Свети Нифонт, патријарх цариградски

Божанствени Нифонт роди се у Грчкој, од родитеља знаменитих по роду, но још знаменитијих по по побожности и врлини, које узвишују човека и пред Богом и пред људима. Отац Нифонтов звао се Мануил, а мајка Марија. На светом крштењу он доби име Никола. Као дечак Никола би дат у школу, где он скрену на себе нарочиту пажњу свих својом скромношћу и избегавањем дечјих игара. Место да се игра са децом, Никола је као мудра пчела одлазио тамо где је могао чути старачке поуке и подражавати врлински живот. Бистар и даровит, Никола за кратко време превазиђе у наукама све своје вршњаке. У слободно време он је највише волео да чита животе светих; при томе он се старао да их према својим моћима подражава у подвижништву; ради очувања целомудрија хранио се хлебом и водом. У тим почетцима подвижничког живота Николу је подржавао и много помагао јеромонах Јосиф, уважаван од свих за врлински живот. При честим разговорима о пустињачком животу, омиљеној теми Николиној, Никола једном замоли старца Јосифа да га он кришом одведе у неки манастир, јер је знао да би његов јавни одлазак у манастир могао имати препреке и непријатне последице. Старац с радошћу изађе у сусрет молби младога Николе, тајно оставише школу и најпре одоше у Епидаврион, где је живео отшелник Антоније, чувен у то време по светости живота.

Када се путници јавише овом светом старцу, он их с радошћу прими. А када из старчевих уста потекоше слатке речи његове, Никола их слушаше са одушевљењем; најзад паде к ногама преподобног Антонија, молећи га са сузама да му дозволи да остане код њега. Узалуд му преподобни указиваше на трудове подвижништва и суровост монашког живота, да би младог Николу отклонио од себе. Но уколико је он више плашио Николу тешкоћама пустињског живота, утолико је Никола упорнији бивао у својој намери, изјављујући да је готов на све што од њега захтевају дужности и обавезе монаштва. Старац се удиви таквом пламеном усрђу и непоколебљивој жељи младог Николе, прими га и даде му келију. Онда га поучи како да се влада и ратује против тела и замки Сатаниних. Добри Никола проведе не дуго као искушеник под старчевим руководством: јер као истинско чедо послушања он у свему подражаваше свога старца, и након не много времена замоли за себе ангелски образ. – Ако је тако, рече му божанствени Антоније, онда знај, да по пријему овога образа, ти си дужан вршити велике подвиге и трудове, да те враг, тај подмукли завидљивац монашког смирења, не би срушио и победио. Поред тога, сем крсног и мучног пута нема другога ка небу. – После оваквих и сличних поука старац Антоније постриже Николу и надену му име Нифонт.

Од тога времена монах Нифонт се потпуно посвети Богу и пењаше се из силе у силу духовнога савршенства. Али и враг није дремао: час мишљу на остављено богатство, час сећањем на родитеље, он није престајао реметити спокојство и мир Нифонтове душе, да би га повукао натраг. У таквим случајевима Нифонт се одмах јављао к старцу, и са сузама припадајући к ногама његовим откривао му помисли, помоћу којих је Сатана ратовао против њега. И благодаћу Божјом молитве и утехе старчеве биваху тада за њега исцељење и заштита.

Монах Нифонт се бављаше рукодељем: изврстан краснописац, он тим радом зарађиваше себи храну. У усамљеничком животу свом он сврх свега украшаваше себе ћутљивошћу: строго је чувао своја уста од празнословља, и када је разговарао, то је чинио само са благословом старца; а омиљено му занимање беше читање Светога Писма, чије су га божанске истине увек дирале и изазивале му сузе. Због свега тога Нифонт беше савршен у монашком животу, и на тај начин светли узор за подражавање. Међутим, он се не дуго користио искусним руководством и поукама свога старца Антонија. Но препун дана, година и славе подвижничке, старац Антоније мирно отиде ка Господу. Горко и неутешно оплакиваше Нифонт овај незаменљиви губитак за њега; па пошто проведе још доста времена у безмолвију, у молитвеном тиховању, он се удаљи одатле у тврђаву звану Нарда, где тада беше чувен због врлинског живота свог старац Захарија, досељеник из Свете Горе. Да би изучио правила и живот атонског монаштва, Нифонт остаде код старца Захарија.

У то време Православна Црква беше узнемирена због Флорентиског сабора: јер на том сабору византијски цар Јован Палеолог, из политичких разлога, издајнички приђе римском папи. Православни исток одлучно одбаци унију, а мудри Захарија и божанствени Нифонт, желећи да буду од користи узнемиреној Цркви, отидоше у Аскалон, где силом убедљивих проповеди учаху православне да остану верни Православљу, одлукама светих Апостола и Васељенских Сабора, заснованим на Непоколебљивом Камену – Христу, који је глава Цркве. А када умре Јован Палеолог, њега наследи брат његов Константин, који свечано објави да је издајнички Флорентиски сабор неважећи за Православну Цркву, и поништи све његове одлуке.

Међутим, наступи страшна година. Исток и његову престоницу Цариград покорише Турци 1453 године. Нередима и бесу, крвопролићу и насиљима од стране Турака не беше краја. Несрећни хришћани склањаху се из места у место, да би избегли зло док се не заведе неки поредак. Блажени Захарија с Нифонтом удаљи се у једну од пустих гора, па потом пређоше у Охрид, у манастир Пресвете Богородице, и у њему остадоше као сабраћа.

У то време умре митрополит охридски Николај. Сабраше се епископи, клир и народ и свесрдно мољаху Захарију, као достојног по врлинском животу и благодатном образовању, да заузме епископску столицу охридску. Смирени старац се дуго одрицаше од јерархијског достојанства, извињавајући се својим слабостима и тежином апостолског служења Цркви Христовој. Ипак, упорне молбе народа и клира превагнуше: Захарија би рукоположен за архијереја. Тада блажени Нифонт смирено замоли од њега благослов да се повуче у Свету Гору ради безмолвија. Епископ Захарија му одговори: Сада, када је мени у овом сложеном и тешком звању најпотребније твоје присуство и помоћ, ти хоћеш да ме напустиш; али, на муци се познају истински пријатељи и чељад; зашто се онда одричеш мене, чедо моје, Нифонте? – Архијереј ово говораше обливајући се сузама. Сузе старчеве поразише и тронуше преподобног Нифонта, и он сам заплака; немајући снаге да се противи вољи свога владике.

Наредну ноћ они проведоше у молитви и бдењу. А када пред зору архијереј задрема, виде анђела Господња који му наређиваше да пусти Нифонта слободна и да га не задржава од пута. Тако се архијереј Захарија и монах Нифонт растадоше, покоравајући се вољи Господњој. По доласку у Свету Гору Нифонт се најпре задржа у Ватопедској обитељи. Ту он нађе много опитних подвижника, које усрдно подражаваше. Потом се удаљи на Кареју, где тада беше прот Свете Горе Данило, старац строгог живота, чувен по дару расуђивања. Обрадован доласком Нифонта, прот га с љубављу прими и рече: Давно и од многих слушам о теби, па сам зато и молио Бога да ме удостоји видети се с тобом у овом животу. И ето, свеблаги Господ испуни моју смирену молбу, знајући колико си неопходан овдашњој братији, којој су потребни мудри савети и узор за подражавање. – Не требају здрави лекара, одговори на то смирени Нифонт. Ја сам дошао овамо не да лечим, него да се од других лечим. – Није ради тебе, примети божанствени Данило, дата теби од Бога благодат и дар речи, него више ради користи других. Стога је грех одбити, када од тебе траже реч утехе и савета.

Од тога времена божанствени Нифонт борављаше у Светој Гори као пчела, летећи по пустињским обитељима и скитовима, колико ради сопствене користи толико и ради користи других, и силом речи своје утешаваше све. Келејно пак занимање његово беше као и раније – преписивање књига, чиме он зарађиваше себи насушни хлеб.

Иако се преподобни Нифонт одушевљавао тишином Свете Горе као целине и сваке њене обитељи посебно, ипак му је обитељ светог Претече, звана Дионисијат, изгледала у сваком погледу јединствена. Због тога, посетивши манастир Пантократора и лавру светог Атанасија, он изабра Дионисијат за своје стално боравиште. И игуман и братија се радоваху што се свети Нифонт настанио код њих. И мољаху га братија да прими свештенство, али он, сматрајући себе недостојним тако високог звања, у почетку одбијаше. Но потом, он се не могаде одупрети упорним молбама братске љубави. И тако он би уздигнут на степен свештенства. Међутим, и ово одликовање ни најмање не измени његово смирено расположење; напротив, оно појача његову смиреност и подстаче га на строжије подвиге и трпљење. По сведочанству ондашњег великог старца Петронија, Нифонт је био светило не само за своју обитељ него и за целу Свету Гору. Једном због манастирских потреба овај старац Петроније са преподобним Нифонтом остаде изван обитељи. Када у поноћи Петроније устаде на молитву, он угледа Нифонта где већ врши своје молитвословље са рукама подигнутим увис: дивна светлост окружаваше Нифонта, и та светлост, обасјавајући саму гору, досезаше до неба. Уплашивши се, Петроније се онесвести и паде на земљу. Узалуд је потом смирени Нифонт преклињао старца Петронија да никоме не казује то виђење. Вративши се у обитељ, старац Петроније тајно исприча о томе игуману, који му строго запрети да никоме не говори о томе за потребно време, знајући да то може отерати од њих Нифонта, који је својим смирењем и чистим животом сачињавао красоту обитељи.

Тих дана сконча солунски митрополит Партеније. У Солуну беху већ одавно познати: врлински живот Нифонтов, његова образованост и красноречивост којима је одушевљавао слушаоце и изазивао умилење у душама њиховим. Због тога при избору новог митрополита солунског, и клир и народ једнодушно дадоше свој глас за божанственог Нифонта. И два епископа, подручна Солунској цркви, добише од клира и народа поруку, да иду у Свету Гору и доведу жељеног Нифонта на епископски престо. Знајући смиреност блаженога Нифонта и његову љубав према пустињском животу, епископи, дошавши у Свету Гору и у обитељ светога Претече, не саопштише му одмах жељу и молбу солунских грађана, него најпре тајно обавестише о томе игумана и неке од старије братије. Но ови нису хтели ни да чују, да се заувек растану са смиреним Нифонтом. После многократних молби и настојавања, послани епископи и њихови пратиоци клирици, видећи да је све то узалуд, обратише се са топлим сузама Богу и светом Претечи, да им они помогну да успешно сврше свој задатак.

Међутим блажени Нифонт, приметивши долазак епископа, упита игумана због чега су дошли. Старац му не одговори ни речи. Тада Нифонт рече игуману: Немој се жалостити, ја знам ради чега су епископи дошли, но надам се да ме нико неће разлучити од вас и од обитељи; ја ћу овде завршити свој живот, по обећању божанственог Претече. Ја сам га молио за то, и молитва је моја услишена. – Нека ти, возљубљени, буде по речи твојој! одговори игуман. Но видиш ли епископе о којима ме питаш? Они су послани од свега клира и народа солунског ради тога, да тебе узму и уздигну на архијерејску столицу солунске митрополије. Ма да се ти надаш да ћеш се још вратити овамо, – продужи игуман ронећи сузе, – али ја те више видети нећу. – (Тако и би, јер касније, када блажени Нифонт по други пут дође у Свету Гору у обитељ светога Претече, овог игумана не затече међу живима). – На ове игуманове речи смирени Нифонт заплака горко, и паде на под храма где су водили овај разговор, и узвикну: Та ја сам нико и ништа! Зар ја грешни да примим на своја слаба плећа бреме апостолског служења?

Док је он тако плакао горко и јецао, братија се слегоше у цркву на његов плач, и нико не знађаше због чега плаче и јадикује. Тада игуман обавести братство ради чега су дошли к њима епископи и солунски клирици. При овим речима игумановим настаде општи плач и јецање. Сва братија окружише Нифонта и грљаху га; и праштајући се с њим сви плакаху и ридаху. Узбуђење беше тако силно у целој обитељи, да то искористише епископи и клирици: уђоше у храм и пред лицем Бога и братије уручише Нифонту позивне грамате клира и народа солунског. Узалуд је смирени Нифонт то одбијао, наводећи као разлог своју недостојност и жељу да у пустињи заврши свој живот. И сам игуман стаде на страну епископа, и заједно с њима убеђиваше га да се не противи позиву и вољи Божјој. При томе игуман му рече: Прошле ноћи сам Гаспод ми нареди да те не задржавам: стога иди куда те Бог зове, и не заборављај нас. Што се нас тиче, ти си био и свагда ћеш бити, ма где се налазио, чедо наше обитељи. – Рекавши то, игуман, а за њим и братија, са сузама грлећи блаженог Нифонта опростише се с њим. – Напослетку им Нифонт рече: Оци моји и браћо, нека буде воља Господња и ваша! идем на пут, одређен ми Богом, али и велика невоља иде за мном; молите се за мене!

По доласку у Солун блажени Нифонт би произведен за архијереја, на неописану радост верних и на муку западних мисионара који су свуда сејали новачења Флорентиског зборишта и лажисабора. Да би им задао одлучни ударац и да би их сатро, блажени Нифонт, чим ступи на архијерејски престо одмах стаде држати проповеди на основу божанских догмата, преданих Цркви од светих Апостола и светих Васељенских Сабора, саветујући верне да се не заносе мудролијама Запада, него да чврсто и непоколебљиво чувају Православље отаца, и да трпељиво носе јарам ропства иноверној мухамеданској власти, очекујући за то небеске награде. При томе свети Нифонт, као прави отац и пастир, не заборављаше невољне и сиромашне, молећи и преклињући богаташе да ближњима удељују све што могу, пружајући им сам дирљив узор и пример састрадања. Јер много пута он је ноћу одлазио сам код сиромашних и болесних, тешио их и успокојавао, побуђујући их на благодарно трпљење пред Богом. Премудри Нифонт обраћао је Христовој Цркви и многе неверне, ослобађајући их њихове заблуде. Стога као сенка тело њега је пратио глас о светости његовог живота. Најзад, по својим подвизима и по својој ревности за Православље, он постаде познат и Великој Цркви у Цариграду.

Након две године свети Нифонт би позван у Цариград ради расматрања извесних црквених послова. То би не без нарочитог промисла Божјег, као што ће се видети касније. У Цариграду он би примљен с поштовањем од патријарха и његовог Синода, исто тако и од клира и верника. Ту га обрадова Господ сусретом и са епископом Захаријом, бившим наставником његовим. Радост од овог неочекиваног сусрета беше за обојицу неисказана, али и краткотрајна. Јер после неколико дана епископ Захарија се разболе и отиде ка Господу. Одмах затим сконча и патријарх цариградски, блажени Максим II, и за патријарха би изабран смирени Нифонт, против његове воље и жеље.

Својом апостолском ревношћу свети Нифонт као патријарх оправда наде православне пастве Христове, коју узнемираваше западни фанатизам. Он благотворно деловаше на сабраћу који су патили под тешким јармом мухамеданског ропства, као и на саме Агарјане, привлачећи их силом речи и светошћу живота од таме заблуде к светлости Еванђелске истине. Радоваше се Христова Црква и украшаваше се таквим својим светилником, али не задуго. Јер се међу његовим клиром нађоше непријатељи којима је божанствени Нифонт био тежак. Радећи под утицајем добромрзитеља ђавола и власти султанске, они успеше у својој замисли против светог патријарха: он би збачен и протеран из патријарашког дома. Невиног страдалца није толико дирало то што је прогнан са патријаршијског престола, јер је знао да су дотични клирици били само оруђе тајних замки Сатаниних; за блаженог Нифонта било је далеко болније то што је био одвојен од љубљене пастве, којој он ништа друго није желео сем мира и спасења. Ипак, предајући се вољи Божјој, он радосно ослободи себе патријаршијског положаја, молећи се Господу да непријатељима његовим опрости грехе и да их покаје, и удаљи се у Созопољ, у манастир чеснога Претече, у очекивању да тамо нађе слатку тишину безмолвија, молитвеног тиховања. Но, по речима Господњим, не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14): чувен због светости живота блажени Нифонт ни ту не нађе жељени мир и тишину, јер мноштво народа стаде се стицати к њему, да чује или бар види светог изгнаника. Тако свети Нифонт проведе две године у прогонству. Кад минуше две године, Богу би угодно да га поново позове на патријаршиски престо цариградски. Међутим, ненавидник црквенога мира опет га не остави на миру. Једном, враћајући се у патријаршију из парохијске цркве после свете литургије, он неочекивано срете на путу султана, и поздрави га као што доликује. Горди владар, у бесу своје охолости, показа се незадовољан патријарховим поздравом, и укори га и наружи пред целим народом, и чим стиже у дворац издаде наређење да се патријарх пошаље на заточење у Једрене, под строгим надзором јаничара. Само Бог зна шта је невини страдалник претрпео од муслимана. У Једрену пак, иако је био под нарочитим надзором турских власти, Бог му дарова ту утеху што му боравиште би одређено уз цркву светог Првомученика Стефана, где он неућутно слављаше Господа и слободно служаше Њему јединоме.

Међутим, слава врлинског и светог живота Нифонтовог допре до Влашке. Тадашњи кнез Влашки Радул пламено жељаше да га види, и Бог му испуни жељу на следећи начин. Као вазал Порте кнез Радул крену послом у Цариград; пут је водио преко Једрена; у Једрену кнез издејствова код турских власти дозволу да види блаженог Нифонта. Сусрет беше пун радости и за кнеза и за патријарха; тронут и освојен патријарховом слатком беседом, привлачним смиреноумљем и потпуном преданошћу вољи Божјој, кнез стаде свесрдно молити светог изгнаника да пође с њим у Влашку (Румунију) и буде тамо архипастир, а дозволу да га турске власти пусте из Једрена он ће издејствовати од Порте. Блажени Нифонт пристаде на кнежеву молбу. Кнез Радул, на своју велику радост, издејствова код Порте дозволу за одлазак светог Нифонта. И кнез Радул и блажени Нифонт стигоше заједно у Влашку, и бише од целог народа дочекани с усхићењем, и искреном радошћу. – Од сада ти си нам наставник и пастир, говораше кнез Радул светоме Нифонту, представљајући га своме народу; твоје речи за нас су закон! – Благословена је твоја жеља, одговори на то свети Нифонт. Нека да Бог, да ти одржиш своју реч и обећање до своје смрти! Још нешто, господару: молим те и преклињем те, ако сагрешиш у чему било, као човек. немој избегавати моју отачку и духовну поуку; јер за сав народ ти си пример, било врлине и побожности, било одступања од путева Господњих. – Ти си наш отац, рече на то кнез Радул; што је корисно по душе наше, чини без устручавања: ми смо готови да с радошћу и безусловном покорношћу слушамо и испуњујемо твоје поуке и савете.

Ступивши на престо архипастира, блажени Нифонт најпре сазва помесни сабор, под председништвом самога кнеза и његових врховних високодостојника, и на њему изложи правила хришћанске наравствености и догмате Цркве, као темељ друштвенога мира и залог небеског благослова, саветујући да се сви строго држе њих и следују им неодступно. Ради бољег успеха у томе он основа две нове епархије, рукоположи епископе и даде им за руководство правила, по којима треба да управљају повереном им паством. На завршетку, обраћајући се кнезу, он га моли као господара, да кажњава неваљалце, да не гледа ко је ко, него да праведно суди, знајући да има Бога и Страшнога суда, где ће сваки одговарати за вршење својих светих дужности.

Исто тако свети Нифонт саветоваше и свештенике и монахе да беспрекорно врше своје дужности, учећи их томе духу кротости и љубави и претећи им судом Божјим. Народ, видећи овакав рад свог новог владике, и слушајући на честим богослужењима његове слатке беседе, пуне љубави и силе, назва светог Нифонта Златоустом, и са нарочитим усрђем и силном жеђи стицаше се у цркву да види свога пастира и да слуша његове васпитне поуке. Но уколико се свети Нифонт више труђаше на исправљању своје пастве од разних порока, утолико се непријатељ сваке истине и добра ђаво стараше да омета блаженога и онемогући његове златоречиве поуке.

Један од велможа Молдавије, Богдан, човек покварен и рђав, би оптужен од власти у своме отачаству за преступе. Да би избегао заслужену казну он се сакри, и оставивши кућу, жену и децу пребеже у Влашку. Он се тако додвори кнезу Радулу, да га овај остави крај себе, па још, насупрот црквеним канонима и грађанским законима, реши да уда за њега своју рођену сестру, иако је знао да је Богдан жењен и има породицу. Када овај противзаконити брак би склопљен, за њега чу прва Богданова жена и написа писмо светоме Нифонту, жалећи се и доказујући да је Богдан жењен и има децу. Ово дело огорчи кроткога архијереја Нифонта. Он позва к себи Богдана, предаде му жалбу његове жене и саветоваше му са своје стране да не раскида свој законити брак. Покварени Богдан сручи на светитеља много грубости, и оде од њега претећи да ће осветити себе и своју част коју му Нифонт каља. Да би остварио своју претњу, он се обрати кнезу Радулу, горко се жалећи на блаженог Нифонта. Сам патријарх Нифонт дође кнезу, и показујући му писмо што је добио од Богданове жене, мољаше га да не нарушава божанска правила Цркве. Место да усвоји законити став светитељев, кнез одврати да мирјани не могу потпуно испуњавати захтеве Цркве. – Моја је дужност, рече на то свети Нифонт, да строго пазим на наравственост пастве, и ја свето испуњујем своју обавезу. Ради чега ме је твоја светлост и позивала овамо, ако не ради тога да, не гледајући ко је ко, изобличавам неправду и безакоње и захтевам од свих строго држање црквених прописа. Не проповедам ја вама своје законе него законе божанске, за које сам готов душу своју положити. Ако пак ви не желите да ме слушате, ја сам чист пред Богом!

После ових речи он напусти дворац, дође у цркву и нареди да се сазове народ. Сабраном народу он изговори поуку. Затим се обуче у архијерејско одјејање и свечано одлучи од Цркве безаконог Богдана са његовом новом незаконитом женом и све који су суделовали у његовом злочиначком браку. Напослетку он пророчким духом описа нереде који ће захватити Влашку, предсказа Радулу и Богдану несрећну смрт за безакоње њихово, па скинувши са себе знаке првосвештеничког достојанства, сложи их на светом престолу, целива свете иконе и удаљи се из цркве.

Дознавши за све ово кнез Радул, уместо да се покаје за свој грех, издаде наредбу на све стране: да нико не општи и не одржава никакве везе са Нифонтом; ко противно уради биће кажњен смрћу и одузимањем целокупне имовине. Блажени пак Нифонт, уступајући место гневу, тајно се настани у дому духовног сина свог, дворјанина Неанка, родом из Бесарабије.
Међутим Радул, размишљајући о свом одлучењу од Цркве, невољно се бојаше гњева Божија; јер, иако се љутио на светитеља, ипак је знао да је он истински праведан и побожан. Да би умекшао срце блаженога Нифонта, он га с много поштовања позва к себи и стаде љубазно молити за извињење, правдајући брак Богданов пристанком на њега Велике Цркве цариградске. Одмах затим поче га молити, да и он са своје стране благослови Богдана и његову нову супругу. – Радуле, Радуле! одговори на то с дубоким уздахом свети Нифонт, ма шта ти обећао мени, и ма како ме молио да дам свој пристанак на злочиначки брак Богданов, све је узалуд. Опомени се, ниси ли ме ти позвао овамо; зашто ме онда гониш? Ако сам учинио какву неправду, кажи је. Моја је дужност: изобличавати безакоње, да бих друге сачувао од саблазни. И ја то чиним. Сети се, ти си ме позвао овамо, но ти ме и гониш одавде. Ја ћу отићи путем који ми Господ укаже; али знај, велико зло и безбројне невоље постићи ће твоју област: ти сам умрећеш несрећан и на ужасан начин. Доћи ће време: тражићете ме и нећете ме наћи.

Са овим речима блажени Нифонт се удаљи. А при растанку са Неанком рече му: Чедо, велика ће несрећа снаћи ово место. Међутим, тебе ће сачувати свемилосрдни Бог, ако испуниш мој отачки завет; штавише ти ћеш бити узвеличан, и име ће твоје постати славно; и тада се сети мене, духовног оца свог. Са своје стране ја нећу престати да молитвено посредујем за тебе пред Богом. – И они се растадоше. Неанка облише сузе и он горко ридаше због растанка са божанственим пастиром његовим.

Праћен својим ученицима Макаријем и Јоасафом, свети Нифонт дође у Македонију, а одатле отпутова у Свету Гору и настани се у Ватопедској обитељи. Светогорци га примише са искреном радошћу и поштовањем, славећи Бога што их је удостојио да виде васељенског владику. Из најзабаченијих пустиња стицаху се к њему подвижници, да приме благослов од њега и да чују његове поуке.

Један од ученика светога Нифонта, Макарије, необично строг подвижник и ревностан у испуњавању монашких дужности, толико се запали божанском љубављу ка Господу, да најзад стаде искати и желети мученички подвиг и смрт. Али, немајући поверење у тајне жеље и побуде свога срца, он то исприча блаженом Нифонту, и замоли га за савет, а ако се сагласи, онда и за благослов на страдалачки подвиг ради Христа. Свети Нифонт, оградивши Макарија знаком чесног и животворног крста, помоли се за њега и отпусти с миром на жељени подвиг. Кратко време блажени Макарије остаде на земљи: у Солуну он свечано исповеди Христа и прокле Мухамеда, због чега га Турци стављаху на многе и разне муке, па му најзад одсекоше главу. Тако он доби венац мученички. Божанствени Нифонт провиде то Духом. – Знаш ли, чедо, рече он свом другом ученику Јоасафу: данас страдалачки сконча твој брат Макарије и радосно душом лети у небо.

Ускоро после тога свети Нифонт, узевши са собом Јоасафа, тајно се удаљи из Ватопеда и ступи у манастир светог Дионисија као сељак. У овом манастиру још од ктитора бејаше овакав устав: ко дође у манастир ради монашења, одређивати му најпре тешке послове, наиме: чувати теглећу марву, возити дрва и вршити сва најнижа послушања на неодређено време. Доцније, пошто искушеник прође сва та послушања, по нахођењу настојатеља, примали су га у манастир и прибрајали к братији. На тај начин и свети Нифонт, као непознати дошљак, би одређен за мазгара. Док се он труђаше у овом послушању, прикриван Богом, њега, по наредби Велике Цркве цариградске, тражаху свуда да га, по дозволи султана, врате на престо васељенске патријаршије. Посланици стигоше и у Свету Гору, али блажени Нифонт остаде непознат све док је то била воља Вишњега. Једном он би са другима одређен за стражара на суседном брду, јер морски разбојници беху изненада напали на Свету Гору, харајући и пљачкајући све. Када паде ноћ, блажени Нифонт стаде на молитву. И кад се мољаше, над њим се одједном диже пламен огњени, у виду стуба од земље до самога неба: сам блажени Нифонт постаде светао, огњен. То приметише монаси што беху у близини на стражи, и један који беше поред Нифонта. Преплашен од виђеног чуда, овај монах оде у манастир и исприча свима о слави молившег се брата. То исто потврдише и други монаси.

Запрепастише се старци и сва манастирска братија, недоумевајући о чудном подвижнику који се појавио међу њима. И они се заједничким молитвама обратише ка Господу, просећи да им открије ко је тај угодник, тако прослављен с неба. И Господ им откри тајну: игуман манастира имађаше виђење као да се налази у храму; ту се појављује божанствени Претеча и говори му: „Сабери братство, и изађите у сусрет патријарху Нифонту; висина смирења његова нека буде образац за вас: он је патријарх, а спустио се дотле да је постао један од ваших радника“. – Поражен овим, игуман дуго није могао доћи к себи. Потом, када му се мисао смири, он нареди да ударе у клепало, и сабраној братији он исприча своје виђење. Тада сви распознаше у своме мазгару патријарха Нифонта.

Док се то збивало, свјатјејши радник беше отишао у шуму за дрва. А када приметише да се он враћа са свога послушања, сви изађоше ка гробљанској цркви у сусрет њему, и поклонише му се с пуно поштовања као патријарху. Тронут до суза неочекиваним торжеством свога смирења, свети Нифонт паде пред ноге плачући. – Свршило се огледање твога трпљења, светилниче васељене; рече му настојатељ целивајући му десницу: доста је твога смирења за смирење властите немоћи наше.

Блажени Нифонт плакаше, дубоко потресен збивањем; плакаху братија, нарочито они који су га у незнању вређали, и молећи опроштај лежаху крај ногу његових. Најзад свети Нифонт рече: Зато је, оци и браћо моја, Господ сакрио мене од љубави ваше, што сам Га ја молио о томе, да би ме у смирењу моме поменуо Господ. Ви знате да нас слава људска и љубав овога света отуђују од царства Божја, јер Господ је рекао: Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? (Мк. 8, 36).

После тога он свечано уђе у манастир окружен братством, и посвети себе свој строгости монашког живота, не престајући обављати са братијом сваку врсту посла, мада од старости, злопаћења и прогонстава његове телесне моћи беху изнурене и слабе. Поред осталих послова он је посећивао болесне, тешио тужне, и ја, вели саставитељ житија светог Нифонта, јеромонах Гаврило, ондашњи прот Свете Горе, много пута одлазећи и остајући тамо ради слушања његових поучних беседа, виђао сам где он или копа у градини, или помаже у воденици, или се спушта у пристаниште ради истоваривања и утоваривања лађа; и уопште радио је неуморно, да други не би роптали и на тај начин губили награду за труд свој. При свему томе Сатана није престајао ратовати против њега. Нашло се људи који су омаловажавали све трудове и подвиге смернога Нифонта, приписујући их лицемерју, а слатке беседе његове називајући млаћењем празне сламе. А он, знајући да је све то – деловање Сатане, мољаше Бога да му да помоћи и снаге за подношење искушења до краја живота, па стога и непријатељима својим прашташе, молећи се за њихово спасење.

Једном братија превожаху лађом манастирску пшеницу са метоха; на мору настаде бура, и лађа на догледу обитељи налажаше се у крајњој опасности. Приметивши то, свети Нифонт крену ка лађи не обраћајући пажњу на буру. И чим он ступи на палубу, бура се утиша и настаде потпуна тишина. Видевши то, братија падоше к стопама светитељу, молећи га да умилостиви Бога и измоли у Њега благодат, да их не снађе никаква опасност, ни невоља, ни беда, када убудуће буду били на мору. – Бог ће вам дати по жељи вашој, одговори блажени, под условом: ако будете свето испуњавали прописано правило и црквене службе, и ако не будете празнословили. – Потом преклони колена на котви, подиже руке и очи к небу и мољаше се доста дуго, па благослови котву и рече: Слушајте, браћо, чувајте ову котву на доличном месту; а када наступи бура, спуштајте је у море, па будите спокојни.

Од тога времена стварно сваки пут када су се братија налазили на мору, па се дизала бура, они су спуштали котву призивајући име светог Нифонта, и настајала је тишина. Ово знамење од мртвог метала тако је поражавало монахе, да су у време кађења икона при вршењу правила они кадили и котву, одајући на тај начин част светоме Нифонту. Саму пак котву назвали су „патријарх“; и када би на мору наступила бура они су обично викали: Пустите патријарха у море! – Ову котву чували су у Дионисијату као драгоценост и светињу више од сто педесет година.

Напослетку за блаженог Нифонта наступи време одласка из времена у вечност ка жељеном Господу: сем по дубокој старости он је знао и по божанском откривењу да је то време близу, па је зато призвао к себи братију и објавио им о својој кончини. Том приликом он им очински саветоваше свима: да строго држе завете монашког живота, и да се свим силама старају наследити Царство небеско. Слушајући опроштајну реч свога оца братија плакаху горко. – Сада ми, браћо моја, настави свети Нифонт, реците шта вам је потребно и шта да вам измолим од Господа пре но што дух свој предам Њему. – Пресвети владико, одговорише братија грцајући, остави нам, као неоцењиву светињу, разрешне молитве које би се читале над сваким умирућим братом при испраћају у вечност, са потпуном убеђеношћу да ће ради светих молитава твојих добити на Страшном суду помиловање и опроштај.

Тронут тако спасоносном молбом братије, свети Нифонт заплака, помоли се Богу да Он испуни жеље отаца, па обраћајући се своме ученику Јоасафу рече: Пиши што ти будем говорио, и то ће бити последњи дар обитељи. – На тај начин свети Нифонт састави разрешне молитве за умируће. Затим, обраћајући се Јоасафу, рече: Ја одлазим ка Господу, а ти, чедо, пођи у Цариград; тамо те очекује страдалачки подвиг и венац рајске славе. После тога, опростивши се са братијом, он се причести Божанским Тајнама, и тихо предаде Господу дух свој једанаестог августа 1460 године, у својих деведесет година.

Вест о кончини светог Нифонта брзо се пронесе по Светој Гори. Мноштво инока слеже се ради одавања последње почасти преминулом патријарху, који сав живот проведе у непрестаним бедама и гоњењима, и би прекаљен у трпљењу као злато у огњу. И тако, у присуству многобројних светогорских отаца бише свечано и уз општи плач и сузе сахрањени свештени остатци блаженог патријарха Нифонта.

По престављењу светога Нифонта његов ученик Јоасаф без оклевања испуни предсмртно завештање његово: отпутова у Цариград, и тамо пред Агарјанима исповеди име Христово, проклињући лажљивог Мухамеда њиховог; због тога он претрпе од њих мноштво разних мука, и напослетку би обезглављен, те на тај, начин изврши свој страдалачки подвиг.

Сада да кажемо и о последицама прогонства из Влашке божанственог Нифонта. Када се он удаљи из Влашке, пре свега настадоше у Цркви Влашкој многе смутње и нереди од властитог клира њеног; затим наступи страховита суша и ужасна глад; и тада сви увидеше да су то последице злочиначког изгнанства свјатјејшег Нифонта. Свестан своје кривице, кнез Радул се старао да сазна где се налази блажени изгнаник, али га не пронађе, као што свети Нифонт прорече Радулу одлазећи од њега.

Одмах по престављењу блаженог Нифонта, кнеза Радула постиже неизлечива болест: по телу његовом отворише се ране, и заразни смрад од њих беше толико неподношљив, да несрећном паћенику нико не могаше прићи. У тим страховитим мукама он умре и би погребен у манастиру светог Николе, званом Далис, подигнутом од самог Радула. Међутим и после смрти гнев Божји не престаде погађати свирепог гонитеља новог Златоуста: на запрепашћење народа, гроб Радулов се тресао три дана, као некад гроб царице Евдоксије, гонитељке светог Златоуста. Тада снађоше невоље и доброг Неанка, љубимца блаженога Нифонта: кнез Михна, који дође после Радула, и наследник Михне кнез Владул, жестоко угњетаваху невиног Неанка. Но, као што светитељ беше прорекао, молитвама његовим, Неанка не би потпуно дотучен, него касније сав га народ изабра за господара целе Угро-Влашке.

Видевши како се предсказања божанственог Нифонта верно и дословно испунише, Неанк одлучи да неизоставно пренесе свете мошти његове у Влашку, колико ради славе и благослова своје земље, толико и ради несрећног Радула, еда би од присуства светог Нифонта он добио неку корист и милост за гробом. Поступајући у духу цара Теодосија, који преношењем из Кукуза светих моштију Златоустових пружи својој матери Евдоксији утеху и мир, побожни Неанк упути два игумана и два великодостојника у Свету Гору, у манастир Дионисијат, са граматама и многим даровима, молећи да отпусте к њему у Влашку свете мошти божанственог Нифонта. Ова жеља Неанкина ожалости обитељ светог Дионисија. Али, не смејући да се противе господаревој вољи и у исто време не усуђујући се да додирну свете мошти блаженог Нифонта, старци и братија обитељи светог Дионисија препустише самим изасланицима да откопају гроб и да изваде свете мошти.

Тада један од великодостојника, велики логотет, узе мотику, прекрсти се и поче: По вери господара мога узимам на себе овај посао са потпуним поуздањем да се наш архипастир, отац и учитељ неће љутити на наше усрђе и љубав. – И тек што логотет раскопа гроб и указаше се чесне мошти светог Нифонта, неисказан миомир разли се унаоколо и испуни ваздух. Свете мошти бише извађене из гроба, положене у скупоцени ковчег и унесене у цркву. И по цркви се разли диван мирис и миомир.

На откриће моштију блаженог Нифонта слеже се мноштво монаха из келија, из скитова и манастира; и када се поводом тога вршаше бденије, Бог прослави светитеља даром чудотворства. Један неми монах приђе да се поклони и целива мошти светога Нифонта, и кад их целиваше, њему се одреши језик и нестаде његовог немила. Тако исто и слепац, приведен к моштима, чим их се дотаче прогледа. И многа друга чудеса догодише се од светитељевих моштију, која не уносим у његов животопис, вели животописац, да не бих замарао читаоце и слушаоце, потпуно убеђен да су и ова два наведена чуда довољна да увере у светост и велику слободу блаженог Нифонта пред Богом.

Након три дана после овога изасланици Неанке и неколицина од братије обитељи кренуше са светим моштима у Влашку. Прешавши преко Дунава, они послаше извештај господару да се приближавају. Тада се у сусрет светим моштима блаженога Нифонта упути сабор архијереја, јереја, ђакона и монаха. А када се изасланици приближише Букурешту, сам благочестиви господар са мноштвом народа, са свећама и кадионицама, срете светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивот; потом га узе на своја рамена и уз припомоћ високодостојника унесе свете мошти у манастир Далис и постави на гроб Радулов. Целу ноћ служило се бденије: Неанк и сав народ мољаху светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивот; но Неанк лако задрема, и виде у сну ово: гроб Радулов се отвори, тело његово изгледаше црно као угаљ, и из њега излажаше неподношљив смрад. Неанку постаде јасан ужасан положај Радулов, растужи се и усрдно се заузимаше пред сретим Нифонтом за несрећника. Одједном се Неанку учини да свети Нифонт устаде из свога кивота, приђе Радуловом лешу и оми га светом водом; тада ишчезе зловоња и смрад; Радулово тело постаде чисто и светлост затитра на лицу његовом. Гроб се Радулов затвори, а свети Нифонт приђе Неанку и рече му: „Видиш, чедо, како испуних твоју молитву. Испуни и ти мој завет: управљај мирно повереним ти народом и отпреми у мој манастир један део мојих моштију, на утеху подвизавајућој се тамо братији“. – Виђење се заврши.

Силно узрујан осећањем радости, Неанк дође к себи и свечано узвикну: Слава Богу који прослави слугу Свога, возљубљенога Нифонта! – И тада он исприча свима своје виђење, и народ прослави Бога. Сутрадан се на божанствену литургију са свих страна Влашке слеже мноштво народа. Огроман број сваковрсних болесника, који са сузама и вером приступаху к светим моштима блаженога Нифонта, од самог додира добијаху исцељење молитвама његовим.

Видећи да се светитељева чудеса с дана на дан умножавају, господар сазва помесни сабор, на коме би одлучено да се свети Нифонт празнује једанаестог августа, на дан његовог престављења. У том циљу њему би и служба састављена. А благочестиви Неанк начини златни кивот, у виду многокубетне цркве, украшен драгим камењем и емаљем; на крову његовом са унутрашње стране беше насликан блажени Нифонт, а пред њим у молитвеном ставу на коленима смирени Неанк. У тако направљени кивот он положи свете мошти и отпреми их у светогорски манастир светог Дионисија, одвојивши од њих за себе главу и руку. У замену пак за светињу коју остави код себе он однесе овом манастиру свету главу светог Претече и Крститеља Господњет Јована у златном ковчегу, украшеном драгим камењем, и подиже много грађевина у манастиру о свом трошку, због чега и би увршћен међу ктиторе ове обитељи.

Свету главу и руку божанственог Нифонта Неанк је док је год био жив имао крај себе, на освећење и заштиту од зла и искушења, а кад је умирао он ту светињу завешта својој прекрасној задужбини, манастиру Арџесу, где се она и сада налази. За све нека је слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl