Свети Димитрије, епископ ростовски

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ДИМИТРИЈА, Митрополита Ростовског Чудотворца

Свети Димитрије, коме световно име беше Данило, родио се месеца децембра 1651 године у малом и незнатном граду Макарову, удаљеном од Кијева око четрдесет километара. Отац његов Сава Григорјевич Туптало, козак у војничком звању стотника, последње дане проведе као тутор у Кириловском манастиру. И он, и супруга његова Марија, бејаху веома побожни и живљаху узорним хришћанским животом. Но отац беше готово стално одсутан од куће због својих војничких дужности, те се Данило васпитаваше првенствено под руководством мајке. Са нежном љубављу и похвалом говори о њој сам светитељ у своме Дневнику поводом њене смрти: „На сам Велики Петак моја мајка се престави у три часа по подне, тачно у онај час када Спаситељ наш на крсту страдајући за спасење наше предаде дух Свој у руке Богу Оцу. Имађаше она тада преко седамдесет година. Нека је помене Господ у царству Свом небесном! Упокоји се она у добром расположењу. О, да би и мене молитвама њеним Господ удостојио такве блажене кончине! Њена кончина беше истински хришћанска: са свима хришћанским обредима и уобичајеним светим тајнама, бестрашна, непостидна, мирна. Још нека је Господ удостоји доброг одговора на Страшном суду Свом, као што не сумњам у Божје милосрђе и у њено спасење, знајући постојано врлински и побожан живот њен. Усто као добар знак спасења њеног јесте то што Господу би угодно да се душа њена растави од тела у часу када Господ Христос отвори разбојнику рај“.

Под утицајем тако побожне и врлинске мајке дете Данило растијаше у страху Божјем и побожности, идући из силе у силу и учвршћујући се у врлинама. Почетно образовање Данило доби код своје куће. Родитељи га научише читању и писању, па кад Данило напуни једанаест година они га дадоше у Кијевско Братско училиште. Бистрога ума и врло вредан, Данило напредоваше брзо у учењу и превазиђе све своје вршњаке. На часовима реторике он скрену на себе нарочиту пажњу својим песничким и говорничким саставима. Под руководством знаменитог проповедника и богослова полемичара. Гаљатовског изучи савршено науку беседништва, што му је доцније много користило, нарочито у борби с расколницима.

Но напредујући у наукама, Данило се не мање учио и врлинском животу. Избегавао је игре и забаве, и слободно време проводио у читању Светога Писма, дела светих Отаца и житија светих, у посећивању светих цркава, и у молитви. И срце му се све више и више загреваше за подражавање њиховог живота и за гредење њиховим стопама. И он ревносно чуваше целомудрије и чедност. Тако Данило још у свету показиваше зачетке монашког живота.

Када Данилу би осамнаест година, он Христа ради остави свет и сва блага његова, и испросивши благослов од својих родитеља ступи у Кириловски манастир у Кијеву. Игуман манастира Мелетије Дзик одавно је већ познавао Данила, пошто је раније био ректор Кијевског училишта. Јула 9, године 1668, он постриже Данила за монаха, давши му име Димитрије. Новопострижени монах се богобојажљиво сав предаде вољи и промислу Божјем, и стаде водити живот доличан монасима: строго и неодступно држаше сва манастирска правила и ревносно у смирености и послушности прохођаше монашке подвиге. При томе се свесрдно стараше да у врлинама подражава преподобне оца Антонија и Теодосија и остале подвижнике Печерске. Свим срцем он стремљаше ка једном: да угоди Богу, и да му по своме монашком позиву верно служи.

Не прође ни година од пострига а монах Димитрије би по жељи настојатеља произведен за јерођакона на Благовести 1669 године од стране преосвећеног митрополита Кијевског Јосифа Тукаљског. У чину јерођакона Димитрије остаде у Кириловском манастиру доста времена, покоравајући се у свему настојатељу, служећи братији усрдно у смирености и молчанију, и с љубављу извршујући свако послушање. У цркву је на богослужења долазио пре свију, а последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, веома пажљиво пратећи читање Светог Писма, у келији се често молио, писао и састављао оно што му је наређивао игуман, и усрдно читао душекорисне књиге.

Тако се јерођакон Димитрије подвизавао до 1675 године. У то време у Густинском манастиру налазио се Черњиговски архиепископ Лазар Баранович. Ту му би приведен свети Димитрије ради рукоположења за јеромонаха, што и би извршено маја на Духове. У то време светом Димитрију бејаше тек 24 године, али већ вичан у проповедању речи Божје. Упознавши се с њим поближе и приметивши високе духовне особине његове, архиепископ позва светог Димитрија да буде проповедник при Черњиговској саборној цркви. Преко две године свети Димитрије проповедаше у саборној и у другим црквама Черњиговске епархије. Његово проповедање речи Божје народу беше од велике духовне користи за све, јер реч његова беше јака, зачињена мудрошћу, и сви га радо слушаху.

Слава о светом Димитрију као великом проповеднику брзо се пронесе по Малорусији и Литви, те га многи манастири стадоше позивати к себи, да би се користили његовим поучењима. У јуну 1677 године свети Димитрије, са благословом архиепископа, отпутова из Черњигова у Новодворски манастир, у Литви, да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице. Ту он проведе кратко време, па на позив Бјелоруског епископа и настојатеља Виленског манастира Светога Духа оде у тај манастир, и више од два месеца проведе у Вилни, и одржа ту две проповеди. Умољен од духовних власти из Слуцка, он оде из Вилне у Слуцк, и настанивши се у Преображенском манастиру он четрнаест месеци неуморно проповедаше реч Божију.

За то време светог Димитрија позиваху неколико пута да се врати у Малорусију; то чињаше и сам хетман Самојлович. У фебруару 1679 године свети Димитрије допутова у хетмански град Батурин, где га хетман Самојлович прими с великом љубављу. Настанивши се у Крупицком манастиру светог Николаја, недалеко од Батурина, преподобни Димитрије настави ревносно се подвизавати у посту, молитви и непрестаном читању душекорисних књига; притом са особитим усрђем проповедаше он реч Божију. Глас о богоугодном врлинском животу његовом разнесе се по свима манастирима. Многи га манастири позиваху за старешину. Али он, по смирености својој, одбијаше те позиве, а и хетман га задржаваше. Утом, 1681 год, умре игуман Максаковског Преображенског манастира. Братија се обрати светом Димитрију са молбом да се прими за игумана њихове обитељи. По своме усамљеном положају ова обитељ је потпуно одговарала строгом монашком животу преподобног Димитрија. Стога он, уз сагласност хетмана, прихвати предлог Максаковских монаха и са хетмановим писмом отпутова у Черњигов к архиепископу Лазару Барановичу за постављење. Архиепископ га прими с много љубави. Чим распечати хетманово писмо, архиепископ Лазар, као предвиђајући будућност, рече Димитрију: „Не читајући писмо кажем: нека вас Господ Бог благослови не само игуманством, него по имену Димитрије желим вам митру: Димитрије нека добије митру“. – А тог истог дана, после постављења за игумана, архиепископ Лазар овако поздрави Димитрија: „Данас је празник светог пророка Мојсија Боговидца; данас вас Господ Бог удостоји игуманства у манастиру где је храм Преображења Господња, као Мојсија на Тавору. И Онај који путеве своје каза Мојсију, нека каже и вама на овом Тавору путеве Своје ка вечном Тавору“.

„Ове речи, – сведочи сам свети Димитрије, – ја грешни примих као неки предзнак и пророчанство, и запамтих их. Дај Боже, да се пророчанство његовог архипастирства збуде“. А сутрадан, опраштајући се с игуманом Димитријем, архиепископ му подари лепу палицу. „И тако ме он лепо испрати, – каже свети Димитрије -, као отац рођеног сина. Подај му, Господе, сва блага по срцу његовом“.

Примивши управу у Максаковском манастиру, свети Димитрије ни најмање не измени свој пређашњи строгомонашки живот. Подвизавајући се као и раније у посту, бдењу, молитви и другим врлинама, нарочито у смиреноумљу, он даваше пример братији у свему, и уређиваше манастир, и труђаше се у проповедању речи Божје. Имајући свагда на уму речи Господње: Који хоће међу вама већи да буде, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26), он сам живљаше тако, а и братију сваки дан учаше да живе тако, служећи свима као образац вере и побожности.

Но Максаковски монаси нису се дуго назидавали речју и светим животом игумана Димитрија. Првога марта 1682 године он би постављен за игумана Крупицког манастира светог Николаја, у граду Батурину. Ту он проведе као игуман годину и осам месеци. Али жудећи за тихим и безмолвним животом, да би несметано обављао богоугодне подвиге, он се на свој имендан, 26 октобра 1683 године отказа старешинства у Батуринском Крупицком манастиру, и остаде у њему као прост монах; и вођаше усамљенички живот. Но после извесног времена, по промислу Божјем, свети Димитрије би призван на велико дело: састављање Житија светих, којима он донесе највећу корист целом народу Руском.

Године 1684 за архимандрита Кијево – Печерске лавре би постављен Варлаам Јасински. Од својих претходника, Петра Могиле и Инокентија Гизела, он заједно са звањем архимандрита наследи мисао о великом труду састављања Житија светих. Овај труд беше утолико неопходнији што Татари својим налетима и Литванци и Пољаци својим пустошењима беху лишили Цркву многих драгоцених духовних књига и животописа Светих. Тражећи човека, способног за овако важан и велики посао, Варлаам се заустави на светом Димитрију, који се већ беше прославио својом ревношћу за душеспасоносне трудове. На ово једнодушно пристадоше остали оци и братија Лавре. Тада се Варлаам обрати преподобном Димитрију са молбом да се пресели у Кијевску Лавру и узме на себе труд исправљања и састављања Житија светих.

Уплашен тежином предложеног му посла, смирени подвижник се стараше да то отклони од себе. Али бојећи се греха непослушности и сам јасно увиђајући потребу Цркве, он одлучи да прихвати предлог архимандрита Варлаама. Положивши наду у помоћ Божију и у молитве Пречисте Богоматере и свих Светих, преподобни Димитрије јуна месеца 1684 године приступи овом богоугодном подвигу и са великом ревношћу поче вршити ово наложено му послушање.

Подвигу писања Житија светих преподобни Димитрије се предаде потпуно, посвећујући му сво време, прекидано једино богослужењима, која је он редовно посећивао. У Успенској цркви он је свагда стајао на молитви на одређеном месту. Бавећи се непрестано изучавањем градива за житија, упознавајући се потанко са животом светаца, осећајући им, састрадајући им, он је и сам преживљавао многа њихова настројења. У том светом труду он је био удостојен и духовних виђења у сну, која су га крепила на путу духовног усавршавања и бодрила у великим напорима.

О првом таквом виђењу свети Димитрије пише следеће: Десетог августа 1685 године, у понедеоник, ја чух звоно за Јутрење, али по уобичајеној својој лености ја се бејах разаспавао и не стигох на почетак и преспавах све до читања Псалтира. За то време ја видех следеће виђење: Изгледало је као да ми је поверен надзор над неком пештером, у којој су почивале свете мошти. Разгледајући са свећом гробове светих, угледах тамо свету великомученицу Варвару као да почива. Приступивши њеном гробу видех да она лежи поребарке и кивот беше нешто мало иструлео. Желећи да то очистим ја извадих мошти из кивота и положих на другом месту. Пошто очистих раку, приђох к њеним моштима и узех их рукама да их положим у раку, но одједном угледах свету Варвару живу. И ускликнух: „Света дево Варваро, добротворко моја, умоли Бога за грехе моје!“ Светитељка одговори као са неком сумњом: „Не знам да ли ћу Га умолити, јер се ти молиш по римски“. – Држим да ми је ово речено зато што сам веома лењ на молитву, и упоређен сам у овом случају са римокатолицима код којих је молитвословље веома кратко, јер је и у мене молитва кратка и ретка. Чувши ове речи од светитељке ја почех туговати, и као очајавати. Но светитељка, после мало времена, погледа на мене с веселим и насмешеним лицем, и рече: „Не бој се“. – и изговори друге неке утешне речи којих се ја и не сећам. Потом, положивши је у раку, ја целивах њене руке и ноге; изгледало је, тело живо и веома бело али кивот убог и оветшао. Жалећи што се нечистим и прљавим рукама и устима усуђујем додирнути свете мошти, и што не видим добар кивот, ја сам размишљао како да украсим овај гроб, и почео сам тражити нови и богатији кивот у који бих преместио свете мошти, али се у том тренутку пробудих. Жалећи што сам се пробудио, срце је моје осећало неку радост. Бог зна шта овај сан значи, и шта ће се збити! О, када би ми молитвама свете Варваре, покровитељке, моје, дао Бог поправку злог и кукавног живота мог!“

На три или четири месеца после овог виђења свети Димитрије имађаше друго виђење у сну. О томе он сам пише ово: За време Божићњег поста 1685 године једне ноћи, пошто заврших са описом страдања светог мученика Ореста, којега се спомен празнује 10 новембра, ја на сат или нешто мање до јутрења легох не свлачећи се да се одморим, и у сну видех светог мученика Ореста, који ми весела лица говораше ове речи: „Ја сам више претрпео за Христа но што си ти написао“. Рекавши то он разгрну прси своје и показа ми на левој страни велику рану која је ишла скроз, и рече: „Ово ми је гвожђем проваљено“. Затим откри десну руку до лакта, показа рану испод лакта и рече: „Ово ми је пререзано“, при чему видне беху пререзане жиле. Такође и леву руку откривши он ми на истом месту показа такву исту рану, говорећи: „И то ми је пререзано“. Потом сагнувши се он разгрну ногу до колена и показа ми на прегибу колена рану; такође откривши и другу ногу до колена показа ми и на њој исту такву рану на истом месту, и рече: „А ово ми је косом расечено“. И ставши право, гледајући ми у лице, рече: „Видиш ли? Ја сам за Христа претрпео више но што си ти написао“. Не усуђујући се да што кажем против тога, ја сам ћутао и мислио у себи: Ко је овај Орест? није ли из броја петочисленика (13 децем.)? На ову моју мисао свети мученик одговори: „Нисам ја тај Орест, од петочисленика, него онај чије си ти житије сада писао“. Видех ја и другог неког важног човека који стајаше иза њега, и изгледало ми је да је и он неки мученик, али он ништа не проговори. У то време одјекну звоно за јутрење и пробуди ме, и мени беше врло жао што се ово веома пријатно виђење брзо заврши. – А да сам ово виђење, додаје свети Димитрије записавши га у своме Дневнику, ја недостојан и грешан заиста видео, и тачно видео овако како сам описао, а не друкчије, то тврдим под мојом свештеномонашком заклетвом.

Након две године и три месеца откако се отказа старешинства, свети Димитрије се нађе са архимандритом Варлаамом у Батурину. Хетман и нови митрополит Гедеон га много молише да поново прими управу у Николајевском манастиру у Батурину. Свети Димитрије то дуго одбијаше, али најзад пристаде на усрдне молбе, прими се игуманства у Николајевском манастиру, остави Кијевску лавру и пресели се у Батурин. Дошавши у Николајевски манастир он продужи са писањем Житија светих, и ту заврши прва три месеца: септембар, октобар и новембар.

Свој рад свети Димитрије предаде архимандриту Варлааму на преглед. Прочитавши и прегледавши рукопис заједно са оцима Лавре и другим благоразумним људима, Варлаам реши да се приступи штампању Житија Светих. Свети Димитрије допутова из Батурина у Кијево-Печерску лавру, и под његовим личним надзором би 1689 године штампана прва књига Житија Светих, која је садржала три споменута месеца.

Ускоро после тога, светом Димитрију се указа прилика да са хетманом путује у Москву ради свршавања неких црквених послова код патријарха. То је било 21 јула 1689 године. По доласку у Москву они бише престављени цару Јовану Алексијевичу и царици Софији. Истога дана свети Димитрије би престављен патријарху Јоакиму. Након месец дана по доласку свети Димитрије посети Тројице-Сергијевску лавру. Ту, у то време, живљаше цар Петар Алексијевич. Он милостиво прими Димитрија. У то време деси се у Лаври и свјатјејши патријарх, те свети Димитрије и њега посети. „Он благослови мене грешног, каже свети Димитрије, да продужим са писањем Житија Светих и даде ми на благослов икону Пресвете Богородице“.

Вративши се из Москве у свој манастир, свети Димитрије начини себи засебну келију на усамљеном месту близу цркве светог Николаја, да би се ту удобније могао бавити својим богоугодним послом, писањем житија. Ову келију он у белешкама својим назива скитом. Пошто се пресели у ову келију свети Димитрије приступи састављању друге књиге Житија Светих, за месеце децембар, јануар и фебруар. У то време, нови московски патријарх Адријан посла му похвалну повељу. Ову повељу донесе из Москве Варлаам, који 31 августа, 1690 године, би посвећен за митрополита Кијевског. У повељи патријарх је писао: „Сам Бог нека те награди, брате, сваким благословом дивним, записујући те у књизи вечнога живота, за твоје богоугодне трудове у писању, исправљању и штампању душекорисне књиге Житија Светих за три прва месеца: септембар, октобар и новембар. Он нека те и убудуће благослови, укрепи и пожури да се потрудиш написати за читаву годину и остале књиге Житија Светих и штампати их“. Уједно са тим свјатјејши патријарх моли и новог митрополита да буде од помоћи у свему светом Димитрију: „искусном, благоразумном и многоусрдном делатељу“.

Трудољубиви Димитрије, охрабрен повељом свјатјејшега патријарха, одлучи да се сав посвети писању Житија Светих. Због тога он 14 фебруара 1692 године поднесе оставку на игуманство у Батуринском манастиру и предаде управу. Отада живећи у својој усамљеничкој келији он састави другу књигу Житија Светих, за месеце: децембар, јануар и фебруар, и 9 маја 1693 године сам је однесе у Кијево – Печерску штампарију ради штампања.

Но ма како чезнуо трудољубиви монах за тихим и усамљеничким животом, људи који су ценили његове духовне способности нису му давали мира. Тако, док свети Димитрије надзираваше штампање свога рада, нови архиепископ Черњиговски, свети Теодосије Углицки, убеди га да прими на себе управу Петро-Павловског манастира, недалеко од града Глухова. За време светитељевог боравка у овом манастиру, јануара месеца 1695 године би завршено штампање друге четврти Житија Светих. И за ову књигу патријарх Адријан удостоји преподобног Димитрија онаквих похвала, као и за прву, пославши му другу похвалну повељу. То подстаче преподобног трудбеника да усрдно настави свој рад, и он стаде спремати трећу књигу Житија Светих, за месеце: март, април и мај.

У почетку 1697 године свети Димитрије би постављен за настојатеља Кириловског манастира у Кијеву, у коме беше пострижен за монаха. Но пет месеци после тога, 20 јуна, он би произведен за архимандрита Чершиговског Елецког Успенског манастира. Као архимандрит, свети Димитрије појача своје трудољубље, опомињући се речи Светога Писма: Коме је год много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Радећи на Житијама светих, он се труђаше око благоустројства манастира, и стараше за спасење поверене му братије. Не мање он помагаше и у другим пословима саветом, речју и делом.

По истеку две године и три месеца свети Димитрије би преведен у Новгород-Сјеверски манастир Свемилостивог Спаса. То беше последњи манастир којим је он управљао. Ту он доврши трећу четврт Житија Светих, која би штампана у јануару 1700 године, за архимандритства Јоасафа Краковског у Кијево-Печерској лаври. Архимандрит Јоасаф са братијом, у знак особитог поштовања према састављачу Житија Светих, поклони светом Димитрију икону Пресвете Богородице, коју цар Алексије Михајлович при свом ступању на престо беше поклонио Кијевском митрополиту Петру Могили.

Те исте 1700 године цар Петар Велики поручи Кијевском митрополиту Варлааму: „да потражи међу архимандритима или игуманима, или међу другим монасима, човека доброг и ученог и беспрекорног по животу, који би био митрополит у Тобољску, и који би с помоћу Божјом могао проповедати Еванђеље у Китају и Сибиру, и људе окореле у слепилу идолопоклонства и других заблуда приводити у познање и служење и поклоњење истиноме Богу живоме“. Варлаам нађе да нико боље не одговара царевим условима од архимандрита Новгород-Сјеверског, – и свети Димитрије у почетку 1701 године би позван у Москву. Ту би примљен од цара. И 23 марта свети Димитрије би посвећен за митрополита Тобољског и Сибирског. Но светом Димитрију нешто се није хтело да иде у далеки Сибир, земљу суровог и студеног поднебља, а здравље његово беше слабо, поремећено непрекидним радом. Сибир је далека покрајина, а светом Димитрију беше на срцу посао који је он почео у Кијеву и који је могао продужити само тамо, или близу ондашњих средишта просвете, а не у забаченом и далеком Сибиру. Све то толико мучаше светог Димитрија, да он паде у постељу. Сам цар посети болесника и, сазнавши узрок његове болести, успокоји га и допусти му да остане у Москви, док се не укаже нека ближа епархија. Ускоро затим упокоји се Ростовски митрополит Јоасаф, и свети Димитрије 4 јануара 1702 би постављен за митрополита Ростовског и Јарославског.

У Ростов свети Димитрије допутова 1 марта, у другу недељу Великог поста. Ступивши у град, он најпре оде у манастир светог Јакова, епископа Ростовског. Ушавши у цркву Зачећа Пресвете Богородице, где почивају мошти светог Јакова Ростовског, нови архипастир сатвори уобичајено молепствије; и у то исто време, дознавши преко нарочитог откривења с неба да ће се у Ростову и упокојити, он одреди себи место за гроб у десном углу цркве и рече присутнима: „Ево покој мој: овде ћу се настанити занавек“.

Дошавши затим на свој архијерејски престо, свети Димитрије одслужи свету литургију у Ростовској саборној цркви светог Успенија, и на крају свете службе одржа својој пастви красноречиву и дирљиву беседу, излажући дужности пастира и пастве. Том приликом светитељ говораше: Нека се не плаши срце ваше због мог доласка к вама, јер на врата уђох, а не прелазећи на другом месту; нисам тражио, него сам био потражен; нити сам ја вас знао, нити сте ви мене знали, него неиспитани судови Господњи послаше ме к вама; и ја дођох, не да ви послужите мени него да ја послужим вама, по речи Господњој: Који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мт. 20, 26; Мк. 9, 35). Дошао сам к вама с љубављу, и рекао бих: дошао сам као отац к деци; но боље рећи ћу: дошао сам као брат браћи, као пријатељ милим пријатељима. Јер и Господ Христос не стиди се називати нас браћом. Ви сте пријатељи моји, вели Господ; више вас не називам слугама, него пријатељима (Јн. 15, 14. 15). А што је још почасније и дивније, то је што Он оцима својим назива оне који Га љубе, говорећи: Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати (Мт. 12, 49). Стога, по љубави мојој према вама ви сте за мене и оци и браћа и пријатељи. А ако ви мене назовете оцем, ја ћу вам апостолски одговорити: Дечице моја, око које се мучим, докле Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19) … Радујем се духом стигавши у овај град, у овај дом, који су овдашњи чудотворци стопама ногу својих осветили, молитвама оградили, богоугодним живљењем украсили, подвизима и трудовима узвисили и превеликом светошћу прославили. Радујем се духом видећи овакав скуп, велико стадо словесних оваца Христових, које пасе сам Пастиреначелник Христос, које крили Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Христа Бога нашег, које чувају и штите стародревни пастири, архијереји Божји и велики светилници: Леонтије, Исаија, Игњатије, Јаков и остали угодници Божји из ове епархије, који предстоје престолу Божјем, непрестано се молећи за нас ка Господу…. Пошто Архијереј Велики, који је прошао небеса, постави за пастира вама мене, иако недостојна, и повери ми спасење ваше, које ја са страхом и трепетом, као онај који има дати одговор за вас, примам, то ћу ја знати и обављати своје дужности према вама, а и ви сте дужни знати и испуњавати своје дужности према мени. Ја сам дужан, уз помоћ Божју, по науку апостолском, слабости слабих носити и не себи угађати, него свакоме од вас на добро, јер и Христос не угоди себи. Ја сам дужан саветовати неуредне, утешавати малодушне, подржавати слабе, бити дуготрпељив према свима, љубити добре, милостиво кажњавати рђаве, старати се о користи свих, усрдно искати спасење свима, молити се за све. И ви сте, о возљубљени у Христу Господу, дужни знати мене као свог пастира и јављати љубав нелицемерну, поштовање без притворства, и показивати долично покоравање с љубављу. ..

Ступивши на управу Ростовском митрополијом, светитељ Димитрије нађе велике неуредности. И јарам овог светог послушања он стаде носити са свесрдном ревношћу, помаган Господом Исусом, и неуморно рађаше на сређивању црквених прилика и на спасавању поверених му душа људских. Као истински пастир стада Христова он непрестано имаше на уму речи Пастира над пастирима: Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и слава Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Он се свом душом стараше речју својом распрострањивати истинско еванђелско учење, а животом својим богобојажљивим и врлинским даваше свима спасоносни пример. Људе свих звања, и духовних и световних, он учаше да своје дужности врше богобојажљиво и честито и марљиво. Он се свесрдно труђаше да код људи свакога звања искорењује зле нарави, завист, неправду и остале пороке, а да засађује у душама њиховим чистоту, љубав, правду, милосрђе и сваку другу врлину.

Нарочито велику битку свети митрополит посвећиваше свештенству, трудећи се да код њих искорени простаклук и неукост. Одмах по ступању на ростовски престо овај будни јерарх сазнаде да су многи свештеници по градовима и селима непросвећени, и не знају шта је свештенички позив, ни у чему се састоји дужност свештеничка и духовничка, и како је треба вршити. Неки од њих проказују грехе које чују на исповести; неки се не старају о спасењу душа својих парохијана; неки се лење и не иду к болесницима да их исповеде и причесте Светим Тајнама; неки не одлазе к сиромашним људима, док к богатима одлазе а убоге презиру. Особито је било тешко овом светом угоднику Божјем што је било и таквих свештеника који нису са побожном брижљивошћу држали и чували Свете Христове Тајне, спремљене за болеснике.

Све то побуди светитеља Божјег, те он написа две посланице свештенству са потребним поукама. У њима он саветоваше и наређиваше свештенству: да престану чинити ствари, недоличне свештенству; да се ни по коју цену не смеју објављивати греси које свештеник чује на светој исповести; да се усрдно старају о сиромашнима и убогима; да даноноћно раде на спасењу поверених им душа људских; да се у чистим сасудима и са сваком богобојажљивошћу држе и чувају Свете Христове Тајне, одређене за болеснике; да се достојно припремају за служење свете литургије; да поучавају народ у цркви; да живе у уздржању и буду углед вернима у свакој врлини и да се на све могуће начине старају о спасењу душа људских.

Желећи да потпуно искорени недостатке и мане међу свештенством, свети Димитрије основа при својој епископији богословско училиште. Ту он сабра преко двеста свештеничке деце; подели их на три одељења, и у сваком одељењу постави посебног наставника. Овом училишту светитељ посвећиваше много старање. Често је сам одлазио у учионице, и држао предавања или испитивао ученике. У своје слободно време он је призивао способне ученике и тумачио им Нови Завет и неке књиге Старога Завета. Не мање светитељ се старао и о васпитању ученика. У недељне и празничне дане ученици су били дужни бивати у саборној цркви на свеноћном бденију и светој литургији. Свети архипастир је строго водио рачуна о томе да ученици посте све постове; при томе сам их је исповедао и причешћивао Светим Тајнама. По завршетку школе, ученицима је давао одговарајућа места при црквама.

Иако веома заузет разноврсним пословима у епархији, трудољубиви угодник Божји није напуштао свој рад на Житијима Светих. На крају треће године по доласку свом у Ростов свети Димитрије заврши, четврту, последњу књигу Житија Светих, за месеце: јуни, јули и август. Заврши је 9. фебруара 1705. године; а у септембру исте године она би отштампана у Кијево-Печерској лаври. Тако би завршено ово велико дело, на коме је свети угодник Божји свесрдно радио преко двадесет година.

Но светом Димитрију предстојао је у Ростовској епархији други важан подвиг. У то време тамо беше много расколника, чији су се главни учитељи скривали по Бринским шумама, и преко својих тајних проповедника сејали свуда своје убитачно учење. Многи, поверовавши њиховом сабласном учењу, колебаху се у истинитој вери. Због тога је свети митрополит неколико пута обилазио своју епархију, и задржавао се подуже у Јарославу, да би проповедима својим изобличавао погубно учење расколника. При једном боравку свом у Јарославу, свети Димитрије, одслуживши у недељни дан свету литургију у саборној цркви, враћао се своме дому. Утом му приђоше два непозната човека и обратише му се питањем: Владико свети, шта ти велиш? Нама наређују да бријемо браде, а ми смо готови главе своје положити за браде. – Светитеља изненади овако неочекивано питање, па им и сам постави питање: Шта мислите, хоће ли порасти глава ако вам је скину? – Неће, одговорише они. – А брада, хоће ли порасти? упита светитељ. – Брада ће порасти, одговорише они. – Онда боље нек вам одсеку браду, јер ће вам поново порасти.

Рекавши то, светитељ оде у свој стан са угледним грађанима који су га пратили, и тамо дуго разговараху о бријању браде. Свети Димитрије сазнаде да међу његовом паством има не мало људи који сумњају у своје спасење зато што су им по царевом наређењу обријали браде. Они су сматрали да су заједно са брадом лишени образа и подобија Божјег. Светитељ их је дуго уразумљивао да се окану тих сумњи, доказујући да се образ и подобије Божје састоје не у бради и у видљивом лицу, него у невидљивој души човековој. – После тога светитељ написа књигу: „О образу и подобију Божјем у човеку“, и разасла је по целој својој епархији.

Убрзо после тога свети Димитрије написа опширан рад: „Истраживање о Бринској вери“, у коме обелодани сам дух раскола. Ту он јасно и убедљиво доказа да је вера расколника погрешна, учење њихово – душегубно, дела њихова – небогоугодна.

Неуморни трудбеник, увидевши колико је потребна свештенству и народу једна Библијска историја, поче је писати као „Летопис“ на широј основи. Пишући је он је уносио врло многе веома корисне поуке о разноврсним питањима духовног живота. Ово своје дело, у коме је светитељ намеравао описати све важније догађаје од створења света до Рођења Христова, није успео да потпуно заврши, јер је унео догађаје за 4600 година.

Свети Димитрије беше знаменити проповедник свога времена, и често се обраћао својој пастви са проповедима, пуним красноречивих поука. Никакви послови и дужности нису га могли одвратити од проповедања речи Божје. Истине еванђелске лиле су се из његове душе као животворне силе и одушевљавале слушаоце за живљење по светом Еванђељу. Када би се могле пронаћи и скупити све проповеди овог Руског Златоуста, морало би их бити огроман број. Али нажалост, многе су проповеди светог Димитрија изгубљене.

Мудро управљајући својом паством, кротки пастир свети Димитрије никад није прибегавао суровим мерама. Одликујући се смиреношћу и кротошћу, он се према свима, и знатнима и простима, односио са подједнаком нелицемерном љубављу. Због тога су га сви верни синови Цркве љубили и поштовали као оца. Сам цар и сва царска породица дубоко су уважавали Ростовског митрополита због његовог истински врлинског живота. Хришћанске врлине светог Димитрија подједнако су сијале и у монашкој келији и на архијерејском престолу. Но нарочито су јарко светлиле у његовом животу: молитва, пост, смиреност, сиромаштво и љубав према невољнима и сиротама.

И поред мноштва послова око управљања епархијом, свети Димитрије је свакодневно ишао у цркву на богослужења; а сваке недеље и празника служио је свету литургију и проповедао; свагда је узимао учешће у литургијама, ма како биле дуге и далеке. А када би занемоћао, што се често дешавало, он је слао у богословију и тражио од ученика да се моле Богу за њега. Посећујући богословију, он је саветовао ученике да живе у уздржању, целомудрију и чистоти, и да стално призивају себи у помоћ Наставника мудрости и Даваоца разума, свемогућег Господа. Своје пак служитеље и све који су се налазили поред њега, он је поучавао да често осењују себе крсним знаком и тихо прочитавају молитву: „Богородице Дјево, радујсја“. Са својим слугама он се опходио врло човечно. Када је коме од њих био имендан, он је слављенику давао на благослов икону, или му даривао новац. Често их је учио да усрдно посте, и да избегавају преједање и пијанство. Пример за то давао је сам свети Димитрије својим животом. Он је све дане уопште проводио у уздржању: јео је мало, тек колико да одржи телесни живот. У прву пак седмицу Великог поста јео је само једанпут; исто тако и Страсне седмице јео је само једанпут, и то на Велики Четвртак; а остале дане Великог поста проводио је у молитвама, постећи се.

Овај богобојажљиви муж беше веома уман, веома просвећен, одличан зналац словенског, грчког, латинског, јеврејског и пољског језика; имао је велику љубав према наукама; волео је људе врлинске и чесне; према вишима односио се с поштовањем, према равнима себи благонаклоно и љубазно, према потчињенима милостиво, према несрећнима састрадално. Према невољнима и сиротињи био је веома дарежљив. У срцу његовом није било места ни за тврдичлук ни за среброљубље. Откако је ступио у монаштво и дао Богу завет добровољног сиромаштва, па све до смрти, он се уопште није старао да стекне икакву имовину, нити је волео да има сувишне хаљине или које друге ствари, сем најпотребнијих, и сем душекорисних књига. Све своје приходе, и поклоне што је добијао, светитељ је целог живота свог употребљавао на црквене потребе и раздавао невољнима. О сиротама, удовицама, просјацима и убогима он се бринуо као отац о деци својој. Све што је добијао он је одмах скоро све раздавао. Често је позивао к себи слепе, глуве, хроме и убоге, постављао им трпезу, давао им одећу, и чинио им друга добра дела. Он заиста, као праведни Јов, беше око слепима и нога хромима.

И у завештању свом, које написа на две и по године пре своје смрти, свети Димитрије објављује да иза себе не оставља никакву имовину, ни сребра ни злата, па ни за погреб свој. У овом завештању светитељ понови своју жељу да буде сахрањен у манастиру светог Јакова Ростовског. Са овим завештањем он упозна свог присног пријатеља Стефана Јаворског, митрополита Рјазанског. Том приликом ова два митрополита, који су се волели као браћа, зарекоше се да онај од њих који се први упокоји буде сахрањен од другога. Тако и би.

На неколико дана пре упокојења светог Димитрија, њега известише да у Ростов долази царица Параскева Теодоровна да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице Толгске. Светитељ дозва к себи свога економа јеромонаха Филарета, коме издаде потребна наређења, при чему му пророчки указа на своју скорашњу кончину, рекавши: „Ево долазе у Ростов две царице: Царица Небеска и царица земаљска; само се ја нећу удостојити да их видим овде, а потребно је да ти, економе, будеш готов дочекати их“.

На три дана пре свог престављења свети Димитрије нагло занемоћа и стаде много кашљати; болест која се поодавно тајила у његовим грудима обелодани се кроз силни кашаљ. Без обзира на то, светитељ се старао да изгледа бодар. На свој имендан, празник светог великомученика Димитрија, 26. октобра, он сам одслужи свету литургију у саборној цркви, али пошто беше тешко болестан није могао изговорити проповед своју, него нареди те је прочита један чтец. За трпезом је тог дана седео са гостима, али са тешком муком. Сутрадан, 27. октобра, болест се нагло погоршаваше. Повукавши се у своју келију, светитеља спопаде силан кашаљ, али је он ипак ходао по келији, придржаван од служитеља. Затим нареди те му дозваше појце, који му отпеваше неколико његових песама духовних, као: „Исусе мој прељубезни“, „Надежду моју в Бозје полагају“, „Ти мој Бог Исусе, Ти, моја радосте“. Ово појање загреја душу светитељу који је стајао поред пећи и грејао се.

Пошто се заврши појање, светитељ отпусти певаче, само задржа свог омиљеног појца и преписивача својих рукописа, Саву Јаковљева. Њему светитељ стаде причати о своме животу у младости, затим у зрело доба, како се молио Господу и Пречистој Матери Његовој и свима угодницима Божјим. Па онда додаде: „И ви се, децо, молите такође“. – Напослетку му рече: Чедо, време је да и ти идеш својој кући. – Појац узе благослов и пође, а светитељ испраћајући га из келије поклони му се скоро до земље, захваљујући му за ревност у преписивању његових дела. Појца то веома дирну и он смерно рече: Владико свети, зар се мени, последњем слузи своме тако клањаш? – На то светитељ благо рече: Благодарим ти, чедо! – Појац горко заплака и оде.

После тога свети Димитрије нареди послузи да се повуче, а сам се затвори у келији, као желећи да се одмори, па се насамо предаде усрдној молитви Богу. И тако молећи се он се престави ка Господу. А када ујутру служитељи уђоше у келију, угледаше светитеља на коленима где је скончао молећи се Богу. Тако светитељ Божји који је молитвом и живео на земљи, у молитви и предаде свету душу своју Господу ради кога је и живео.

Чесно тело преминулог светитеља би обучено у архијерејско одјејање и положено у сандук; а по завештању његовом, испод главе место узглавља беху стављени његови рукописи, исто тако и испод целог тела његовог. Тог истог дана тело светитељево би пренесено у домаћу цркву. Вест о престављењу светог архипастира брзо се пронесе по целоме Ростову, и мноштво се народа стече, и сви оплакиваху свог омиљеног пастира и учитеља. Истога дана стиже у Ростов царица Параскева Теодоровна са три кћери. Не затекавши светитеља међу живима она је много плакала што се не удостоји добити благослов од њега. Октобра 30, по наређењу царице, тело светитељево би свечано пренесено у саборну цркву. Ускоро потом допутова у Ростов ради сахране митрополит Рјазански Стефан; ушавши право у саборну цркву, он се поклони телу преминулог пријатеља и много плака над њим. Потом издаде потребна наређења и упутства економу јеромонаху Филарету односно сахране у манастиру светог Јакова. Тада настојатељи манастира Ростовских, свештенство саборне цркве и многи грађани дођоше к преосвећеном Стефану и молише га да се тело преминулог архипастира сахрани у саборној цркви, у којој су обично сахрањивани ранији архијереји. Но митрополит Стефан не пристаде на то, и рече молиоцима: „Преосвећени Димитрије, при самом ступању на Ростовски престо, прво посети манастир св. Јакова и сам изабра у њему место где ће бити сахрањен. Како онда могу ја кршити његову вољу?“

У одређени за сахрану дан, 25. новембра, преосвећени митрополит Стефан одслужи свету литургију и опело, и одржа посмртно слово, често узвикујући: „свет је Димитрије, свет!“ Онда из саборне цркве, уз учешће мноштва народа који је плакао за својим духовним оцем и пастиром и учитељем, тело светог Димитрија би пренесено у манастир светог Јакова, и тамо би предато земљи у цркви Зачећа Пресвете Богородице на одређеном месту. После сахране преосвећени Стефан написа надгробне стихове у спомен тихог и смиреног митрополита светог Димитрија.

Тако, свети угодник Божји митрополит Димитрије престави се у петак ноћу 28. октобра 1709. године, би погребен у петак 25. новембра исте године; на Ростовском архијерејском престолу проведе седам година без два месеца; у монаштву проживе четрдесет једну годину, три месеца и осамнаест дана; свега поживе педесет и осам година.

Овај дивни угодник Божји, који за живота свог сабра и написа Житија светих и лучезарних угодника Божјих на огромну корист свему православном свету, сам би, по одласку свом из овог краткотраЈног живота у вечни, заједно са свима светима уписан прстом Божјим у књигу вечнога живота и овенчан бесмртним венцем. А као истински пастир и будан чувар поверене му од Бога пастве, он се удостоји да буде уврштен међу свете пастире Ростовске и остале свете јерархе Божије. Јер месеца септембра 1752. године његове свете мошти бише откривене читаве и нетљене, па и само архијерејско одјејање на њему беше читаво, сем мало на неколико места начето. И од тога доба па све до сада његове свете мошти су извор, из кога се непрестано точе чудеса: људи се исцељују од најразноврснијих и најтежих болести, славећи у Тројици Једнога Бога, и Његовог светог утодника митрополита Димитрија. Притекнимо и ми к светом чудотворцу Димитрију, призивајући га дан и ноћ у помоћ: да и ми, молитвама овог светог списатеља Житија Светих, остале дане живота свога проведемо у покајању, живећи богоугодно, и тако се удостојимо бити записани у књигу вечнога живота, да би смо заједно са свима угодницима Божјим славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове. Амин.