Свети Климент, архиепископ охридски

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра.

Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота.

Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот – веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже „мало“ из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља.

Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, – потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом.

Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. „Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати“. Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, – колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника.

Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. „Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?“

Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: „Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух – Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има „исхођење“ а друго „даривање“: једно значи начин постојања Духа – јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; „бити дарован“ не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: „престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу“.

Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14).

И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао – јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу.

После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова – одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи?

Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, – предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну.

Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг.

А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: „Кад вас потерају у једном граду бежите у други“ (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља.

Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу.

Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугарски цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице.

*

Св. Климент, који се родио око 840 године у „европској Мизији“ (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи.

Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама.

Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи изблиза шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, – или је децу подучавао, и то на разне начине: – једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, – и то не само дању него и ноћу, – или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28).

Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година.

Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен.

Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање – благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ „Бугарског језика“. Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу.

Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту – умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима.

Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану „глагољицу“ како би била приступачнија народу

Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом.

Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служитеља његових би невидљиви сведок догађаја чудесног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив.

Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу.

И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота.

Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: „и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим“. И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ.

А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин.