Свети мученик Епимах
СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори. Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским. Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: „Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам“. Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
„Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! – то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!“
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.
Извор: crkvenikalendar.com
Pravoslavie.cl