Свети Михаил, први митрополит кијевски

СВЕТИ Михаило би првим митрополитом Кијевским и Сверуским. Управљао Руском црквом у дане светог равноапостолног кнеза Владимира. Освојивши грчки град Корсун, кнез Владимир прими тамо свето крштење и ступи у брак са принцезом Аном, рођеном сестром Византијских царева. Чврсто решен да светлошћу Христове вере просвети сву велику државу своју, равноапостолни кнез одмах затим посла из Корсуна изасланство у Цариград к царевима и патријарху са молбом: да пошаљу црквене пастире ради крштавања Руске земље, помрачене тамом идолослужења, и ради управљања Руском црквом. Цариградски патријарх свети Никола Хрисоверг заједно са сабором епископа изабра и постави за митрополита Русије Михаила, мудрог разумом, поучљивог и светог животом.

Добивши од патријарха потребна упутства, митрополит Михаило крену кнезу Владимиру, у пратњи одређеног духовенства да му помаже у управљању, шест епископа и многобројних презвитера и клирика. Са великом радошћу и слављем кнез срете светитеља, и ускоро после тога заједно с њим и са супругом крену у престони Кијев. Путовање новокрштеног кнеза и новопостављеног митрополита ка мајци градова руских би као неки свештени поход за искорењење незнабожног многобожја и идолослужења у Владимировој дедовини: јер они ношаху са собом свете мошти, крстове, иконе и свештене црквене сасуде; њих праћаше крстоносна војска – црквени пастири, дошли из Грчке и поведени из освојеног Корсуна.

Сво кратко време управљања светог Михаила Руском црквом прође у апостолским трудовима: у проповедању Еванђеља незнабошцима, у крштавању њих и утврђивању у вери новопросвећених. По речима црквене песме, свети Михаил „земљи Руској, поробљеној убогошћу неверја, донесе из Цариграда Христово Еванђеље и дарова јој га“. Прво дело светог Михаила на месту његовог архипастирског служења би крштење кнежеве породице – његових синова, затим крштење кнежевих великаша бојара.

Наша Црква велича светитеља Михаила као крститеља престонога Кијева, и пева: „поноси се град Кијев до данас одевен ризом крштења од тебе, светитељу“. С великим трудом, али и с великим успехом, би извршено ово важно дело. Свети митрополит, епископ и многобројни презвитери учаху непросвећени народ вери Христовој, припремајући га за примање светог крштења, рушећи његова многобожачка сујеверја, „сецивом еванђелског учења посецајући идолске кипове“. У то време кнез Владимир својом влашћу доприношаше успесима њихове проповеди: он нареди својим слугама да поруше идоле исмевајући их, а народу од најмлађег до најстаријег – људима и женама, знатнима и обичнима, робовима и слободнима, да у одређени дан иду на реку да се крсте. И сабраше се житељи Кијева на обали Дњепра ради крштења, које изврши свети Михаило са многобројним духовништвом, у присуству кнеза, његове породице и бојара.

Крштењем Кијева би постављен чврст почетак за просвећивање Русије светлошћу еванђелске истине: вера Христова, коју исповедаху кнеза и бојари, постаде вером и руске престонице. Али сада је било потребно учинити је вером целе земље Руске с краја на крај, целе земље која је била под Владимировом влашћу, и над којом је за црквено управљање био постављен свети Михаило. Светитељева је дужност била да сабере стадо словесних оваца, да би им био пастир и учитељ. Зато ревносни архипастир, уз сарадњу равноапостолног кнеза, жуди да по градовима земље Руске засади веру Христову. Црква штује светог Михаила као сведока истине и проповедника Еванђеља Христова, који почупа „трње многобоштва и посеја плодоносно семе у земљи Руској“. Најглавнији градови Русије после Кијева у то време беху: Велики Новгород, престоница северних покрајина кнеза Владимира, и Велики Ростов, главни град Заљеске земље. Свети Михаил изврши путовања у та два града ради обраћења незнабожаца у Христову веру. Године 990, праћен епископима и кнежевим војводама Добрињом и Анастасом Корсуњанином, светитељ посети Новгород; ту поруши идоле, многе крсти, сагради неколико цркава и постави при њима презвитере. Наредне године он предузе тако исто путовање са проповеђу Еванђеља у Ростов. Овога пута успех његове проповеди беше значајнији: он крсти безброј људи, подиже много цркава, постави при њима презвитере и ђаконе, установи поредак црквеног богослужења и управљања.

Године 992 свети митрополит Михаило се упокоји. Свети Владимир неутешно тугова и плака за њим, пошто у преминулом светитељу он изгуби не само доброг и ревносног пастира, него и мудрог саветника свог у пословима државне управе.

Још одмах после крштења Кијева свети Михаил благослови кнеза Владимира да подигне Десјатини храм у част Пресвете Богородице. Светитељ не доживе да види довршење овога храма, али овај храм прими његове остатке, јер он би сахрањен у њему.

У дванаестом веку обретене као нетљене, чесне мошти светог Михаила бише тада пренесене у Кијево-Печерску лавру, у Антонијеву пештеру; а одатле 1730. године изнесене. у Велику Успенску цркву лавре, где нетљено почивају до данашњега дана.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl