, откуда си? И мађијама које вере ти опчини толике људе те одоше у смрт, и тако због твог безумља лишише себе лепоте сунца и красоте месеца? – Свети Никон му одговори: О испуњени сваке неправде! ко сам, и које сам вере, казао сам ти не само ја, него си то и од других чуо, нарочито од многих светих, које си ти, заслепљен безбожјем својим, јуче побио. И сада ти опет потврђујем, чуј: хришћанин сам чврст и постојан, нада ми је Бог – Творац неба и земље, Он ће те предати на неподношљиве муке због бездушног насилништва твог и богомрског безбожја.
На ове речи рикну мучитељ као лав, и нареди да нагог светитеља вежу за руке и ноге о четири коца, и под њим тако растегнутим запале ватру и пеку га на њој. Тако мучен, светитељ се на живом угљевљу одмараше као на цветном пољу, певајући и говорећи: Ти си тврђава моја, Господе, и прибежиште моје! Ти ме избављаш од љутих врагова мојих! – И рекоше слуге мучитељу: Господине кнеже, ми већ малаксасмо ложећи ватру и пекући овога, али се њега ватра не дотиче.
Тада скинуше светог Никона с мучилишта, и кнез нареди да га бесним коњима вежу за репове, и ови га у трку растргну. Но чим светитеља везаше коњ’ма за репове, он пружи десну руку према коњима, прекрсти их, и тог часа се бес коња претвори у овчију кротост, и коњи стадоше као укопани, и не хтедоше се макнути с места, иако су их слуге силно тукли.
Видећи то, мучитељ се разљути на коње, и нареди да им пресеку жиле на ногама. А коњи, по Божјем нарећењу, као некада Валаамова магарица, људским гласом проговорише и рекоше: Бог наш на небу и на земљи све што хтеде сатвори; и нас сада убијају ради светог Никона.
Тада кнез нареди да мученика окују у железне окове, и са високе стене рину у дубоку провалију. Но и кад то учинише, мученик остаде неповређен, јер га ринута Анђео Божји подиже, скину му окове, изведе из провалије, и светитељ опет стаде на гледалишту пред мучитељем жив и здрав. Угледавши га, кнез се запрепасти. И рече му: О како је велико старање богова наших о теби, Никоне! Не видиш ли, колико се брину око тебе, и неће да униште тело твоје? Пошто си дакле познао њихову доброту, ти им сада принеси жртву, и буди им пријатељ. Светитељ одговори: Анатема на те, и на богове твоје, и на оне који се уздају у њих!
И нареди кнез да светитељу лице камењем сакруше, и језик му клештама ишчупају, па одведу на оно место где је с ученицима својим живео, и тамо му одсеку главу. И би свети свештеномученик Никон посечен крај реке Асинос, под кипарисом, у време цара Декија. А тело светитељево би остављено у пољу да га зверови и птице поједу.
Кнез пак Квинтијан онога дана када осуди светог Никона на посечење, пође у град Панорму да приграби себи имовину свете мученице Агатије (види под 5 фебруаром), коју кратко време пре овога беше мучеништвом уморио. И када се превожаше преко гореспоменуте реке Псимит, коњи његови, које такође превожаху с њим, изненада побеснеше и јурнуше на њега: један му зубима изгриза лице, и потпуно унакази, а други га ногама изгази намртво и у реку стровали. И утопи се бедник, зло завршивши свој зли живот, према пророштву светог Никона.
А чесно тело светог мученика Никона лежаше несахрањено на месту посечења. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и исцели се, јер сила светитељева изагна духа, који изиђе из чобанчета вичући и јаучући: Тешко мени! тешко мени! куда ћу побећи од лица Никонова?
Ово чудо, исцељено чобанче исприча људима. Сазнавши за то, епископ града Месине узе свој плир и, вођен оним чобанчетом, оде и обрете многострадално тело преподобномученика, и узе га. Тако исто обрете у оном купатилу и тела светих ученика његових читава, нимало од огња повређена. И сва их чесно сахрани, славећи Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl