Свети пророк Јелисеј

Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалиму. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.

Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3 Цар. 19, 15-21).

Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. „Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе“. Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. – Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: „Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако“. – И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! оче мој! кола Израиљева и коњици његови!

И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: „Почину дух Илијин на Јелисеју“. И дошавши к њему поклонише му се до земље (4 Цар. 2, 1-15).

Дошавши у Јерихон свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. – И поста вода здрава по речи Јелисејевој.

После тога свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи – Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: ходи, ћело! ходи ћело! – А свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. – Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.

У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.

Тада сва три цара отидоше к светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач – левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.

И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4 Цар. 3, 5-27).

Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужио много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.

Сажаливши се на удовицу и њену децу, свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.

Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.

После тога једном пролажаше свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.

Тако и урадише. И свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.

Када жена оде, свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника – сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. (Јер у те дане код светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.

И она хитно отпутова к светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! – Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! мир мужу твоме! мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. – А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.

Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. – Тада свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! – И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.

После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. – А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! – И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4 Цар. 4, 38-41).

У то време дође к светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4 Цар. 4, 42-44).

У те дане разболе се од губе чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској младу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.

Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.

Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. – Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.

Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. – Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?

Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење? а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.

Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. – И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. – И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. – Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.

Када Нееман оде од човека Божија Јелисеја, слуга светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. – И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. – И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.

Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. – И отиде Гијезије од Јелисеја губав и бео од губе као снег (4 Цар. 5, 1-27).

Једном ученици пророчки рекоше светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4 Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.

Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. – Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.

Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.

Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.

И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. – И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! – И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. – И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружјем заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. – И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4 Цар. 6, 8-23).

Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! – Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. – Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.

Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! – И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.

Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не би извршио зло наређење. Знао је цар да је пророк Јелисеј свет и невин, и да је врло потребан израиљском царству, јер многима чини добра. И дошавши к пророку Божјем, цар рече: Гле, колико зло посла на нас Господ! Чему ћу се још надати од Њега? Предаћу град цару сирском и поклонићу му се, да не бисмо сви помрли од глади; јер је боље да останемо живи потчинивши му се, него да, противећи му се, помремо од глади.

Но свети пророк Јелисеј рече цару и свима присутнима: Чујте реч Господњу! Овако вели Господ: сутра у ово доба на вратима Самарије биће мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за један сикал. – А великаш, на којега се руку цар наслањаше, одговори човеку Божјем и рече: Када би Господ и небо отворио, па неће бити тако како ти говориш. Свети Јелисеј му на то рече: Ево, ти ћеш то својим очима видети, али нећеш од тога хлеба јести.

Умиривши се мало, цар оде у своју палату. И те ноћи, када се свети Јелисеј мољаше ка Господу Богу за ослобођење града, Бог посла велику пометњу у војску сирску: јер Господ учини те се у околу сирском чу звека оружја, лупа кола, рзање коња и вика неке огромне војске, те Сирци рекоше један другоме: ето, цар израиљски најмио је против нас цареве Хетејске и цареве Мисирске, и они му дођоше у помоћ са својим војскама. – Страховито уплашени, Сирци повикаше: Бежимо одавде! бежимо! – И ноћу по мраку заједно са својим царем они побегоше, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и све што беше у логору њиховом, спасавајући голе животе своје.

А те ноћи око градских врата сеђаху четири губава човека, и рекоше један другоме: Што ми седимо овде, очекујући смрт? Ако уђемо у град, у граду је глад, и ми ћемо умрети од глади; ако и овде останемо, опет ћемо умрети; него хајде да ускочимо у сирски логор, па ако нас поштеде, остаћемо у животу, ако ли нас погубе, погинућемо; боље је да умремо од мача него од глади овако се страшно злопатећи. – Тако се договоривши, они устадоше и ноћу пођоше у сирски логор. Ушавши у логор, они не нађоше ниједног човека; прошавши до средине логора, такође никога не видеше; и много се томе чуђаху. Онда уђоше у један шатор, и наједоше се и напише се, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише. Па се вратише и уђоше у други шатор, те покупише и из њега што могаху понети, и сакрише. Затим рекоше међу собом: Нерадимо добро; данашњи дан је дан радосних вести, а ми ћутимо; ако ушчекамо до зоре, бићемо криви за велики грех; зато похитајмо у град да известимо царев дом.

Дошавши до градских врата, они дозваше вратаре градске, и рекоше им: Ми идосмо у сирски логор, и не видесмо тамо ниједног човека, и не чусмо гласа човечијег: само су остали коњи повезани и магарци, и шатори на својим местима, препуни богатства. – Вратари градски известише о томе царев дом. Цар устаде по ноћи, сазва дворјане и стаде се с њима саветовати; па посумњавши, рече: Казаћу вам у чему је ово лукавство Сираца. Они знају да ми гладујемо, зато отидоше из логора да се сакрију у пољу говорећи: кад изиђу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град. – Дворјани саветоваше цару да се пошаље извидница која би то извидела. И посла цар два коњаника. Они одоше у логор сирски и никог не нађоше, па одјурише пут Сираца све до Јордана; и гле, по свему путу бејаше пуно хаљина и оружја, које Сирци побацаше бежећи у великом страху. Тада се вратише извидници и обавестише цара и народ. Народ онда појури из града и разграби сав логор сирски; и продаваше се мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за сикал, по речи Господњој. И цар постави на градска врата онога доглавника, на којега се руку наслањаше, да одржава ред. И кад он хтеде да уреди да се народ не тиска на вратима, изгази га народ, те умре, као што човек Божји Јелисеј рече, када овај доглавник, не верујући рече Господњој, изреченој устима пророка, о изобиљу хлеба, противречаше, говорећи: Када би Господ и небо отворио, неће бити тако како ти говориш (4 Цар. 6, 24-7, 20).

Чудесан беше овај велики угодник Божји и у другим пророчким дарима и делима, као што о томе опширно пише у Књигама о Царевима. Он предсказа седмогодишњу глад у земљи Израиљској (4 Цар. 8, 10). Предузнавши смрт сирског цара Венадада, он предсказа да ће Азаил постати цар сирски (4 Цар. 8, 13). Помазавши за цара Јуја, једнога од кнезова израиљских, он га подстаче да истреби богомрски идолопоклонички дом Ахавов (4 Цар. 9, 3). И Јуј уби два идолопоклоничка цара: Јорама израиљског, и Охозију јудејског, унука побожног цара Јосафата, који не угледајући се на деда свог скрену у безбожје. Он уби и покварену Језавељу, жену Ахавову а мајку Јорамову, и поби све жречеве и маге Ваалове. У свему томе њему су помагали благослов и молитве светог пророка Јелисеја.

По смрти Јуја царова у Израиљу син његов Јоахаз, затим унук његов Јоас. За царовања Јоасова разболе се у Самарији на смрт човек Божји Јелисеј, који већ беше у дубокој старости. Цар израиљски Јоас дође да га посети и, плачући за њим, говораше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! А Јелисеј му рече: Узми лук и стреле, отвори прозор с истока, у правцу Сирије, и натегни лук са стрелом. – Цар учини тако. Онда пророк Божји, метнувши руке своје цару на руке, рече му: Стрељај ка Сирији. И цар пусти стрелу. А пророк рече: Ова стрела је стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сираца, и ти ћеш победити Сирију. – И опет нареди цару да узме у руке лук и стреле. Цар узе. А пророк му рече: Удари стрелом у земљу. Цар удари три пута, па стаде. Тада се расрди на њ човек Божји и рече: Да си ударио пет пута или шест пута, ти би победио Сирију сасвим; а сада ћеш их само три пута разбити (4 Цар. 13, 14-19). Пошто тако пророкова цару, свети Јелисеј умре, и би погребен чесно.

Пророк Јелисеј чињаше чудеса не само за живота, него се и по смрти својој показа чудотворац. Годину дана после његове смрти догоди се ово: једнога мртваца ношаху из Самарије ван града да га сахране. Али како се у то време изненада појавише Моавићани, чинећи пљачкашки налет на земљу Израиљску, то они што ношаху мртваца, када угледаше непријатеље, бацише мртваца у најближу пећину, па побегоше у град. А та пећина беше она, у којој је почивало тело светог пророка Јелисеја. Чим се мртвац дотаче пророкових костију, он одмах оживе и, изишавши из пећине, оде у град.

Тако Бог и по смрти прослави Свога угодника. За све то нека је Богу нашем слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl