Свети преподобни Серапион Синдонит

У Египту живљаше у четвртом веку, у време аве Антонија Великог, један старац по имену Серапион, звани Синдонит, пошто је своју телесну наготу покривао само једним плаштом од ланеног платна, синдоном. Беше пореклом Египћанин и измлада постаде монах. Он не имађаше никаквог иметка, ни келије ни уточишта, просто живљаше као птица небеска. Он никада није хтео улазити у кућу, да би седео или се одмарао. Носећи на себи само плашт, а у руци мало Еванђеље, Серапион је прелазио с једног места на друго, и ноћивао онде где би га затекла ноћ. Сутрадан изјутра, он не би остао на том месту, већ би опет продужио пут као бестелесан. Толико се он упражњавао у лишавању себе од свега да је због тога с правом назван бестрасним (απαδης). Али уз све то он добро знађаше Свето Писмо и чињаше непрекидно милостињу, а имађаше и велику ревност по Богу да идолопоклонике ослобађа од робовања ђаволу и обраћа их у веру Христову. Једном речју, он имађаше у себи све врлине и беше савршен (τελεισς).

Особито се одликоваше Серапион врлином нестјажанија (сиромаштвољубља) и милостивости. Толико је постао милостив и састрадалан (συμπαδης) да је милостињу чинио скоро изнад природе. Давао је од себе све што је имао, не само храну и књиге, него и свој сопствени плашт, тако да је остајао потпуно наг.

Тако када Серапион дође једном у Александрију, срете једног сиромаха потпуно нагог који дрхташе од зиме. И стаде Серапион размишљати о себи: Како ја, који сматрам себе за испосника и извршиоца Христових заповести, носим одећу, а овај сиромашак, или тачније – сам Христос, пропада од зиме? Како могу да се не сажалим на њега? Ако ја не покријем наготу његову и оставим га да умре од мраза, онда ћу несумњиво на дан Суда бити осуђен као убица. И скинувши са себе плашт, Серапион га даде сиромашку, па сам наг седе, држећи под пазухом свето Еванђеље, од кога се није одвајао. Догоди се да ту пролажаше један познаник Серапионов. Видевши Серапиона нагог, он га упита: Ава Серапионе, ко те обнажи? А Серапион, показујући на свето Еванђеље, одговори: Ово ме обнажи.

Потом блажени Серапион срете једног човека кога су због дуга водили у тамницу. И сажали се на њега, али немајући шта да му да, он продаде своје Еванђеље и исплати дуг онога човека. И онда дође у колибу у којој је некада боравио. А ученик његов, видевши га нагог, упита га: Где је твој мали плашт, оче? Старац одговори: Послао сам га, чедо, тамо, где ћемо уместо њега наћи бољи. – Ученик га онда упита: А где ти је мало Еванђеље? Старац одговори: Чедо, Он (тј. Господ у Еванђељу) ми је сваки дан говорио: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), да би то обрео на дан Суда. Ја Га дакле послушах и поступих како ми Он саветоваше: продадох Њега, и добијени новац дадох невољноме. Да бих себи нашао милост пред Богом, ја послушах Његово свето Еванђеље.

Другом једном приликом, када нека жена удовица дође к њему и прошаше милостињу од њега, јер јој деца умираху од глади, преподобни јој показа руком на неке глумце и рече: Жено, продај ме овим глумцима па узми новац себи. Жена га послуша и продаде га, и с добијеним новцем ослободи децу од глади. Блажени Серапион кроз неколико дана преобрати све незнабожне глумце у хришћане.

За преподобног Серапиона казиваху Оци да су га често налазили близу села, у коме се заустављао, где седи крај пута и горко плаче. На питање: Зашто плачеш, старче? он је одговарао: Господар мој повери ми богатство, али га ја истраћих и изгубих, и сада он хоће да ме казни. – А ово је светитељ говорио у преносном смислу, јер је под Господарем подразумевао Бога, а под богатством душу своју, саздану по лику Божјем и искупљену крвљу Сина Божјег. Но људи нису разумевали овакав његов одговор, већ су сматрали да он говори о злату. Стога су му доносили и стављали поред њега што је ко могао, неко мало хлеба, неко поврћа, и говорили му: Брате, узми ово; а за богатство које си изгубио, не тугуј, јер ти га Бог може вратити. – А старац им је одговорио: Амин! Амин!

О овом преподобном Серапиону говоре и историчар Созомен, називајући га философом и Великим, а и Древни Патерик (Отачник – Γεροντικόν), и Лавсаик Паладија, епископа Еленопољског (гл. 37 или 69).

У Отачнику за њега пише ово: Пролажаше једном ава Серапион кроз једно село у Египту, и виде једну жену блудницу где стоји у својој одаји. Старац јој рече: Чекај ме вечерас, јер ћу доћи код тебе да проведем ову ноћ близу тебе. Жена одговори: Добро, аво, – и одмах се спреми и намести кревет. Када дође вече старац дође, и ушавши у собу рече жени: Јеси ли наместила кревет? Она одговори: Да, оче. Затворивши врата, старац јој рече: Сачекај мало, јер ми имамо правило, докле га не завршим. И отпоче старац своје молитвено (богослужбено) правило. Отпочевши да чита Псалтир, он на сваком псалму чињаше молитву, молећи се Богу за њу да се покаје и спасе. И Бог услиши слугу Свога. Јер жена која ту стајаше поче да дрхти и да се моли покрај старца. А када старац заврши Псалтир, жена паде ничице крај њега на земљу. Старац затим отпоче да чита из Апостола, и пошто много прочита, заврши правило. Жена, дошавши у покајање и схвативши да старац није дошао к њој ради греха, него да јој душу спасе, припаде к ногама његовим, говорећи: Аво, учини љубав и одведи ме тамо где могу да угодим Господу. Онда је старац одведе у један манастир и предаде је ами (тј. мајци, игуманији), и рече јој: Прими ову сестру и немој јој стављати бреме или заповест (послушање) као другим сестрама, него ако хоће што дај јој, а ако хоће да иде допусти јој.

Провевши тако неколико дана ова жена, рече игуманији: Ја сам веома грешна, хоћу да једем сваки други дан. После неколико дана опет рече: Ја имам много грехова, хоћу да једем сваки четврти дан. Опет после неколико дана она замоли аму (игуманију), говорећи: Пошто сам много ожалостила Бога својим безакоњима, учини ми љубав и затвори ме у келију и зазидај је, а кроз рупу доноси ми мало хлеба и неко рукодеље. И ама јој учини тако. И она угоди Богу у остале дане живота свога, благодарећи Богу и ави Серапиону.

Један брат запита аву Серапиона: Аво, реци ми реч поуке. Старац му одговори: Шта имам да ти кажем? Ти си одузео од удовица и сиротиње, и стрпао си у тај орман. – А то старац говораше за многе књиге које тај брат имађаше живећи у пустињи. – Другом приликом ава Серапион рече: Као што се војници цареви, стојећи пред царем, не обазиру ни на леву ни на десну страну, тако и човека, ако стоји пред Богом и са страхом пази сво време на себе, никакав непријатељски напад не може уплашити.

Једном приликом дође један брат код аве Серапиона, и старац га замоли да он по обичају учини молитву. Брат се изговараше и називаше себе грешником који није достојан ни монашког звања, и не послуша старца. Он хтеде чак и ноге старцу да опере, и опет говораше исте речи, и не пристаде да учини молитву. Старац му онда даде да једе, и сам отпоче такође јести. И поучаваше га старац, говорећи му: Чедо, ако желиш да добијеш духовне користи, седи стрпљиво у својој келији и пази на себе и на своје рукодеље. Јер ти не доноси толике користи излажење из келије колико седење у њој. Чувши то, брат се увреди и промени се у лицу, тако да старац то примети. Рече му тада ава Серапион: Брате, до сада си говорио да си грешник и себе си осуђивао као да си недостојан и да живиш, а када те ја са љубављу поучих, ти се толико разгњеви. Ако дакле хоћеш да будеш смирен, научи се да великодушно подносиш оно што ти други чине, и немој само празне речи говорити о себи. Чувши то, брат се покаја пред старцем, и добивши велику корист, отиде.

Другом приликом говораше старац за монахе који тајно једу. Када бејах млађи, бејах послушник код аве Теодора. Тада ми много досађиваше демон стомакоугађања и ја украдох један хлеб са трпезе и ноћу га једох тајно. Али ме је савест толико гризла, да ми је од тога била већа мука него сласт од јела. Једном дођоше нека браћа код мог старца и разговараху с њим о угађању стомаку и о неким другим гресима, и говораху како сваки треба да исповеда тајне помисли свом духовном оцу. Слушајући то, ја мишљах да то говоре за мене. Зато падох са сузама пред њихове ноге и смело исповедих свој грех, вадећи из недара и онај скривени хлеб, да би себе већма постидео. Тада ми рече старац: Чедо, имај наду у Бога, јер то твоје смирење учини да победиш демона, пошто га ти посрами и он више нема власти над тобом. Док ми то ава говораше, из мог стомака изађе демон као неки пламен и остави за собом неподношљиви смрад. С помоћу Божјом, од тада не падох више у тај грех. – Тако је свети Серапион поучавао братију.

О преподобном Серапиону пише и Паладије у Лавсаику ово:

Овај преподобни Серапион, родом Египћанин, звани Синдонит, беше бестрасан и знађаше напамет цело Свето Писмо. Од многе убогости и изучавања Светога Писма он није могао да спокојно борави у келији, не што би га привлачиле материјалне ствари, него што је с радошћу проводио апостолски живот. Путујући тамо амо по свету, он се толико усаврши у подвигу убоштва, да стече савршено бестрашће. Свакако се он и родио са таквом наклоношћу, јер у људи су разне навике али не и суштине.

За њега казиваху свети Оци ово: договоривши се једном са једним својим саподвижником он је продао преко њега себе глумцима Јелинима (тј. незнабошцима) у једном граду за двадесет сребрника. И запечативши те сребрнике, он их је чувао код себе. Код тих глумаца он остаде, не једући ништа осим хлеба и воде, и непрестано им проповедајући реч Божју, док их све не преобрати у хришћане и убеди да напусте позориште. Оставши тако дуго времена код њих, блажени Серапион обрати најпре самог глумца, затим његову жену, и најзад сву њихову породицу. Причају да је он обојима, док га нису знали, прао ноге. А кад се крстише, обоје напустише позориште, и почеше живети чесно и богоугодно. Поштујући веома Серапиона, они му говораху: Брате, сада ми тебе пуштамо на слободу, пошто си ти нас ослободио од срамнога ропства. Тада им велики Серапион рече: Пошто је то учинио Бог мој, а ви сте сарађивали да се душе ваше спасу помоћу мене, то ћу вам ја казати сву тајну овога дела. Сажаливши се на ваше душе које живљаху у великој заблуди, ја, који бејах слободан подвижник, пореклом Египћанин, продадох себе вама ради вашега спасења, да бисте се ви ослободили од великих грехова. И ја се радујем што је Бог то учинио преко моје смирености. Узмите своје злато, а ја одлазим да помогнем другима. А они га преклињаху и увераваху га: „Ми ћемо те увек имати као оца и господара нашег, само остани са нама“. Али пошто га не могоше наговорити, рекоше му: „Подај ово злато сиромасима, јер оно беше залог нашег спасења“. Серапион им одговори: „Подајте га ви, јер је оно ваше; ја не раздајем сиротињи туђе новце“. После тога они га молише да их бар кроз годину дана посети. И отиде од њих у друге крајеве.

Путујући непрестано, овај свети слуга Христов дође једном у Грчку, и у току три дана које проведе у Атини, нико му не пружи хлеба, а он новаца не имађаше. Јер он убоги не имађаше ни новаца, ни штапа, ни огртача, нити ишта друго осим синдона којим се обавијао. А када наступи четврти дан, он силно огладне, јер претходних дана ништа не беше окусио. Ставши на једну узвишицу у граду, где се скупљаху чиновници, он стаде запомагати, тапшући рукама: „Људи Атињани, помозите“. И к њему се слегоше и они са философским огртачима и они са радничком одећом, и питаху га: „Шта је с тобом, човече? откуда си? од чега патиш? “ Он им одговори: „Ја сам по рођењу Египћанин, а по животу монах. Пошто напустих моју праву отаџбину, допадох у руке тројици кредитора (зајмодаваца). Двојица од њих оставише ме на миру пошто им исплатих дуг, јер нису имали зашто да ме окривљују; али ме трећи не оставља, јер немам чиме да му отплатим“. Распитујући се за те кредиторе, с намером да им плате, људи питаху Серапиона: „Где су и ко су ти људи што те узнемиравају? покажи нам их да бисмо ти помогли“. Тада им он рече: „Од младости ме узнемиравају среброљубље, и похота, и стомакоугађање. Од двојице сам се ослободио: од среброљубља и похоте; јер немам ни злата нити каквог другог имања, и не наслађујем се задовољствима која подржавају похоту. Стога ме те страсти не узнемиравају више. Али никако не могу да се ослободим стомакоугађања. Ето, ово је четврти дан како нисам јео, а стомак ме као сурови тиранин мучи и тражи уобичајени дуг, који ако му не исплатим неће ми допустити да живим“. Тада неки од философа помислише да је он све то измислио, али му ипак дадоше једну новчаницу. Примивши то, Серапион је даде у једну хлебарницу, узе један хлеб и одмах напусти град, и више се у њега не поврати. Тада дознадоше философи да тај човек заиста живи врлинским животом. И плативши колико кошта хлеб, узеше натраг новчаницу.

Пошто одатле отиде у Лакедемонски крај (на Пелопонезу), блажени Серапион чу да је један од првих људи у граду – манихејске јереси са целим својим домом, који иначе у другом погледу беше врлински човек. Серапион опет, као и раније, продаде себе томе човеку, и за две године успе да од јереси одврати и њега и сав дом његов, и да их присаједини Цркви. И они га љубљаху не више као роба већ као рођеног брата и оца, и веома га поштоваху, и заједно с њим слављаху Бога. Пошто их научи спасењу, старац им врати новац, и отиде од њих.

Једном другом приликом он седе у Александрији на лађу као да му је ваљало пловити у Рим. Гледајући га, морнари мишљаху да је он или већ платио за свој пут или има код себе злата за трошак; стога га примише без распитивања и сваки држаше да је неко други од њих узео његов пртљаг. Када запловише и беху већ на пет стотина стадија од Александрије, путници око сунчева заласка стадоше јести, а морнари беху већ раније јели. Видећи да Серапион не једе првога дана, они мишљаху да му се смучило од пловидбе; то исто би и другог, трећег и четвртог дана. Али петога дана када сви јеђаху, видећи њега где спокојно седи, рекоше му: „Што ти, човече, не једеш?“ „Немам шта“, одговори им он. Када то чуше морнари почеше распитивати један другог, ко је унео у лађу његов пртљаг. И када дознаше да то није учинио нико, јер Серапион није ништа ни имао, они га стадоше грдити, говорећи: „Како си ти ушао овамо када ниси платио? како ћеш на толиком путу издржавати себе? Чиме ћеш нам платити за издржавање? “ Он им спокојно одговори: „Ја ништа немам. Одвезите ме и избаците тамо где сте ме узели“. Они међутим не би се хтели вратити ни за стотину златника, него продужише да плове ка своме циљу. Тако Серапион остаде на лађи, и нађоше се људи који га храњаху до Рима.

Када стиже у Рим он се распитиваше ко је у том граду највећи подвижник или подвижница. Између осталих он се срете са неким Домнином, учеником Оригеновим, човеком који је чинио чудеса. Сусревши се са њим и поучивши се од њега, јер се овај човек одликовао и врлинским животом и знањем, Серапион се распита и дознаде од њега кога још ту има од подвижника или подвижница. Дознаде тако и за једну девојку – усамљеницу, која већ годинама живи затворена у својој келији и ни с ким се за то време није видела. Дознавши где она живи, он отиде тамо и рече старици која јој је прислуживала: „Реци девственици да један монах жели по сваку цену да је види“. Старица му одговори да се она за дуги низ година није ни с ким виђала. Но он јој понова рече: „Кажи јој да је потребно да се с њом видим, јер ме Бог послао к њој“. Али старица не хтеде да чује. После чекања од три дана, он је најзад виде, и упита је: „Зашто ти седиш овде?“ Она му одговори: „Ја не седим већ путујем“. „Куда путујеш?“ упита је Серапион. „Ка Богу“, одговори му девственица. „Јеси ли жива или си умрла?“ упита је он. „Верујем у Бога да сам умрла за свет, одговори она; јер ко живи по телу – неће отићи Богу“. Када то чу, блажени Серапион јој рече: „Ако је тако, онда, да би ме уверила да си умрла за свет, учини оно што ја будем учинио“. Одговори му она: „Нареди ми оно што је могуће, и ја ћу учинити“. Он јој рече: „Мртвоме као што си ти све је могуће осим безбожности“. Затим јој рече: „Изађи и прођи међ светом“. Она му одговори: „Двадесет и пета је година како ја не изађох, и зашто сада да изађем?“ На то јој он одговори: „Ако си умрла за свет и свет за тебе, онда ти је исто изаћи или не изаћи. Хајде дакле, изађи“. И девственица изађе. А када дође до једне цркве и уђе у њу, рече јој блажени Серапион у цркви: „Ако заиста желиш да ме увериш да си умрла и да више не живиш да људима угађаш, учини оно што ћу ја учинити и тада ћу видети да си заиста умрла за свет“. А девственица рече: „Шта хоћеш да учиним?“ „Свуци са себе све своје хаљине, као ја, рече Серапион, метни их на своје раме и прођи посред града, а ја ћу без стида ићи испред тебе у истом виду“. Она му на то рече: „Ако то учиним ја ћу саблазнити многе таквом непристојношћу; и још ће рећи да сам полудела или бесомучна“. Он јој одговори: „Шта се тебе тиче ако буду рекли да си луда или бесомучна? Ти рече да си умрла за њих; а мртвога се не тиче када га ко грди или исмева“. Тада му рече девственица: „Молим те, нареди ми да учиним макоји други подвиг, јер ја не желим да дођем до тог степена“. Онда јој бестрасни Серапион рече: „Видиш, дакле сестро, и немој више да о себи високо мислиш као да си светија од свију, и као да си умрла за овај свет. Дознала си сада да си жива за овај свет и да људима угађаш. Ја сам од тебе савршенији, и на делу доказујем да сам умро за свет, јер ово могу бестрасно и не стидећи се учинити“. – Пошто је тако поучи смиреноумљу и сломи њену гордост, блажени Серапион је остави и отиде.

Такво је житије Серапиона бестрасног и крајње убогог. Много сјајних и чудесних дела, која доприносе бестрасности, учинио је овај врлински мудрац Христов. Скончао је мирно у својој шестдесетој години и погребен у Риму, просветивши многе и привевши их истини. Живео је у четвртом веку.