Свети Иларион, епископ мегленски

СЛАДАК је и овај садашњи живот, али је онај бесмртни слађи од сваке сладости, и он сам зна да човека привуче и присвоји неким чудним начином и да га одашаље оном будућем веку. Зато, ако ми у овом садашњем животу сачувамо лепоту боголикости наше душе, онда ћемо за овај телесни живот добити већу и бољу награду – вечномлади бесмртни живот. Али, једино када бисмо имали небески језик, онда бисмо тек могли достојно описати са сваком сладошћу она будућа добра, јер су она неупоредиво боља и славнија од свих житејских ствари и добара. Но пошто се ја такога нечега још не удостојих, зато и говорим само оно што телесно чувство може схватити и разумети. Јер је заиста не могу ће пропадљивим чулима говорити о стварима непропадљивим и неисказаним, које се само вером примају и схватају.

Овим и оваквим речима започиње описивање и казивање живота и подвига преподобног оца нашег Илариона, епископа Мегленског, блажени патријарх Трновски Јевтимије. Па затим додаје: Једино би сам свети Иларион био у стању да нам лако и тачно исприча о ономе чиме се он сада и душом и чувством изобилно наслађује.

Пошто ја то нисам у стању, вели даље блажени патријарх Јевтимије, зато и призивам сада благодат овога Светога да бих некако испричао, ако и не по достојанству, а оно макар према могућностима, његова света дела и живљење. Јер као што је немогуће избројати капи кише, тако је немогуће исказати и сва дела и подвиге овога Светога. Зато, сакупивши и сабравши на једно место оно што беше ту и тамо расејано, настојаћу на неки начин да све то изнесем на видело, верујући да ће Свети то с радошћу примити, као отац чедољубиви детиња неспретна замуцкивања. Ако пак и изостанем негде далеко од онога што њему приличи и доликује, света и блажена душа његова и сваким блаженством испуњена опростиће то нама као деци оцељубивој. Макар нас због усрђа неће покарати, него ће нам и помоћ дати и подржаће нас и руководити ка истинском приповедању. Јер он зна, заиста зна да се радује користи ближњега.

Родитељи овога блаженога беху од врло истакнутих људи, и богољубиви беху као ретко ко други. Они у свему ревноваху у заповестима Господњим, дан и ноћ проводећи у молитви. Беху пак бездетни, и силно жељаху да добију пород. Мати његова, будући неплодна као Ана Самуилова, непрестано се мољаше, но глас њен не беше услишаван. Видећи себе да јој нема тако напретка набоље, она се предаде Богоматери и често одлажаше у Њен свети храм. Често са молитвом у храму уздишући и топле сузе проливајући, она Јој овако вапијаше: Немој презрети, о! Владичице, слушкињу Твоју, не остави ме да једина будем бездетна у роду моме. Веома ме разједа туга и жалост, и не могу више подносити срамоту бездетности. Зато к Теби јединој притичем, јер ми Ти можеш разрешити свезе неплодности.

To и тако молећи се у свако време и сваки час, њој се једне ноћи у сну јави Пресвета Богородица, и дотакнувши је ногом, рече јој: Устани, жено, добила си оно што си тражила, и више ми не досађуј. – Када жена чу ове речи, сва се радошћу испуни, па опет као да поново чу речи: Родићеш сина и он ће многе обратити од заблуде на светлост богопознања. – Испунивши се после овог јављања великом и чврстом надом, мајка се врло радоваше и благим надама се весељаше. И заиста после не много времена она заче, и роди овог блаженог Илариона. Када пак детету би три године, оно иако још муцајући отпева ону анђелску песму која се пева на висинама: Свјат, Свјат, Свјат – један је Бог! Чувши ову песму, мати његова се сва испуни радошћу и недоумицом, јер се дивљаше томе чуду како дете само изговори речи песме.

Када пак дете би одгајено, дадоше га да се учи свештеним књигама. А када напуни осамнаест година, блажени Иларион напусти родитеље и свет и притече монашком животу. Отишавши у неки од тамошњих манастира, он приклони главу своју Господа ради пред игуманом тога манастира, и остригавши власи главе своје, би одевен у анђелски образ, то јест у свету одећу монашкога лика. У монаштву пак би преподобни Иларион као маслина плодна у дому Господњем, као неки други Исак, jep ce y свему покораваше своме духовном оцу и до краја одсецаше вољу своју. Са сваким усрђем прохођаше он и испуњаваше свако послушање, тако да толиком врлином засија, да су сва братија само о њему говорила и његовим се врлинама хвалила. Видећи све то, његов се духовни отац њему свакодневно радоваше. Прозирући духовним очима и схватајући благодат коју ће Бог дати овом блаженом Илариону, игуман се топло мољаше да преподобни буде до краја сачуван од искушења. Када пак прође довољно времена и игуман разумеде свој скори одлазак ка Господу, он заповеди да се сва његова братија сакупе, и поучивши их све довољно, предаде старешинство манастира преподобном Илариону. Потом поживевши још мало времена, игуман предаде дух свој Господу.

Поставши тако наследник благодати и уједно молитава свога духовног оца, Иларион се стараше да добро чува своје поверено му од Бога стадо. Он себе смираваше пред братијом и свима себе показиваше као пример и углед. Постом, бдењем, и свеноћним молитвеним стајањима он себе мучаше, а изобилно проливаше и потоке суза сваке ноћи. У свему се стараше да подражава општежиће оног светог и великог Теодосија, оснивача и началника општежићког монашког живота.

Једне године наста у манастиру велика несташица жита и глад, тако да се братија налажаше у немаштини и недоумици и много због тога страдаше. Тада се блажени Иларион сав преда де на молитву и са сузама преклињаше Божије човекољубље да Им помогне. И заиста, о! чуда, изненада се житница манастирска испуни жита, те се облак жалости, што беше притискао братију, убрзо развеја. Јер је речено: Близу је Господ оних који га се боје, и молитве њихове услишава (Пс. 84, 9). А учини преподобни и многа друга достојна казивања чудеса, која кад би сва подробно хтели испричати исувише би нам се реч одужила. Када се пак на овај начин светитељ показа својим ученицима као друга житодавац Јосиф, они стекоше према њему још веће усрће и поверење, и умножи се од тада још већма број братије у манастиру. Јер из свих оних околних места стицаху се к њему многи и добијаху од њега благодат, а многи примаху од њега и монашки образ, тако да се величаше Бог у овом светитељу Свом. О светом Илариону се разнесе глас на све стране, и не беше краја где се не би чула добра вест о његовим подвизима и врлинама. Но преподобни Иларион се томе не радоваше нити се тиме наслађиваше, него себе још већма одеваше у смирење Христово и свагда говораше: He нама, Господе, него имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9).

Док се свети Иларион дуго година овако подвизаваше и богоугодно руковођаше монашке зборове, Господ не допусти да се овај светилник Његов дуго скрива под судом управљајући само монашким зборовима, него требаше да и осиротело стадо Цркве својом светлошћу просвећује и да собом украшава црквени архијерејски престо. Тога ради јави се Пресвета Богородица у светлосном виђењу тадашњем преосвећеном архиепископу Охридском, по имену Евстатију, и овако му рече за светога: He одлажи, архиепископе, него постави светиљку на свећњак. Ово велим за Илариона, старешину општежића, кога узевши постави га за пастира народу Мегленскоме. Јер ће он многе од заблуде обратити и извести на светлост богопознања. – Када ово чу архијереј Божји, пробуди се одмах из сна и размисли о значењу овога виђења, па онда размишљаше како да ту заповест спроведе у дело. Исте те ноћи би и блаженом Илариону неко умилно виђење које му овако говораше: Ево, данас ћу те извести нз синова Израиљевих; ја Господ Бог призвах те правдом, и руку ћу твоју подржати и укрепићу те. И дадох те у завет роду, за светлост народима, да отвориш очи слепима, и изведеш свезане из окова и оне што седе у тами из дома тамничкога (ср. Ис. 42, 6 – 7). Када се преподобни пробуди од сна и размотри значење овог виђења, схвати да је то виђење од Бога и какво је његово значење, па се ражалости због скорог раздвајања од братије. Али се не могаше противити божанском наређењу, него му би смирено послушан.

He прође много дана и преподобни Иларион би хиротонисан за епископа Мегленског од споменутог архиепископа Охридског Евстатија. Када затим светитељ дође у свој град и уђе у саборну цркву, он најпре усрдно целива свете иконе и сатвори усрдну молитву за стадо своје, давши му затим свој мир и благослов, чиме испуни срца њихова весељем и радошћу. Затим их све пастирски поучи: да се држе праве православне вере; да с љубављу извршују заповести Господње; да следују само за оним што је предано и заповеђено православнима, а да беже од сваке јереси и њихове сујетности и празности, као што је речено у Светом Писму: Омрзох, Господе, на оне који Тебе мрзе (Пс. 138, 31). Још их поучи да увек притичу само Саборној Католичанској Цркви и да се клоне од сваког човека који неуредно ходи. Да верују само у Оца и Сина и Светога Духа, у Свету Тројицу нераздељиву, и такође у оваплоћење Христово, и у Животворни Крст Његов као непобедиво оружје на све невидљиве непријатеље. Да поштују и свете мошти Светитеља као присних и блиских Божјих угодника. Да се држе и свих уопште предања Цркве, a да проклињу све јеретике: Арија и Евномија, Савелија и Македонија, Аполинарија и Оригена и њихове списе, Теодора Мопсуестијског и Несторија ученика његовог, Диоскора и Севира и Евстатија и сличне њима, и уз то још Манеса и Павла Самосатског, и да се свом душом гнушају њих и њиховог учења. Слушајући ове поуке свога пастира, стадо се његово веома радоваше и Богу велику благодарност одаваше што им дарова таквог пастира и учитеља. Јеретици пак због свега овога завишћу и гњевом се растрзаваху. А сам блажени Иларион стараше се да умножи таленат који му од Бога би уручен.

Пошто прође неко време од овог догађаја, за које време свети усрдно учаше и васпитаваше поверене му људе, увиде блажени епископ Илариан да је велики део народа захваћен манихејском и јерменском (монофизитском) и богумилском јересју. Ови споменути јеретици настојаху да светитељу и његовом верном народу сплету разне пагубне замке и нанесу клевете, а стараху се и да у мраку устреле оне који су прави срцем, тако да разврате и растуре православно стадо, попут неких дивљих зверова. Гледајући да се ово јеретичко зло умножава на сваки дан, светитељ се љутим болом душе жалошћаше и Свемоћноме Богу усрдно од срца узношаше молитве: да сам Бог загради уста незаграђена и одагна непријатеље. Људима пак својим он држаше честе поуке и утврђиваше их да се држе православне вере. Слушајући за ове његове честе поуке, напред споменути јеретици се због тога распаљиваху гњевом на њега и као дивље звери зубима шкргутаху, творећи светоме разне пакости, а тражаху и да са њим воде препирку и расправе о веровању.

Добри пастир разумних оваца својих, преподобни Иларион, положи себи Вишњега за прибежиште (ср. Пс. 90, 9), и зато све њихове замке и сплетке раздираше лако као паучину, чиме причињаваше велику радост верној пуноћи Цркве своје. Једнога пак дана поборници ове нечисте манихејске јереси (то јест Богумили), као вуци обучени у овчију кожу, дођоше кротко светом Илариону, кушајући га као фарисеји Господа и желећи да га ухвате у речима. Али, по реченоме, неправда обману себе, н у мрежу коју исплетоше сами упадоше, јер лаж истином би изобличена.

Јеретици запиташе преподобнога, говорећи: Зашто, док ми сматрамо да је добри Бог творац неба, а други зли да је творац земље и онога што је на њој, ви се не покоравате истини него јој се противите? – На то им божанствени Иларион одговори: Чујте Христа како у Еванђељу говори: Моје учење није моје, него Оца који ме је послао (Јн. 7, 16). И ја вам исто нећу од себе говорити, него из Еванђеља Христовог, за које ви сматрате да себе њиме утврђујете, а такође и из светог Апостола. Зато, ако их хоћете саслушати, оставите настрану сваку гордост. Како дакле ви говорите да је добри Бог творац само неба, а уводите неког другог творца за земљу и оно што је на њој? Неки пак од вас и за само небо и оно што је на њему кажу да је све то створење ђавоље. Ако је дакле, по вашој речи, и небо дело лукавога, како онда добри Бог почива на небу створеноме од лукавога? Како онда Спас наш научи нас и предаде нам да се молимо оном страшном молитвом: Оче наш, који си на небесима, нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи (Мт. 6, 9-10)? И опет: Ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт. 6, 14)? И опет: Ко изврши вољу Оца мога, који је на небесима, онај је мој брат и сестра моја (Мк. 3, 35)? Шта дакле има ко да каже о овоме што нам Спас наш проповеда о небескоме и о Оцу који је на небесима? Шта је пак јасније од овога гласа, који вели: Исповедам Ти се, Оче, Господе неба и земље (Мт. 11, 25)? Јер Он овде јасно каже да је Господ не само Господ неба, него је Он исти и Господ земље. Видите ли како, сматрајући да себе утврђујете еванђелским речима, тим истим речима себе разобличавате? И шта опет вели Спаситељ Петру: Даћу ти кључеве царства небескога… и остале речи што за тим следе (Мт. 16, 19)? А чујте и ово: И крстивши се, вели, Исус, изиђе из воде, и одмах се отворише небеса (Мт. 3, 16). Како се дакле отвори створење злога и лукавога док се Син доброга Оца крштаваше? Ради чега се отворшпе небеса и зашто? Јер виде, вели, Духа Божијег где силази као голуб (Мт. 3, 16). Ово је већ треће изобличење вашег нечестивог учења у овим малим и кратким речима. Јер како то да Дух Божји узме на себе обличје створења лукавога и сиђе на Господа? А погледајте и четврто изобличење ваше безбожности: И дође глас са неба: Овај је Син мој љубљени, који је по мојој вољи (Мт. 4, 17). Ко је то овај? To је Онај који се у води крштавао, коме се отворише небеса, на кога Дух Очев у виду Голуба сиђе са неба. Ево, дакле, ми јасно и јавно показасмо истину да је Бог творац неба и земље и све твари.

Ви пак, запита их свети Иларион, како пречисту Богородицу називате вишњим Јерусалимом? Из ког то Писма, од ког Светог или Пророка или Апостола? Ко вам је учитељ тог безумља да ви себе ринусте у толику пропаст зла? Зар не говори јасно и разговетно Еванђелист Матеј: Исус Христово рођење овако би: кад је Марија, мати његова, била обручена за Јосифа, пре но што се они састадоше, нађе се да је она зачела од Духа Светога… и остало даље (Мт. 1, 18). И говорећи Еванђелист надаље детаљно о рођењу Христовом, дође и до доласка мудраца, па онда вели: И дођоше у кућу и видеше дете с Маријом матером Његовом, и павши на колена поклонише My ce (Мт. 2, 11). Тако исто и Еванђелист Лука сасвим јасно и гласно говори о Господњем рођењу по телу од Марије Богородице. А наћи ћете и многа сведочанства из Еванђеља и из Апостола, – које две књиге ви једино примате и поштујете док све друге одбацујете, – да је пречиста Богородица Марија родила по телу Господа нашег Исуса Христа. Због тога и Спаситељ себе на много места у Еванђељу назива Сином Човечијим. Ево видите, ми и овде показасмо истину да благовесници нигде не назваше свету Богородицу вишњим Јерусалимом, као што ви сматрате. Исто тако вас питам: одакле ви измислисте оно хулно и богопротивно учење, за које се и беси плаше да га изговоре? Јер и они назваше Христа сином Давидовим (ср. Мт. 9, 27), а ви се бестидно усуђујете да говорите да је Он донео тело са неба. О, крајњег вашег безумља! Ако би тело Христово било небеско, онда оно не би било подложно оним безгрешним људским страдањима, то јест глади и жеђи, сну и умору, жалости и сузама, и осталоме сличноме. Ако је небески човек био онај са којим ce по ипостаси сјединио Логос, онда не би био повредљив и смртан и земаљски, јер су небески житељи нетрулежни и непропадљиви и бесмртни. Каква је онда уопште и била потреба оваплоћења од Дјеве? Али, Спаситељ је не само тиме, него и после васкрсења је потврђивао Својим ученицима да тело које је од нас узео није привиђење нити фантазија, и зато је говорио: Видите руке моје и ноге моје да сам то ја; опипајте ме и видите да дух тела и костију нема као што видите да ја имам (Лк. 24, 39). Ако је био привиђење, чија је ребра Тома опипао (Јн. 20, 27)? Чујте и великога Павла где говори Јеврејима: Пошто деца имађаху удела у телу и крви, и Он слично њима узе такође удела у томе (Јевр. 2, 14). Он такође побија и ваше мишљење о небеском телу, јер вели: Јер не узе удела од анђела, него узе од семена Аврамова, и зато је дужан да се у свему уподоби браћи (Јевр. 2, 16-17). Ето, видите да је постало јасно и очигледно да је Христос узео тело телесно и пропадљиво од пречисте Богородице Марије.

И опет вас ја питам: Где сте пронашли ту душегубну болест да говорите да је старозаветни Закон био од лукавога (тј. од ђавола)? Пробудите се, људи, и прените се из мрака којим сте обузети. Отресите са очију својих сан неосетљивости. Јер ако је стари Закон био од ђавола, како је Спаситељ, будући питан о старом Закону, која је од његових заповести прва и највећа, одговорио: Прва је и највећа заповест „Чуј Израиљу, Господ Бог твој је Господ једини . .. и остале речи о томе (Мр. 12, 29-30). И када се на то сложио онај младић што Га је питао, Спаситељ му је одговорио: Ниси далеко од Царства Божијег (Мр. 14, 34). Како дакле, ако би Мојсијев Закон био дело вражје, како тај Закон може имати и знати једног и јединог Господа и Бога? Ако Мојсије проповеда једнога Бога Господа и говори да се осим Њему никоме другоме не служи нити се клања, где су онда они који уводе неко друго зло начело и њему приписуЈу то старозаветно законодавство? А да је стари Закон божански и да је дело Небескога Бога, кличе нам Павле, проповедник истине, и говори: Еда ли је закон грех? Боже сачувај (Рм. 7, 7). И опет: Знамо да је закон духован, и сагласан сам са законом Божијим по унутрашњем човеку (Рм. 7, 14. 22). И опет: Али ја умом служим закону Божијем, а телом служим греху… и остало (Рм. 7, 14. 18). И тако, закон је свет, вели Апостол, и заповест је света и праведна и добра (Рм. 7, 12).

Уза све ове бесмислене заблуде, ви се Богумили још усуђујете да хулите на часни Крст и да га називате непријатељем, нити се стидећи светог Апостола, нити у познање истине можете доћи. Јер ако следујете апостолским предањима, као што себе убеђујете, зашто се не клањате Крсту, када Апостол Павле говори: А ја да се не хвалим ничим другим, него само Крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се свет мени разапе, и ја свету (Гал. 6, 14). И опет: Реч Крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила је Божја (1 Кор. 1, 18). Ако је дакле Крст сила Божја, као што и јесте, зашто ви не верујете сили Божјој? Ако апостолској верујете проповеди која говори: Вером Аврам учини то и то (Јевр. 11, 8), а вера је ствар неиспитљива и неизрецива и језиком се телесним никако не може исказати, вером пак се прима све оно што су Свети кроз веру ишчекивали и добили, онда и ви таквом истом вером поклоните се Крсту, то јест Сили Божијој. Јер свако дело и чудо Христово је велико и чудесно и божанско, али је од свих чаонији и узвишенији Животворни Крст. Јер се ничим другим него Крстом уништи смрт, и би сатрт првородни грех, и ад би разорен, и васкрсење се дарова, и нама се дарова моћ да презремо све садашње па и саму смрт. Како иначе ми постадосмо деца Божја и наследници него захваљујући Крсту Господа нашег Исуса Христа? Јер се Крстом све савршава. Ми који се у Христа крстисмо, вели божански Апостол, у Његову смрт се крстисмо. И опет: који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. И: Христос је Божија сила и Божија премудрост (Рм. 6, 3; Гал. 3, 27; 1 Кор. 1, 24). To је дакле смрт Христова, то јест Крст, који нас одева ипостасном силом и премудрошћу Божјом. Сила пак Божија јесте реч Крстова, или другим речима, сила Божија, то је победа над смрћу која нам се јави кроз Крст. Или опет: као што Крст има четири крака и они се држе тесно сједињени због онога средњег споја што их спаја, тако се због силе Божје држе висина и дубина и дужина и ширина, то јест држи се сва видљива и невидљива творевина Божја. Овај знак Крста се нама даде и на лице, као што се Израиљу даде обрезање. Крстом се разликујемо верни од неверних и њиме се од њих издвајамо. Он нам је штит и оружје и победа над ђаволом. Крст нам је печат да нас не дотакне онај што погубљује. Он је подизање онима што леже, утврђење онима што стоје, потпора немоћнима, жезал пастирима и овцама, руководитељ онима који се обраћају, он је Дрво живота вечног. Ово дакле свечано Дрво, на којем Христос себе за нас на жртву принесе, ми примамо достојно и клањамо му се као што му и приличи, јер је то Дрво освећено додиром светог тела и крви Његове. Ми се пак клањамо знаку часнога Крста и ако је начињен и од неке друге материје (не само од дрвета), не као да материју поштујемо, Боже сачувај, него поштујемо знак и лик Крста као слику Христову. Јер Он сам рече Својим ученицима: Тада ће се јавити знак Сина Човечијега (Мт. 24, 30), то јест Крст. Такође и женама мироносицама говораше Анђео васкрсења: Знам да тражите Исуса Назарећанина, распетога (Мт. 28, 5; Мр. 16, 6). И Апостол вели: Ми проповедамо Христа распетога (1 Кор. 1, 23). Није рекао прободенога, него распетога. Овај часни Крст имађаше као свој праобраз оно дрво живота што беше насађено у рају. Јер као што због дрвета (познања добра и зла) дође смрт, тако требаше опет да се због дрвета да живот и васкрсење. Јаков благослови синове Јосифове ставивши на њих руке крстолико (1 Мојс. 48, 13-15); Мојсије жезлом начини знак Крста над водом и раздвоји море (2 Мојс. 14, 16. 21); и просто речено – Крстом се изврши спасење свега света.

Изговоривши све ово и овако, преосвећени Иларион тиме зачепи уста свима у оном нечестивом скупу јеретика, и они се сви испунише великог стида, јер беху неми као рибе, и чуђаху се благодати и сили која излажаше из уста овог истинитог пастира. Видећи себе да му не могу ништа насупрот одговорити, чак ни једну реч прословити на оно што им светитељ рече, они у себи смишљаху шта би могли учинити. А Иларион опет узе реч, па им рече: Ако се Христос само привидно оваплотио, као што ви мислите, или је пак с неба донео тело, како је онда у осми дан био обрезан према старозаветном закону? Сама већ ова чињеница довољна је да заустави брбљања неразумних, јер обрезано тело беше сродно нашем телу. Према томе, сасвим се јасно показује да се Господ истински оваплотио од чисте крви девичанске. Ави, најдрскији, одакле вам то да говорите даје Господње тело од злога начела? Ако још и говорите тако и усуђујете се тело приписивати зломе и лукавоме ђаволу, објасните ми онда како се зло сједини са Добрим? И како добри Бог могаше поднети да се злим телом изврши спасење света? Или како га посади са Собом на престо Очев?

Даље, ако је законодавац старозаветног Закона зли ђаво, како онда Христос говори: Испитајте Писма, јер ћете у њима наћи вечни живот (Јн. 5, 39)? А под Писмима Он подразумева списе Мојсијеве и свих осталих Пророка, јер још не беху књиге Нове Благодати (тј. Новог Завета). Како ће се дакле наћи вечни живот у ономе што лукави узакоњује и заповеда? Како о тим Писмима Христос, који је Истина, говори: Кад бисте Мојсију веровали, веровали бисте и мени, јер он за мене писа (Јн. 5, 36). Христос није рекао: Некако бисте веровали Мојсију, него је једноставно потврдио Мојсија као истинитог и достојног поверења. Ако је старозаветно начело зло, како онда велики Павле почињући своју Посланицу Римљанима говори да је Бог унапред јавио преко Пророка Својих у Светим Писмима о Сину Својему, који је по телу рођен од семена Давидова (Рм. 1, 2-3)? Ако су дакле Пророци Божји и Писма света, преко којих је Бог унапред јавио о Сину Своме, како се онда Стари Завет може приписати злом? А и Марко Еванђелист рече: Почетак Еванђеља Исуса Христа, Сина Божјег, као што је писано код Пророка (Мр. 1, 1). И уопште на много је места код четворице Еванђелиста писано: Да се збуде што је речено преко Пророка тог и тог. Ако се на крају, по Апостолу Павлу, правда Божија јави посведочена од Закона и Пророка, како се онда Закон и пророци могу сматрати да нису по надахнућу доброга Бога и да нису од Истине?

Ето вам дакле показах из Еванђеља и из Апостола да је Бог творац неба и земље и сваке твари, и да су стари и нови Закон од Њега, и да је Он узео на Себе наше пропадљиво и смртно тело и обоживши га узнео га на небо и посадио с десне стране Оца, и да је од чисте и девичанске крви узео то тело, и да је Христос Крстом спасао васељену, и да ће се Њему поклонити свако колено небеских и земаљских и преисподњих и сваки ће језик исповедити да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца (ср. Флб. 2, 10-11). Зато, увидите и схватите таму у којој се налазите, напустите сујету и лаж, познајте Истину и обасјајте се њеном светлошћу. Гле, о вама Господ данас говори: Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха; а сада изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22). Приступите зато Саборној (Православној) Цркви и примите бању (тј. крштење) Светога Духа за отпуштење грехова. Ево се вама радује Отац Небески и коље теле угојено ради вашег обраћења, и пријатеље и суседе позива због вашег обретења и налажења (ср. Лк. 15, 23-24. 32). Када пак присутни јеретици чуше све ово од светога, срце им би гануто умилењем и они од све душе припадоше светоме иштући од њега дар светога крштења, које одмах и добише. Изобличивши веома и попљувавши сасвим своју дотадашњу веру, они приступише Саборној Цркви и присајединише се изабраном стаду. Видећи све ово, сабор народа православнога радоваше се неизрецивом радошћу, и непрестано одаваше благодарност Богу и своме архијереју због добитка толиких душа.

Видећи све ово, старешине нечисте и богомрске јереси јерменске (то јест монофизити, и уз њих манихејци и богумили), испунише се гњевом и завишћу, па стадоше увредама и хулама нападати светитеља, и називаху га лажовом и преварантом они који беху синови таме и прелести. Божји пак архијереј не обзирући се на то, непрестано учаше и казиваше реч истине, тако да велики број људи стално приступаше збору православних. Тада напред споменути јеретици Јермени наговорише свој многобројни народ, који се њима покораваше, да убију светитеља. Но Божји угодник, као неко незлобиво јагње, хођаше између безбожних вукова и стално на устима имађаше оне псаламске речи, ко је кажу: Ако пођем и посред сенке смртне, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). Јеретици ови често долажаху к светоме, чинећи то не ради неке користи, него желећи да му натоваре неку кривицу. Међутим, видећи себе да увек одлажаху без успеха, одгоњени од њега као неком праћком, они се гњевом већма распаљиваху. Једном пак, препирући се са њим и не могући противстати премудрости и речима које им он говораше, јеретици се гњевом покренуше и зграбивши камење у руке немилостиво њиме претукоше светитеља, као некада безумни Јевреји Првомученика Стефана. Мислећи да је праведник мртав, они га напустише и побегоше. На овај се, дакле, начин блажени Иларион показа као мученик, ако и не крвљу, а оно добровољним подношењем. Када пак свети дође к себи и схвати да је то ђавоља злоба и пакост, подиже се и радујући се оде у своју келију, јер место на коме га камењем пребише беше далеко и усамљено ван града. Сазнавши за ово недело, збор православних људи једнодушно одлучи да нападну на јеретике и да их до краја истребе. Но Иларион, као ученик и подражатељ незлобивога Владике свога Христа, забрани им то, говорећи: He, децо моја, не, него се сећајте речи Господњих речених Петру: Врати нож свој у ножницу, јер сваки који се маши за нож, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). И свети Апостоли, будући бијени за име Господње, отидоше са синедриона радујући се (Д. Ап. 5, 41). Оставите их, дакле, јер не знају шта чине. А онај зли јеретички скуп, који беше готов на проливање крви, кад видеше шта би, у себи се збуњиваху и међусобно, као некада Јевреји за Господа, говораху: једни говораху да је добар, а други да није него да обмањује и вара људе. Тако међу њима настаде разногласност, те се и спораху и свађаху међу собом око светога.

Други пут опет неки од њих, опијени болешћу своје заблуде, дођоше к блаженоме и много му говорише утврђујући своју јерес. Они се пребациваху у говору и на једну и на другу страну и хвалише се да православно мисле и да држе сва црквена предања, а такође и свете службе и постове и све остало што је православно и што је предано Саборној Православној Цркви. њима на то кротки срцем и још кроткији мишљењем Иларион одговори: Добро је што већ од самог почетка споменусте Саборну Цркву. Јер је Саборна Васељенска Црква све добро примила од очевидаца Логоса Божјег светих Апостола и све добро установљено и предано она непоколебљиво држи до данас. To сте све и ви Јермени чврсто и непоколебљиво држали до Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону. Од тада сте ви себе оделили од Саборне Католичанске (тј. Православне) Цркве идући за неким Јеханијем, који би назван и Мантакунијем, и преко других заједно са њим нечистих јереја примили сте Евтихијево и Диоскорово зло учење; и умноживши те безбожне наредбе и учења, одржасте их до данас. И ви говорите да Христос није узео на Себе тело једносуштно са нашим, него неко нетрулежно и нестрадално и танано и несаздано и небеско тело. Такво хулно учење Саборна Црква нити је икада примила нити га је предавала. Јер, ако је тело Господње било нетрулежно и нестрадално и небеско, а нестрадално тело нити се умара нити спава, нити једе нити пије, нити се може рукама опипати, ко је онда спавао на лађи ако не наша природа? Ко је плакао над градом Јерусалимом? Ко је за Лазаром сузе проливао? Ко је седео у дому Симона губавога? Ко је ученицима ноге опрао? Ко је предао свете тајне на Тајној Вечери? Ко је везан био одведен у двор Кајафин? Ко је на Крсту био разапет? Ко је био у гроб положен? Ко је по васкрсењу рекао ученицима: Опипајте ме и видите да дух меса и костију нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Ето, дакле, јасно вам показасмо да се Господ одену истински у ово наше људско тело.

Јеретици пак, будући притешњени истинитим речима блаженога, одговорише му овим хулним речима, и рекоше: To Господње тело које се јавило, оно је, сјединивши се с Божанством, постало једна природа Христова. На то им одговори ова премудра душа: Ако је природа Христова једна, и та једна природа је сва Божанство, Христова пак природа је нераздвојна од Оца, онда јасно излази да је и тело Христово у време страдања, сјединивши се с Христовом природом, било нераздвојно од Оца. Како је онда то тело уопште страдало и доле на земљи држано и рањавано и пробадано, и како је истински умрло и у гробу мртво и непокретно лежало? Ако је дакле тело Христово постало Божанство, како је онда сам Христос говорио: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио (Мт. 27, 46)? Како је и Марији Магдалини говорио: Марија, не дотичи ме се, јер још не узађох ка Оцу мојем (Јн. 20, 17)? Како је и Апостолима по васкрсењу говорио: Опипајте ме и видите да дух меса и крви нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Апостоли нам још наводе и премнога друга таква и слична сведочанства о ваплоћењу Христовом, која сведоче јасније од гласне трубе.

Уз то, рече даље свети Иларион Јерменима, ви и у Трисвету песму „Свјатиј Боже“ додајете на крају, после речи „Свети Бесмртни“, оне неумеснеречи „који си сераспео за нас“, чиме јавно показујете своје безумље и своју безбожност. Јер, ако је тело Христово бесмртно и непропадљиво и небеско, како се онда оно разапе? А ако се разапе, како га онда називате Божанством? Даље, ви и на светој Служби (тј. Литургији) не приносите прави квасни хлеб као ми, него погачу, тј. тесто без квасца, а такав бесквасни принос је јудејски обичај, а не хришћански. Такође, Апостол Павле и Григорије Богослов јасно говоре: Старо је прошло и ево све је постало ново (2 Кор. 5, 17); и свети Златоуст говори о Старозаветном закону и о Новом: Тамо је слово, овде је дух; тамо је кивот, овде је Дјева; тамо је жезал Аронов, овде је Крст, тамо је јагње, овде је Христос; тамо је безквасни, а овде прави хлеб. Када јеретици чуше све ове речи светога, само се чуђаху и, немајући му шта насупрот одговорити, лица им се покрише стидом. Ипак, после неког времена, они одговорише: Зар хлеб који је Христос дао Апостолима није био безквасни а не овај хлеб? Јер се тада у то време само то нађе, зато и ми бесквасни хлеб приносимо на жртву. На то им блажени Иларион одговори: Нека буде да је бесквасни хлеб био онај који је Христос у оно време, због оскудице времена, узео и принео, да не би тајна Нове Вечере остала нама непредата. Пошто је ускоро имао бити предан Јудејима, какав је хлеб нашао такав је и узео и принео, да нас некако не би лишио таквога спасења. Али сами Ученици Његови и остали по реду црквени првосвештеници и Свети Оци, они су на жртву приносили савршени хлеб а не бесквасни, и ми њима следујући приносима на жртву овај прави хлеб. Јер Христос је и друге многе ствари другачије предао, а Апостоли и њихови наследници учинише да се те ствари врше другачије, не као да противурече Христу, – како би то могли! – него, пошто се вера шираше и растијаше, и они без икаквог страха рашириваху тајне Христове, на славу и величање Његово. Тако, на пример, када се Христос имао крстити није се окренуо на запад нити се језиком одрекао сатане, нити је изговорио Символ вере, нити је имао потребе за молитвом крштавања, нити се крстио у крстионици, нити је миром помазан, нити се одмах по крштењу причестио Господњим телом и крвљу, а ми све то сада чинимо. Или опет, Христос није предао духовну службу тела и крви Господњег по црквама (тј. храмовима), него у горњој заједничкој соби и за општом трпезом, и то најпре јевши друга јела и легавши, а није био обучен ни у свештеничке одежде, нити је изговарао молитве нашег свештенодејства, са псалмима и химнама и песмама духовним, а ми и службе вршимо у храмовима, и пред духовни жртвеник, то јест пред свету трапезу, долазимо гладни, и пред њом стојимо обучени у архијерејску одежду, свакако не зато што негирамо све напред речено, него што желимо да чин службе учинимо лепшим и пречаснијим. Јер су Апостоли, и после њих истински Пастири и прави Учитељи црквени, сви руковођени Духом Божјим и имајући Његово просветљење, неке ствари укинули а неке су умножили, јер су за то добили благодат с више, тако да су све чинили на корист и све су богољубиво уредили и заповедили.

Али, ако пажљиво погледамо видећемо да хлеб који је Христос предао Ученицима Својим није био без квасца. Јер закон о Пасхи јеврејској овако говори: У четрнаести дан првога месеца једите с вечера бесквасне хлебове до дана двадесет првога увече; седам дана да се не нађе квасца у домовима вашим (2 Мојс. 12, 17-18). Такав је дакле био закон. Али, Христос је пре четрнаестога дана, то јест у тринаести дан свршио законску Пасху и предао нам Тајну Вечеру, у који дан сви још јеђаху квасни хлеб. А ако неко рече: Ако је тада свршавао законску Пасху и јео бесквасни хлеб са горким зељем и Он и ученици Његови, откуда им тада бесквасни хлеб? Ми ћемо на то рећи: Отуда што је то требало тако припремити по заповести Спасовој или по предвиђању самога домаћина онога дома, јер и он беше верујући.

Даље, зашто ви не приносите на свештеној служби вино помешано са водом, него само вино без воде, и због тога само једну природу Христову најављујете? Док Свети Григорије Богослов вели да крв и вода, што истекоше из ребара Христова, једно јавља да је Христос човек, а друго да је изнад човека, тј. да је Бог. Зато, када неко приступа жртвенику и причешћује се крви Христове из чаше, нека сматра да уста своја ставља на сама ребра Христова и да из ребара Његових пије. А из ребара Христових није истекла само вода него и крв, на потврду Његових обадвеју природа, као што напред већ рекосмо. А да је и у оној чаши, из које је Христос дао Апостолима да пију, била помешана и вода са вином, о томе сведоче Јаков брат Божји и Еванђелист Марко У својим Литургијама, јер обојица говоре овако: Узе чашу и ули вино и воду и заблагодаривши благослови и даде им, говорећи: пијте од ње сви, ово је крв моја која се за вас и за многе пролила. Свакако да је Бог, као онај који не лаже и који све провиђа, онакву предао крв с водом Ученицима каква се је имала источити из ребра Његовога.

И још даље, када ви узимате Крст, ви га, било да је од какве материје, не поштујете пре него што га крстите као човека и прободете гвоздени ексер кроз сред њега и помажете га крвљу од жртве. Међутим, чинећи руком знак крста на челу, и при крштењу, и на свештеним службама, и у многим другим случајевима, ви на тај начин сматрате да себе освећујете. Али, о! људи Јерменски, зар вама не приличи рећи оне пророчке речи: Примите наук, да се не би некада прогневио Господ, и схватите своју заблуду и слепоћу (ср. Пс. 2, 12). Јер ако крст који се руком изображава освећује вас и оне на које га стављате, на пример на воду крштења, и на масло, и на миро, и на лица верујућих људи, и на тајни хлеб и свештену чашу, и уопште на све на шта га стављате, како се онда и крст начињен од било какве материје сматра код вас нечистим и мрским и бива од вас освећиван крштавањем и пробадањем и крвљу? Јер као што пре распећа Христова на њему, крст беше оруђе смрти и као такав проклет, тако да знак његов беше гнусан и одвратан, тако после распињања Христа на њему он би освећен Владичанском крвљу и знак његов постаде освећење свима вернима. Најпре је, дакле, крст људе убијао, а сада убија демоне. Зато је и божански Григорије, просветитељ Велике Јерменије, поставивши дрвене крстове по неким местима, заповедио да им се клањају и да им притичу као освећенима и освећујућима, и то онда док још не беше рукоположен за архијереја, нити их беше осветио неким крштењем или крвљу или неком другом ствари. Исто тако, питам вас како ви, правећи три дрвена крста и сједињујући их у једно, смете онда називати име Свете Тројице, не бојећи се правити слику Блажене Тројице, једине нестворене и неизмериве и неиспитљиве и зато незамисливе?

И опет вас питам: Ради чега постите ваш пост звани ардивурцијев? На то му Јермени као једним устима одговорише, и рекоше: Ми постимо такав пост због неког Сергија Јерменина, који у нашој земљи пострада. Одговоривши светитељ рече им: Ви који сте неправославни и заблудно верујете, како можете показати да је тај Сергије био православан и да је ради Христа пострадао? Јер ми видимо да нити неки Пророк, ни Апостол, ни Мученик, ни Преподобни, па ни сам свети Григорије Велике Јерменије није вам предао тај пост или празник. А они, притешњени тиме, рекоше да је то пост Ниневићана којима се некада Ниневићани постише и избавише се од оне страшне погибије (ср. Јона 3, 5-10). Светитељ им одмах одговори: Пошто вам нико од светих Апостола, нити неки од Сабора Светих Отаца није споменуо тај пост нити га предао, ко је онда тај што вам је заповедио да постите пост незнабожачки који је био на много времена пре очовечења Христова? Ако је нама забрањено да постимо јудејске постове, који су од Бога били заповеђени преко Мојсија, онда је то далеко, далеко више забрањено за постове неприличних многобожаца. Овако пак јавно изобличени, Јермени опет одговорише да је то пост Адамов који је постио када је био изагнан из раја сладости. На то им блажени Иларион опет одговори: Мојсије, који написа све о постанку света и о свему у вези са Адамом, ништа не говори о том посту, и како ви можете рећи да је то био Адамов пост? А они, опет запавши у недоумицу, рекоше да је то пост Велике Јерменије, који постише Јермени кад су имали бити крштени од светог Григорија. Свети Иларион им опет брзо одговори: Није тако, него пошто сте били гоњени од бесова пре крштења вама је било заповеђено да постите шездесет дана, а после када вас хтеде крстити Григорије вам заповеди да се постите тридесет дана, као што стоји написано у јерменским књигама, али се ниједан од тих постова не назива арцивурцијев пост. Јермени се на то испунише великим стидом и беху у недоумици не знајући шта да одговоре, па се ипак немајући шта друго досетише и рекоше да је то био пост цара Константина Великог, који је он постио кад се имао крстити. А светитељ, са строгим лицем и смелом речју, одговори им: О, неразумни и спори срцем да поверујете истини! Испитајте списе да ако у њима нађете да нема никаквога у васељени царскога поста, нити га ико спомену у вези са Константином Великим, нити неки свети Сабор, нити ко од Светих Отаца чињаше спомен таквога поста. Ви, говорећи на тај начин сваки пут другачије, несагласно и противуречно, сами показасте да је тај ваш пост безакон и мрзак, и зато је недостојан сваког хришћанског слушања. Ја ћу вам пак, ако ви то и нећете, тачно рећи за тај ваш пост оно што и ви сами добро знате.

Наиме, неки Сергије, који беше учитељ јерменске јереси, имађаше пса којега баш тако зваше, то јест Арцивурције, и тај пас беше гласник овоме споменутоме Сергију, јер помаган демонским дејством пас иђаше напред и наговештаваше много пута долазак Сергијев у неко место. Када Сергије хтеде ићи у неки град или село или насеље, у којем живљаху ученици и заједничари његове пагубе, онда становници тога места, видећи овог споменутог пса, излажаху на један дан раније на нека поља у сусрет своме учитељу. Једнога дана, када пас би послан на такву своју прљаву службу, би појеђен од вукова. Сутрадан ујутро пође и Сергије тамо где беше послао свога пса, па када га нико тамо срете он се веома увреди и разљути, и када дође код њих и сазнаде да није ни дошао к њима његов пас претеча, он одмах посла да га траже. Када пак тражитељи дознаше по костима да су.пса појели вукови, тада Сергије заповеди свим Јерменима да посте због смрти овога пса и да тугују и жале у одређене дане у години, због чега се тај пост и назва арцивурцијев пост. Зато и ви, држећи се те наредбе, постите тај пост, па стидећи се тога нећете да признате истину. Такав ваш пост нико од Пророка, ни од Апостола не предаде Саборној Цркви. Зато се прените из дубоке прелести и заблуде која вас је захватила, одбаците слепоћу која вам је прионула за очи и приступите Саборној Цркви Православној, придружите се нама, да бисмо сви ми, саставивши Један хор, благочестиво одали хвалу Богу свих. Јер је велико безумље кад неко зна истину а неће да приђе к њој.

Изобличивши их овим и оваквим речима и разобличивши са сваке стране њихову јерес, свети Иларион учини да јеретици остану без икакве смелости и куражи. Јер њих обузе такав стид и срам, да до краја остадоше неми као заливени. Када пак отидоше домовима својим, међу њима настадоше спорови и препирке на сваки дан, јер су једни хвалили говоре и речи преподобнога, а. други су бранили своју јерес. Ова пак јерес беше се до тада толико осилила да замало и кир Манојло, цар грчки, не отпаде од наше благочестиве православне вере, да га својим догматским поукама и речима не укрепи и утврди овај блажени Иларион.

Али га светитељ од тог искушења избави, јер нечастиво јеретичко учење одагна далеко од срца његовог, а семе православља у њему удвостручи. Када то цар схвати и наслади се православним учењем светитељевим, којим себе чврсто огради, он се испуни неисказане радости и Богу узнесе благодарне песме, a Његовом верном архијереју указиваше сваку послушност и поштовање, шаљући му и различне дарове и остало што овоме потребоваше. А напред речени Јермени, стално спорећи и свађајући се о својој вери, као што рекосмо, најзад доБоше до познања своје заблуде и обмане, и веома изобличивши и попљувавши своју јерес, усрдно приступише светој Саборној Православној Цркви. Зато се с вером причестише светог тела и крви Господње и присајединише се изабраном стаду, тако да од тада би једно стадо иједан пастир (ср. Јн. 10, 16).

Видећи све ово што се тако добро зби, Божји архијереј се сав испуни радошћу и весељем духовним. Видећи то и благочестиви цар, и он би веома обрадован, и свима јављаше врлине и дела новога доброг пастира. Цар написа преподобноме и писмо у коме му вели да се стара да и сву богумилску јерес до краја очисти од стада хришћанскога, тако да сви они који се покоре догматима благочешћа, буду примљени и прибројани изабраном стаду, а они који се не покоре него остану у својој нечастивој и мрској јереси, да се негде далеко одагнају од православнога стада. Ови пак јеретици, када ово чуше, приступише и они Саборној Православној Цркви и удостојише се да приме божанско крштење, попљувавши до краја своју јерес. Тада се заиста могло видети како се православно мноштво верних још више умножава, а збор неправославних се тамом безбоштва помрачава и умањује.

Христов пак подражавалац Иларион, на ономе месту где се раније окупљаху ови напред споменути јеретици, који сада постадоше његова присна чеда, са својим монасима подиже ту дивну цркву у име славних и свехвалних Апостола, чија лепота многе задивљује и побуђује на славословље Бога. Сабравши у овој цркви, тј. манастиру мноштво монаха и предавши им отачка правила, он их тада остави, али им ипак често долажаше и свагда их упућиваше и поучаваше како да се држе монашких подвига.

Видећи све ово његова још жива мати, која свога супруга и сажитеља већ беше отпустила ка Господу, узношаше Богу за то честа благодарења. Затим и она још мало поживевши, отиде ка Господу, а божански је Иларион чесно испрати свим надгробним песмама и обичајима, и у гроб је положи. Сам пак он беше надаље као дрво засађено при изворима вода Духа, растући и преуспевајући по Богу у свим догматима благочешћа, учећи и саветујући све људе који му беху поверени да се сви држе благочестивих наука, и заповести и да беже и удаљују се од безбожних јереси. На тај начин се узнесе рог православних, а нечестивих до краја утрну. Сви они који од некадашњих вукова постадоше овце, изменивши себе добром променом, следоваху за својим пастиром као незлобиви јагањци и у свему му се покораваху, док своју ранију заблуду изобличаваху и пљуваху а њене вође и начелнике изругиваху и проклињаху. Исто тако, и оне поклонике нечастиве и скверне богумилске јереси, које Божји архијереј виде да искрено примају семе благочешћа (тј. Православља), и њих он приброји к православном стаду, а они пак које виде да остају непокорни, такви бише на разне начине истерани и протерани из благочестивог стада. Тако свети Иларион украшаваше свој архијерејски престо, и тако своје напасаше стадо да оно не имађаше никакве нечистоте или мрље (ср. Еф. 5, 27). Зато му и сви околни доношаху дарове, иштући и добијајући од њега благослов и сваку духовну корист. Тако исто и онај напред споменути монашки сабор, руковођен добро и упућиван добрим пастиром, растијаше и напредоваше на славу Божију.

А пошта прође од тада још доста времена, и свети прохођаше још многе и различите врлине, њему би дато да схвати и време свога одласка ка Господу. Сазвавши све оно монашко мноштво, он га с усрђем и љубављу поучи да пребивају у покорности и отачкој љубави и да у сваком послу и служби буду приљежни, чврсто се држећи преданог им правила и старајући се усрдно о свакој врлини. За старешину им пак постави Петра, мужа нарочитог и врлинског, кротког и целомудреног као нико друга, јер његове врлине беху познате свима који живљаху у околини, и јер он беше ученик код блаженог Илариона дуги низ година и у сваком му послу и служби дуго послужи. Утврдивши их тако и довољно поучивши, светитељ им свима даде мир свој, као и свему стаду своме, па затим усну блаженим сном у Господу. Благочестиво пак његово стадо, окруживши са свих страна његове чесне мошти, топлим их сузама сви обливаху, и псалмима и химнама и песмама опеваху га, а и кадионицама са мирионим миомирима га кађаху, па га онда чесно и побожно у гроб погребоше. А говораху за њега и то да у младости својој пуних тридесет година није вина ни мало окусио.

Када потом прође неко време, неки од оних његових монаха који живљаху заједно, почеше пренебрегавати правило установљено од светога. Они се успротивише споменутом игуману Петру и заведоше неке раздоре и јереси. Када их игуман усрдно караше и исправљаше, они остадоше непокорни и неумољиви. Тада се свети Иларион, који са неба виде њихово зло и безаконо стремљење, јави њима у сну и изобличи њихова безакона дела, изговоривши им многе речи негодовања и чак неке од њих својим жезлом немилостиво изудара, а неке и смрти предаде. Чувши и схвативши прави смисао овог виђења, споменути игуман Петар га обзнани јавно свима монасима у обитељи. Они пак који у сну бише од бијења изранављени, остадоше болесни дуго дана, а они које смрти предаде они заиста и остадоше мртви. Ово је све било зато да не би и други монаси примили њихов смртоносни јед и отров. Када то све видеше остали монаси оне обитељи, сви се страхом и трепетом испунише, тако да од тада неповређено држаху сав манастирски устав и правило. А када ово страпшо чудо би посвуда обзнањено, тада сви унаоколо са још већом вером и усрђем долажаху ка светоме и топло се мољаху пред његовим чесним моштима.

А Бог преко Свога угодника чињаше многа и различита знамења и чудеса, те зато многи са свих страна ка гробу његовом притицаху и различита исцељења добиваху. Пошто његов гроб чињаше таква многа и безбројна чудеса, би донета царска и црквена одлука да се његове чесне мошти изваде из гроба и да се у цркву положе. А оно пак што се том приликом догоди, то такође не треба да прећутимо заборавом. Јер када открише раку блаженога, тада, о! чуда, нађоше да из очију његових као из два извора тече свето и благоухано миро. Када то чудо виде оно мноштво његових ученика, ови се испунише неизрециве радости. А и сви околни крајеви, када то ушима својим чуше, са усрђем долажаху ка раци преподобнога и добијаху од њега различита исцељења.

Када потом, после много времена, грчко се царство умањи, а бугарско се царство веома увећа, тада се зацари благочестиви цар бугарски Калојован. Он се тада храбро бораше, и заузев многе грчке земље, Тракију велим и Македонију, Тривалију и Далмацију, дознаде за чудеса и знамења која Бог чини преко светог Илариона. Распаливши се божанском жељом и желећи се насладити благодаћу овога светога, он са многим усрђем и почастима посла своје људе у Меглен да узму мошти преподобног Илариона и да их са кадионицама и благоуханим мирисима пренесу у његов славни град Трново. Тада и патријарх са својим клиром изиђе на сусрет моштима светитељевим, пресрете их са многим свећама и кадионицима и чесно са многим сузама целива тело овог светог Христовог архијереја. Свете мошти преподобнога бише положене у чесни храм светих и славних Четрдесет Мученика Христових, и лежећи тамо дароваху исцељења свима који им са вером и љубављу притицаху. Јер свети Иларион све љуби и свима себе даје: као да је жив свима беше на услузи: ни младића не одбија, нити се старца гнуша, него и старце као старце воли, и младиће као младиће грли, свима све даје да све какогод придобије.

Ходите зато да и ми принесемо нешто достојно раци моштију његових, a TO је: свеноћно стајање, очи бодре, усрће добро, слух послушан. Подражавајмо овоме оцу, да и ми будемо слични оцу; узревнујмо житију његовом, да добијемо достојну награду. Јер њему ће то бити врло пријатно, ако будемо његови ревнитељи и пођемо по његовим стопама. Јер Бог се ничему другоме тако не радује, као када некога види да се о врлинама стара све до саме смрти. Зато и ми данас тим поводом саставимо хор, обгрлимо раку, запевајмо над гробом светога, рецимо са Давидом: Чесна је пред Господом смрт преподобнога (Пс. 115, 6). Чесна је заиста смрт светих и славна, и сваке је похвале достојна. Зато њих Бог и прослави не само за живота, него и после смрти их прославља славом неизрецивом. И не само да душе њихове упокојава у небеским светлостима, него и тела њихова на земљи прославља, и даје им благодат чудеса да све силе демонске и њихова дејства прогањају и верне од њих избављају.

Но, о! свето име и биће Иларионе, похвало и украсе архијереја, ти који имаш смелости пред Богом и са висине гледаш на нас, јер си се сада разрешио од огледала и загонетке и чисто гледаш Свету Тројицу, сачувај стадо твоје заштићено од свих замки противнога; огради нас благодаћу даном ти од Пастире-началника и Спаса Христа. Праћком твојих мудрих речи одагнај вукове нечестија и јереси; твојим благодатним ветром развеј нападе противника као плеву. Упути и руководи верну пуноћу Цркве Божје; састрадавај са тегобама нашим. Знаш колико је тешко бреме епископа и предстатеља црквеног, знаш опасност и одговорност архијерејства. Но ти добро знаш управљати и руководити нас, само ако хоћеш, ка пристаништу Божије воље. Знаш све оно што си искусио, јер си све тегобе ради Цркве Христове поднео. Угушио си устанке јереси, противнике догмата побожности ти си мудрошћу и вештином духовном обратио на благочешће и Православље. Цркве си подигао Христу Богу нашем, заблуделе си обратио, бесомучне си исцелио, јеретичке си замке разорио. Подвигом си се добрим подвизавао, течење своје окончао си, и веру праву сачувао си. Због тога си и као умрли ипак жив, јер по смрти жив пребиваш, и твоје свете мошти изобилно изливају потоке многих и разноврсних исцељења. Ти и наш украшаваш престо и на ревност нас побуђујеш због многах подвига твојих. Јер се ниси делимично подвизавао, него свецело и до крви, јер си и без крви постао мученик. Зато се сада и настањујеш са анђелским хоровима, и ненаситно се наслађујеш оним што око не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, у самом Христу Господу нашем, Коме слава и држава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Источник: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl