Свети Стефан Слепи, деспот српски (Бранковић)

Свети праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског. Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године), њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .

У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био „без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица“. Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној. Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године. Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.

Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани, те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: „Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи“.

Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара. Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота. Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи. Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..

Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.

Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.

Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: „Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време“. После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.

He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).

Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.

Тропар, гл. 4.

Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову.

Кондак, гл. 3.

Ходите сви да похвалимо светог Стефана и Божанским песмама да га прославимо: Није далеко од Апостола и ка мученицима се приближио, неследио је блаженство праведних и светих, и мирисом својих моштију нас омирисава, и моли се Господу за душе наше.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl