Свети преподобни Јован Кушчник

У време благочестивог цара Лава Великога бејаше у Цариграду, који је назван Новим Римом, један велможа војничког звања, човек богат и угледан, по имену Евтропије, са супругом Теодором. Они имађаху три сина. Два сина Евтропије даде да служе на царском двору, и они добише велике чинове. А трећег, најмлађег сина, по имену Јована, даде на науке. У дванаестој години својој Јован се међу својим вршњацима издвајао као врло паметан, тако да су се и сами учитељи дивили бистрини ума његовог и зрелости његовог расуђивања. Био је изврстан ученик не само световне него и духовне философије, јер је под утицајем Духа Светог, који је у њему дејствовао, био кротак, незлобив и смирен. А када му је преостајало време од учења, он није одлазио да се игра, као што то обично чине деца, већ је то време проводио у читању богонадахнутих књига и у посећивању цркве, ради молитве. Јер се срце његово већ поче загревати пламеном божанске љубави, и у учењу његовом распламсаваше се огањ. Ревност да служи Богу беше га захватила.

Једном приликом неки монах наврати у школу у којој се Јован учио. Кад га виде, Јован га упита: Одакле си, оче, и куда путујеш? – Монах одговори: Ја сам из обитељи Неусипајушчих (Неуспављивих), а путујем у Јерусалим да се поклоним светим местима. Јован се одушеви, и стаде га распитивати о монашком животу, о молитви и посту, и о неућутном појању, и о другим подвизима и трудовима. А монах, видећи да је дечко озбиљан и паметан, исприча му потанко све обичаје и правила свога манастира. Пошто пажљиво саслуша монахово казивање, Јован му рече: Хоћеш ли се, оче, опет вратити у свој манастир, или ћеш остати у Јерусалиму? – Монах одговори: Имам заповест од игумана мог да се вратим. Ако Бог да, вратићу се чим се будем поклонио светим местима. – Тада Јован ухвати монаха за десну руку и рече му: Имам једно духовно питање за тебе, оче. – И пошто се издвоји са њим, рече му: Чуј ме, оче, молим те, и смилуј се на мене, јер имам силну жељу да се повучем из многометежног света и служим Христу. Али родитељи моји мисле сасвим друкчије о мени, јер ме више воле него моју старију браћу. Они се паште око неког великог чина за мене, и хоће да ме жене. A ja сам толико пута у светој цркви слушао речи Божје, и сам сам, читајући књиге, схватио да је таштина све што је у свету, и да је корисно само једно: одрећи се света, и служити Христу у вашем монашком чину. Заклињем те дакле Богом, који хоће наше спасење, да ме при свом повратку узмеш одавде и одведеш у свој манастир. – Када ово инок чу, и осети да је то призив Божји у овом дечку, закле се да ће га при повратку узети са собом.

Пошто инок отпутова у Јерусалим, блажени Јован, жељан еванђелског живота, замоли своје родитеље да му набаве Еванђеље, из кога би се учио Христовим речима и тако могао творити дела Христу угодна. Родитељи се веома обрадоваше таквој љубави свога сина за Свето Писмо, и одмах најмише једнога краснописца да лепо препише Еванђеље. Када то би готово, они оковаше Еванђеље златом и украсише драгим камењем, да њиховог сина привлачи марљивом читању не само сладост унутра исписаних речи Христових него и спољашња лепота књиге. И тако опремљено Еванђеље дадоше сину. Он га с љубављу прими, и ревносно га читаше, и наслађиваше срце речима Христовим. Сваким даном његова се љубав к Богу повећаваше, и он нестрпљиво очекиваше из Јерусалима оног инока, коме откри тајну срца свога.

Пошто прође много дана, дође с пута очекивани црноризац. Јован му се веома обрадова. Инок му рече: Ето, синко, као што ти обећах, ја дођох да те, ако хоћеш, водим у манастир. – Блажени Јован одговори: Благодарим Бога што те вратио здрава, и што ме је удостојио да понова видим твоју светињу. Ево, ја сам готов за пут. Али шта ћемо радити, ако ме родитељи не пусте? Знам, мајка ми је врло осетљива, и када сазна да хоћу да идем од њих, залиће земљу сузама; и силом ће ме задржати, и тако онемогућити остварење моје жеље. Стога те молим, оче, изађимо одавде кришом да нико од мојих познаника не примети мој одлазак и открије мој пут. – Инок рече: Урадићемо, синко, како хоћеш, да Бог испуни жељу срца твога. – И тако отидоше на морску обалу на пристаниште; нађоше лађицу, и замолише лађара да их одвезе у обитељ Неусипајушчих. Лађар потражи за то много злата, и говораше: Ја обично чекам да целу лађицу напуним товаром, па онда узимам мање за превоз путника. – Јован га упита: Колико узимаш за целу лађицу када је напуниш? – Лађар одговори: Узимам сто златника. – Јован му рече: Почекај, брате, за три дана, и ја ћу узети у најам твоју лађицу. – И пошто се договорише с њим, отидоше.

Успут Јован рече иноку: Најам за лађицу је велики. Али, много је боље да одем од родитеља а да они не сазнаду за мој одлазак. Идем дакле до родитеља да их замолим да ми даду злата тобож за неку веома потребну ствар. – Инок му одговори: Иди, синко, и нека Господ добру мисао твоју води по својој вољи.

Јован оде својој кући, и рече мајци: Госпођо мати моја, замолио бих вар за један поклон, али не смем. – Мајка му рече: Реци, чедо моје, шта желиш. – Јован јој рече: Сви моји вршњаци што са мном уче школу, не једанпут и двапут већ много пута звали су ме к себи на обед, a ja их ни једном не позвах к себи и не узвратих им како треба, због чега их се веома стидим, па већ ни у школу не могу да идем од стида. Молим вас дакле, дајте ми онолико новаца колико би ми било довољно да почастим своје другове. – Мајка му одговори: Почекај, чедо, до сутра, и ја ћу рећи твоме оцу да ти да што ти треба. – И исприча мужу све што јој Јован рече. А он, волећи сина много, даде му сто златника.

Ово би по промислу Божјем, да би се добра намера светога дечака остварила. А кад родитељ даде злато сину, одреди му једног верног слугу да будно пази да он као дечак не потроши новац на непотребне ствари. Добивши новац и пратиоца, Јован се обрадова, и оде с пратиоцем на морску обалу, говорећи: Хајдемо да потражимо и купимо добру рибу. – А приближавајући се лађици, он посла пратиоца у школу, рекавши му: Иди и види, да ли се моји другови скупљају, па дођи овде да ме известиш. – Када пратилац оде, Јован са иноком уђе у лађу, даде уговорену суму злата, и отиснуше се од обале на море. А Јован беше понео са собом и Еванђеље што му родитељи беху подарили, и читајући га тешаше се.

Када се пратилац врати из школе на обалу тражаше Јована по обали, али га не нађе. Па помисливши Да је Јован отишао дома, дође и он дома и упита господаре своје за Јована. Но пошто не беше дома, стадоше га одмах тражити на све стране. Тражише га много дана, не само у Цариграду, него и по околним местима, али га нигде не нађоше. И би у Евтропијевом дому плач и ридање велико за љубљеним сином Јованом.

А за време Јованове пловидбе по мору, Бог му помагаше на путу, јер учини те дуваху повољни ветрови, и лађица убрзо стиже до свете обитељи Неусипајушчих. Када уђоше у обитељ, онај инок исприча игуману Маркелу и братији све о дечаку Јовану, са каквом вером и ревношћу иште да се обуче у монашку одећу и служи Господу. Игуман пак, видећи дечка да је врло млад, рече му: Чедо, ти ниси у стању да подносиш монашке трудове и постове, јер си млад. Поред тога, у нас постоји и обичај да одмах не постригавамо дошљаке, него их прво подвргавамо дуго времена пробама, да видимо да ли су лењи и развратни. Ако дакле желиш да с нама монахујеш, треба најпре доста времена да поживиш без монашког чина, и да испиташ наш живот, и да опробаш себе да ли можеш такав јарам понети или не. – А блажени Јован паде игуману пред ноге, кроз силне сузе говорећи: Молим ти се, оче, да ме данас пострижеш. He гледај на моју младост, већ на свесрдну жељу моју, јер свим срцем желим да се у анђелски лик ваш обучем. He одбијај молбу моју, него ме ради пресвете, једносушне и животворне Тројице прими и уврсти у монахе. – Видећи такву жељу његову и сузе, и провидећи благодат живећег у њему Духа Светог, игуман га одмах прими и постриже. И нареди да га искусни старци руководе, и да проходи манастирска послушања.

Пошто доби оно што је желео, Јован са ревношћу и смирењем извршиваше све што му наређиваху. И приморавајући себе на монашке подвиге, он с дана на дан напредоваше из силе у силу. И за кратко време толико успе у врлинама да превазиђе и остале који израније монахују. И постаде свима узор непрестаног мољења Богу, кротког послушанија, трпељивог и безмерног пошћења. Јер често је живео само од причешћа пречистим и животворним Тајнама Христовим, не кушајући ништа више у току многих дана. Томе се и сам игуман дивио, и говорио му: Чедо, ти си млад, зашто си такве трудове узео на себе? Пази да од прекомерног поста не ослабиш телом и нарушиш своје здравље, и тако онеспособиш себе за даље подвиге и служење Христу. – A он клањајући се одговараше са уобичајеним смирењем: Оче свети, опрости мени непотребном слузи, и моли се за мене лењог и немоћног, да ме Господ укрепи на подвиге, и да ми помогне у немоћи мојој.

Тако се блажени Јован подвизавао у овој обитељи шест година. Тада навали на њега непријатељ добра, ђаво, желећи да га раслаби у подвизима, да га саплете, и скрене с доброга пута вршења заповести Господњих. Стога му убаци ђаво у душу мисао о родитељима, да би сажаљењем сломио срце његово. Потсећајући га на велику љубав оца и мајке коју су имали за њега, та му мисао говораше: Шта сада твоји родитељи раде без тебе? Како страшно тугују и жале и плачу за тобом, јер не знају куда си отишао. Отац плаче, мајка кука, браћа тугују, рођаци и ближњи жале за тобом, и сав је дом оца твог у великој жалости због тебе. – Још га потсећаше лукави на богатство и славу родитеља, и на углед браће, и на разне сујете овога света. Такве га мисли дан и ноћ непрестано смућиваху. И он силно ослаби телом, да је једва жив био. С једне стране од великог уздржања и монашких подвига, а с друге – од смутљивих помисли страшно усахну снага његова и тело његово постаде као трска ветром повијана. Приметивши ту његову изнемоглост, игуман му рече: He рекох ли ти, чедо, да Бог не тражи од својих слугу прекомеран труд, него жели да сваки према својим моћима служи Њему у славу светог имена Његовог. А ти ме, чедо, ниси послушао, и ето већ си изнемогао од прекомерног поста и подвига који су изнад твојих моћи. – Јован му одговори: Није ме пост сасушио, оче, нити подвизавање раслабило, него помисли, убациване од лукавога, које ме дуго време и дан и ноћ смућавају. – И откри игуману све помисли своје о родитељима и о кући. На то му игуман рече: He рекох ли ти у почетку, чедо, да су велики подвизи монашки, и трудови многи, и вражја искушења и напади неисказани? – Рекавши то, игуман се расплака, и плакаше дуго због Јована. А Бог, који све удешава на корист, на неки тајанствени начин стави до знања игуману да не спречава Јована да отиде родитељима, јер смераше да у њему прослави вољу Своју.

И благослови игуман Јована да иде куда хоће. Притом га поучи да се добро чува од вражијих замки, да би му пут био без мане. А Јован рече: Ако и к родитељима својим отидем, ипак ћу и тамо помоћу Божјом и вашим молитвама размрскати главу врага мог и обелоданити његову немоћ. – И оде у своју келију да се спреми за пут. А његово спремање не беше друго до: молитве, сузе, уздисаји, поклони, да га Господ не препусти врагу да му се сити, него да сам Он управи пут његов по Својој благој и савршеној вољи, како зна и како жели.

Изјутра дође Јован к игуману, паде му пред ноге молећи га да се не љути на њега што одлази из манастира, него да му за успут са очинским благословом подари и своје свете молитве. Тада игуман сазва к себи сву братију, и обавести их да Јован хоће да иде од њих, и нареди им да се моле за њега. А Јован говораше братији: Знам да ђаво хоће да ме одведе из овог светог места, да бих видео своје родитеље. Али надам се у Бога, и у свете молитве ваше, да ћу и родитеље видети и ђавола ногама својим згазити, и лукавство његово развејати. – Затим сви уђоше у цркву, и са сузама сатворише молитву за Јована. А игуман, благосиљајући га, рече: иди, чедо, у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека ти је Господ наш Исус Христос сапутник, и нека Он по Својој вољи управља пут твој! – Тако и сви остали оци, подигавши руке своје, благословише га. А он, пошто их све целива, рече: Спасења вам желим, оци и браћо! спасења ти желим, благословена дружино! спасења вам желим, добри подвижници! Ви ме с љубављу примисте у своју заједницу, које се сада лишавам, јер сам недостојан да с таквим богоугодницима живим. – И рекавши то, изађе из манастира и оде својим путем.

Пошто одмаче од манастира за једну стадију, осврну се и, угледавши манастир, заплака горко. Затим клече, и мољаше се Богу ридајући и сузе ронећи. И пошто се дуго молио, устаде и настави пут поверавајући себе Богу и предајући се Његовом промислу и заштити. На путу срете једног убогог човека, одевеног у кошуљу, и рече му: Видим, брате, да ти је одећа веома вета и подерана. Молим те, дај ми је, а ево ти ова моја, боља је. – Убоги се обрадова томе, и одмах скину кошуљу своју и даде је Јовану, и он му даде своју лепу одећу. А када се блажени Јован приближи Цариграду, угледа издалека дом својих родитеља, и баци се лицем на земљу молећи се и говорећи: Господе Исусе Христе, немој ме напустити! – Беше већ сумрак, и свети Јован почека на том месту док падне ноћ. A y поноћи стиже пред врата својих родитеља, па се опет баци на земљу, говорећи: Господе Исусе Христе, ево дома мога родитеља, који сам желео да видим. Али, нека због њега не отпаднем од благодати Твоје. Молим Ти се, Господе, пошљи ми одозго помоћ и силу да победим ђавола, и не допусти да ме он искуша и савлада, већ ми дај да на овом месту живот свој добро окончам.

Тако се молећи, остаде до сванућа. А када свану, отвори се капија, и изиђе управитељ дома, који беше старешина над осталим робовима. Угледавши сиромаха, обученог у кошуљу, упита га: Ко си ти, и одакле си? И како си се усудио да дођеш овде? Сместа одлази одавде, јер господари моји имају овде пролазити. – А блажени Јован му смирено рече: Као што видиш сиромах сам човек, и немам где главе склонити. Стога те молим, гocпoдине мој, сажали се на мене, и не отерај ме одавде, већ ме остави да у овом ћошку боравим. Ја никоме никакво зло не чиним. He забраниш ли ми да овде боравим, и смилујеш ли се на мене, ти ћеш од самог Бога доживети милост. – И управитељ се сажали се на њега, и остави га ту да борави.

Мало касније појавише се родитељи његови из дома, идући у цареву палату. Угледавши их, блаженоме навреше сузе, и рече у себи. Ето, испуни ми се жеља: видим своје родитеље. Али нeћeш се обрадовати, ђаволе, јер благодаћу Господа мог ни у шта не рачунам твоје распаљене стреле против мене. – И опет уздахнувши к Богу, рече: Господе Исусе Христе, немој ме никако остављати! – И борављаше тамо у једноме ћошку крај капије, лежећи као Лазар, или као Јов на буњишту. А отац његов, видећи јаднога сиромашка где лежи крај врата, стаде му са своје трпезе слати храну, говорећи: Велико је трпљење овога сиротана, јер и зиму и врућину, и мраз и кишу подноси без покривача. Заиста је таквих царство небеско. А Бог је моћан да и нас спасе њега ради; и зато га је послао к нама, да бисмо се, указујући му милост, и сами удостојили милости од Бога. Ко зна да се у таквој беди не налази наш мили син Јован, за кога не знамо где се налази. Да чинимо дакле овоме сиромаху што бисмо желели да други чине нашем сину.

Једног дана изиђе мајка његова из дворишта, и угледавши убогог Јована где у прљавим дроњцима лежи на ђубришту, згади се силно на њега, и нареди слугама: Вуците одавде овог одвратног човека, јер не могу да пролазим овуда, ако он ту буде лежао. – И слуге га одмах зграбише, и одвукоше на друго место. А блажени издалека гледаше на врата дома оца свога. Видевши једном где на врата изађе управитељ дома, викну га к себи, и рече: Молим те, господине мој, као што си се у почетку смиловао на мене, тако се и сада смилуј: начини ми малу колибу, да ме не би видела госпођа ваша, и да бих имао мало заклона од мраза.

Он услиша његову молбу, и убрзо му направи малу колибу, у којој борављаше свети молећи се непрестано Богу. А отац му сваки дан слаше храну коју он с благодарношћу примаше и раздаваше другим сиромасима који долажаху к њему, сам пак стално гладоваше и жеђоваше, и великим уздржањем и постом толико сасуши тело своје, да су му се могле кости избројати. У таком трпљењу преподобни Јован проведе три године, не обелодањујући својим родитељима да је син њихов. А после три године преблаги и човекољубиви Господ наш Исус Христос погледа на смирење и трпљење слуге Свога, и желећи да учини крај његовим патњама и трудовима, јави му се у виђењу, говорећи: Радуј се, Јоване, јер си се уподобио возљубљеном ученику мом Јовану девственику пошто си све оставио и у чистој девствености мени следовао. Ево, већ се заврши подвизавање твоје, и дође крај многим патњама твојим: кроз три дана ти ћеш доћи к мени и настанити се у одморишту Преподобних.

Пренувши се од виђења, Јован се стаде с плачем молити Господу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што хоћеш да мене недостојног удостојиш одмора праведних. Но молим Ти се, Господе, сети се и мојих родитеља, и смилуј се на њих по великој милости Својој, и очисти грехе њихове, јер си Ти једини добар и многомилостив.

Пошто се тако помоли Богу, позва гореспоменутог службеника родитеља својих, управитеља дома, и речу му: Од почетка па све до овога часа ти си био милостив према мени. Молим те, господине мој, буди милостив до краја. Само још једну молбу имам на тебе: Отиди и реци господарици вашој ово: Онај убожјак, кога си наредила да отерају од капије, моли те преко мене, говорећи: He презри мене убогог него, сећајући се Господа Христа, имај снисходљивости те дођи до мене, јер ти имам нешто важно казати.

Управитељ оде и извести господарицу о поруци убожјаковој. А она рече: Зар и убожјак има нешто да каже мени? Та ја не могу ни да погледам на њега, а он још хоће да разговара са мном! – И обавести о овоме мужа. А муж јој рече: Иди, жено моја, не гнушај се сиромаха, јер сиромахе изабра Бог. – Али она не послуша мужа, и не хтеде отићи.

Преподобни Јован опет поручи, говорећи: кроз три дана ја ћу умрети, а ти ако не будеш хтела да ме видиш и да разговараш са мном, горко ћеш жалити. – Али она се опет не хтеде одазвати позиву убожјака. Но ипак се дуго бораше са мишљу о томе, говорећи у себи: Шта хоће тај убожјак да ми каже? – Затим се једва реши да отиде до њега, имајући у виду да му се приближава смрт, и желећи да чује од њега какву новост. Онда изиђе пред кућу и нареди слугама својим да убожјака донесу пред њу. Јер преподобни Јован бејаше веома болестан и не могаше ићи. Због тога га донесоше пред мајку његову. А он покри лице своје, да га мајка не би познала. И стаде јој говорити овако: Госпођо, већ је крај услугама које сте ми чинили, и награда вам је спремљена за милостињу, као што Господ рече у Еванђељу: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). A ja као убог и који ништа немам, хоћу да ти оставим један благослов. Али те најпре молим: закуни ми се да ћеш учинити оно што ти будем рекао, и онда ћеш благослов добити. – И она му са заклетвом обећа да ће учинити оно што јој буде рекао. Онда преподобни Јован рече: Молим те, госпођо, да наредиш да ме, пошто умрем, сахране на истом месту где је моја колиба. Али немој издавати никакво наређење да ме облаче у неку другу одећу; нека ме сахране у овим дроњцима у којима сам сада. Јер нисам достојан чеснијег места и боље одеће. – Рекавши то, извуче из недара Еванђеље и даде јој га говорећи: Ово нека ти буде утеха у овом животу, и добри пут ка будућем животу теби и мужу твоме, а господину моме.

Примивши Еванђеље, она га стаде окретати и са сваке стране разгледати, говорећи: Овакво је било оно Еванђеље што га господин мој украси и даде сину нашем. – И отрча те га показа мужу свом. Он га познаде и рече: Заиста је то баш оно Еванђеле које дадох возљубљеном сину нашем. Хајде да га питамо, откуда му оно. He зна ли што о чеду нашем Јовану? – И одоше к њему обоје; и питаху га говорећи: Заклињемо те светом и животворном Тројицом, реци нам, откуда си узео ово Еванђеље? и где је наш син Јован? – А он, не могући више патње срца скривати и сузе задржати, рече: Ја сам син ваш Јован; и то је Еванђеље што ми ви дадосте. Ја сам био узрок ваше туге. Но Еванђеље, које ми дадосте, научи ме да Христа љубим и да стрпљиво носим Његов благи јарам.

А кад они то чуше, клекоше крај главе његове, и грљаху га, и плакаху дуго и дуго. Јер их у исти мах обузе и радост и туга: радоваху се, јер се љубљени син њихов нађе; туговаху срцем, јер се у таквом убоштву и беди нађе, и јер до тада не знадоше да је то он што пред вратима њиховим лежи. И слегоше се к њима сви суседи и пријатељи и познаници. И за тили час се градом пронесе вест да је Јован нађен. И сви се дивљаху, и слављаху Бога.

Пошто се то зби, преподобни Јован предаде душу своју у руке Господње. Јер тако би угодно Богу, да живот Јованов не буде при крају окаљан светским почастима и родитељском љубављу, него да он, који се одрекао света и није познао световно пријатељство, отпутује у надсветска насеља. Због тога га Господ и узе к себи. А мајка његова, заборавивши на своју заклетву, скиде с њега изанђале дроњке, и обуче га у скупоцене златоткане хаљине. И у том часу се изненада разболе, и би тешко болесна. А отац Јованов Евтропије рече: Треба да испунимо вољу сина нашег, јер он не жели да у тако скупоценим хаљинама буде сахрањен. – И свукавши с њега световне хаљине, опет га обукоше у оне бедне дроњке. И одмах се мајка Јованова Теодора исцели, и би здрава као и раније. А чесне и свете мошти преподобног Јована, као што је он молио, родитељи сахранише у колиби у којој је живео. Затим на гробу његовом подигоше цркву, и устројише велику странопријемницу, и све своје имање дадоше на збрињавање странаца и исхрану убогих. Потом и сами мирно скончаше, и бише сахрањени у цркви, коју подигоше, крај гроба синa свог.

Такво беше житије светог и преподобног Јована Колибара, такви подвизи и трпљења његова, које ради Христа поднесе; такво његово војевање с ђаволом, кога победи. А сада носи венац славе на небу у небеској Цркви, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl