Свети Цар Николај Други: Цар-победник

Убиство цара у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године за Русију је представљало и моралну, и метафизичку, и политичку катастрофу, чијег значаја ни дан-данас нисмо свесни у потребној мери, а за исправљање њених последица (уколико је овакво поправљање уопште могуће) биће потребно неколико векова.

Ова катастрофа има моралну и правну страну, чак и уколико апстрахујемо високо звање убијеног. Без истицања оптужнице и суда група приватних лица која су се назвала представницима извршног комитета Уралског савета (односно, структуре, која независно од њене политичке оцене није била и није могла бити судска инстанца), тајно је у току ноћи у подруму убила: старији брачни пар, четири девојке за удају, младића-инвалида, као и групу лица која су их добровољно пратила – лекара, кувара и слуге… Починиоци су покушали да униште лешеве како би сакрили злочин.

У овом злочину није било ничега што би личило ни на наводну легитимност погубљења Чарлса I у Енглеској или Луја XVI у Француској, који су били „осуђени“ (премда без икаквог права) од стране парламента и конвента, који су теоретски представљали сву нацију. Да се нешто слично данас догоди у било ком граду у Русији штампа би недељама дискутовала о громогласном убиству које су, очигледно, починили неки манијак или банда.

Чудовишност онога што је учињено царској породици као „приватним лицима“ одрешила је руке за насиље према свим другим „приватним лицима“ у Русији после револуције – свештеницима и монасима, племићима и официрима, професорима и трговцима, радницима и сељацима – а исто као према „бившима“ – и према новим партијским радницима, црвеним комесарима и црвеној професури, женама и мушкарцима, старцима и деци.

Цар и царска породица су симбол земље и народа. Показавши да се с њима може тако поступати бољшевизам је себи дао дозволу да исто тако убије и било ког другог донедавног поданика убијеног цара. Заједно с царском породицом био је обезвређен сваки човек у Русији. Зато немој питати ко је стрељан у Ипатјевском дому – цар или „грађанин Романов“. Ти си стрељан у Ипатјевском дому.

У политичком смислу убиство цара је заједно с другим обрачунима с представницима породице Романов у току лета 1918. године представљало својеврсну тачку неповрата, коначног искакања Русије из колосека нормалног историјског развоја.

Конкретан политички мотив за убиство цара највероватније су били догађаји од 6. јула 1918. године, кад се пољуљала власт Лењина и читавог режима немачке агентуре – против њих се побунио део сабораца (не само левих есера, већ и бољшевичких лидера који су их подржавали, као што је Ђержински; који нису желели да раде као немачка колонијална администрација. У Јарослављу је букнуо ослободилачки антибољшевички устанак (у редовима учесника устанка били су и монархиста Перхуров и донедавни есер-терориста Савинков, и кадет Собољев, и мењшевик Савинов, и Лопатин који није припадао ниједној партији).

Од маја 1918. године на Уралу и у Сибиру је био у јеку устанак чехословачког корпуса – на десетине хиљада Чехословака који су се предали братској Русији како би заједно ратовали против Немаца нису схватали зашто су изненада власт у Русији освојили немачки агенти и супротставили су им се с оружјем у рукама, самим тим у великој мери олакшавши борбу белих. Грађански рат у Русији је представљао наставак Првог светског рата у којем су бољшевици који су освојили Москву и Петроград, у суштини променили страну – извели су Русију из Антанте, капитулирали су пред Немачком, и борба против њих је представљала наставак истих ових војних напора.

Суочивши се с јаком јулском кризом своје власти Лењин и Свердлов су почели да се баве „осигуравањем ризика“, а најстрашнији ризик за њих је, наравно, представљао повратак законитог цара у улози владара и главног команданта руске војске, који би могао да настави војне напоре Русије. Зато је прва ствар за бољшевичке лидере била да убију цара како би ојачали своју власт. Ова конкретна мотивисаност њихове одлуке ни у ком случају неће олакшати њихову кривицу, напротив, продубиће је. Цар је убијен да би се на тај начин обезбедило очување бољшевичког усмерења на масовну издају геополитичких интереса Русије. Убиство цара представљало је још једну карику у ланцу националне издаје.

Убиство човека који је представљао средиште руског државног суверенитета, целовитости и независности јединствене и нераздељиве Русије на известан начин је служило као гаранција поделе Русије која је била потписана у Брест-Литовску и заправо није укинута до данас, јер без обзира на све живи и постоји наказно чедо брестског мира као што је „независна Украјина“. Убиство цара је коначно Русију преусмерило у стање „не-Русије“ или, у сваком случају „не баш сасвим Русије“, „мањкаве Русије“, и у то се уверавамо буквално на сваком кораку.

Напокон, убиство у јекатеринбуршком подруму је имало и мистични смисао. Убице су одлично знале да не убијају само световног, већ и сакралног поглавара Русије, и не само Русије, већ и целог православног света, наследника историјске мисије римских царева, све од самог Августа.

Није предузет покушај да се убије само један човек заједно с породицом или само насилно свргнути владар, већ је начињен покушај да се уништи православно царство као духовна и метаисторијска категорија. Покушај чији је неуспех показао да се историја људског рода не одвија по људској жељи, већ по Божијем устројству.

Без обзира на чудовишно изругивање сећању на руску монархију, без обзира на изузетно окрутно насиље над народом и Црквом, кад је на стотине хиљада и милиона Руса прошло истим мученичким царским путем и кад су на десетине милиона биле згрчене од страха и глади, без обзира на све то, православно царство у Русији није престало да постоји чак ни у царевом одсуству. Иза марксистичке утопије, русофобске распојасаности неокомуниста и либерала, из пустиње духовне и културне оскудице, наша представа о истинском ваљаном уређењу наше земље, о историјској мисији Русије у свету, устаје из пепела, а над нама устаје фигура цара саткана од светлости као снажног молитвеника за народ и за нашу земљу.

У току свог живота на Земљи цар Николај II је огромну пажњу посвећивао хагиополитици – односно јавном прослављању и поштовању православних светаца који би могли да постану наши моћни небески заступници. Његова владавина представља непрекидни низ свечаних канонизација, понекад на лично инсистирање цара, понекад упркос мишљењу архијереја из Синода који су били превише погружени у таштину.

1896. г.: Светитељ Теодосије Черњиговски

1897. г.: Свештеномученик презвитер Исидор и с њим 72 мученика

1903. г.: Преподобни Серафим Саровски

1909. г.: Света благоверна Ана Кашинска (обнављање поштовања које је раније нечастиво било укинуто због непријатељства према припадницима старог обреда)

1910. г.: Преношење из Кијева у Полоцк часних моштију преподобне Ефросиније

1911. г.: Светитељ Јоасаф, Епископ белгородски

1913. г.: Његова Светост Патријарх Јермоген

1914. г.: Светитељ Питирим, Епископ тамбовски

1916. г.: Светитељ Јован, Митрополит тобољски

Овај молитвени квасац био је она духовна снага која је православној Русији помогла да прође кроз тамну ноћ безбожности кад се у скоро свакој кући у којој су живели верници налазила иконица (понекад из домаће радиности) преподобног Серафима. Чак је и нуклеарно оружје које је духовно ослабелу Русију заштитило од физичког уништења од стране геополитичких противника и које јој је дало прилику да доживи период духовног препорода по Промисли Божијој направљено управо у Сарову.

Међутим, цар је оставио и вештаствено, материјално наслеђе. Што време више одмиче тим јасније савремени истраживачи откривају да 23 године владавине Николаја II нису биле „двадесет три степенице надоле“ (као што је људима мозгове испирала совјетска пропаганда), већ епоха невероватног историјског скока Русије – у економији и индустријализацији, у развоју саобраћајне инфраструктуре и војне силе, у науци и култури. Цар се као самодржавни владар налазио на челу овог развоја, усмеравао га је стратешки, доносио је конкретне одлуке и мора се признати да је његово време, чак и поред трагичног финала, једно од најсјајнијих и најпродуктивнијих у целој руској историји.

У „николајевском скоку“ је посебно важно то што је ово био период нормалног историјског развоја, без ванредних ствари и ванредних ситуација, а који је остварен захваљујући умножавању, а не трошењу народних снага. Никад ни у једном правцу бољшевизму, поред свих чудовишних „мобилизационих“ метода (глад, стрељања и принудни рад) у наредним епохама није пошло за руком да оствари резултате који се могу упоредити с резултатима који су за време цара остварени као „сами по себи“.

Довољно је да се сетимо да је управо за време последњег цара побеђена Глад. Наравно, Глад у царској Русији није била „глад“ у буквалном смислу речи – то је била неродица, одрасли људи нису умирали од недостатка хране, али су били исцрпљени, расла је смртност деце и стараца. Прогресивна штампа се обрушавала на владу због недовољних мера за борбу против глади. И цар Николај II је створио систем за борбу против неродице у размерама земље тако да 1911. године земља практично није ни осетила велику неродицу, а за последњих 6 година владавине, без обзира на рат, Русија је практично заборавила на појаву као што је глад, уживајући у изобиљу намирница док је Немачка трошила последње ресурсе. Изгледало је сасвим незамисливо да ће за само тридесет година револуције бољшевици успети да организују три глади у дословном смислу речи – са смрћу више милиона одраслих људи, при чему се глад 1932-1933. године не може приписати никаквом рату. Милиони људи су умирали у мирно доба у земљи која није била захваћена ратом.

За време двојице последњих царева и под личним старатељством Николаја II реализован је грандиозни пројекат Транссибирске магистрале, која је саграђена захваљујући напорима руских инжењера и слободних радника.

За његову оцену довољно је рећи да је од три грандиозна трансконтинентална пројекта из ове епохе – британског трансафричког пута Каиро – Кејптаун, немачке Багдадске железнице и руског Транссиба – у року и у потпуности остварен само овај последњи.

У најкраћем року под личним надзором цара у мочварама Карелије и вечно смрзнутом тлу иза поларног круга саграђена је Мурманска пруга која због револуције није успела да одигра улогу у Првом светском рату, али је одиграла огромну улогу у Другом (управо ради ње у борби с диверзантима гину девојке-хероине из „А зоре су овде тихе“).

Поређења ради, велики совјетски железнички пројекти су представљали завршетак царских пројеката као што су Турксиб или БАМ или је њихова изградња била погрешна као кад је реч о „трансполарној магистрали“ која није завршена без обзира на то што је поред њених насипа сахрањено на десетине хиљада затвореника.

Стаљинов план за промену природе је увек изгледао као један од најразумнијих из његове епохе. То је било пошумљавање степе ради спречавања суше. Међутим, овај план је био само проширени план Генковог пошумљавања који је 1886-1903. г. смислио Нестор Карлович Генко, човек који је променио самарске, царицинске и вороњешке степе.

„Николајевска“ Русија се у области индустријализације, научно-техничког развоја и друштвене организације кретала напред корацима од седам миља. Час овде, час онде, човек наилази на неку од „бразди цара Николаја“ – први ледоломац који је изградио адмирал Макаров на који је Попов први пут емитовао сигнал у случају несреће, први тешки авион-бомбардер који је конструисао Игор Сикорски (који је уживао личну подршку цара), прво искуство лета поларне авијације, први носач авиона…

Да би створила илузију заосталости, прљавштине и сиромаштва из које су Русију извели Лењин и Стаљин, комунистичка пропаганда је морала безбожно да блати Николајеву епоху, смањујући или прећуткујући њена достигнућа. Колико патетичних речи је совјетска пропаганда рекла на тему царске Русије у којој није било трактора и у којој је тек Иљич по заслузи оценио потребу за увођењем ових тешких пољопривредних машина. И само се ситним словима у напоменама могло прочитати да је још 1903. године Јаков Васиљевич Мамин смислио свој први мотор на тешко гориво – руски дизел и да 1911. године прави трактор са сопственом конструкцијом „Руски трактор-2“ (2-!!!) и у Балаковском заводу (данас носи име његовог брата који је стрељан 1938. године) почиње његова производња при чему је пре револуције направљено преко сто трактора. До 1917. године већ је десетак фабрика у Русији почело да се бави производњом трактора с домаћом или увозном конструкцијом. Русија је у области производње трактора скоро ишла укорак с лидерима у овој грани – Американцима, и уназађена је за деценију само због револуције.

Практично у свим областима индустријског развоја Русија Николаја II је била лидер или се налазила непосредно иза лидера. Није било ни говора о некаквом заостајању земље, која је наводно захтевала револуцију. Индустријско-технички квасац из царског времена посебно се могао запазити у годинама Другог светског рата.

Кад нам неко каже „цар је изгубио у Првом светском рату, а друг Стаљин је победио у Другом светском рату“ пред нама је класичан пример лажи. У тренутку кад је цар насилно одстрањен са власти руска војска се налазила на територији две од три суседне непријатељске велесиле. Цар који је био на челу армије у својству главног врховног команданта не само да је одиграо велику улогу у санирању последица свенцанског пробоја Немаца, већ и у планирању и остваривању најважнијих операција 1916. године – офанзиве на Нарочи (која је спасила француски Верден) и познатог Брусиловљевог пробоја.

Цар је свакодневно посвећивао пажњу побољшавању снабдевања руске војске, а захваљујући његовој сталној бризи превладана је криза у опреми и оруђу, уведена је противгасна заштита. Није било никакве сумње у то да се Русија 1917. године заједно са савезницима налазила на прагу победе кад је руској власти задат подли ударац изнутра, који је у коначном довео до успостављања диктатуре комунистичке секте на челу с полу-Немцем који је радио и као немачки шпијун. Није се могло замислити да се у Првом светском рату десе догађаји као што је немачка блокада града на Неви или потреба да се Москва брани од њих.

У Другом светском рату до којег није морало доћи да револуционари нису спречили цара да победи у Првом, „царски“ фактор је стално утицао на напоре наше земље. Приморски градови као што су Лењинград и Севастопољ држали су се захваљујући артиљеријској ватри „царских“ утврђења обалске одбране – „Красне горке“ на северу и 31. и 35. батерије на југу. „Лењин“-град је још бранило оруђе царских линијских ратних бродова (подсетићу на то да „индустријалац“ Стаљин није успео да сагради ниједан линијски ратни брод, без обзира на то колико је о томе сањао).

Опште је признато да је један од совјетских војних адута био тенк Т-34. „Да совјетска власт није спровела индустријализацију овакви тенкови не би били могући“ – викали су пропагандисти. Међутим, ствар је у томе што је Т-34 конструисан у конструкторском бироу у Харковском заводу за изградњу локомотива, који је основан… 1896. године, управо за време цара Николаја и који је за две деценије историје пре револуције постао једно од главних предузећа руског војно-индустријског комплекса с колосалним технолошким искуством и обуком кадрова. И овде се приликом провере испоставило да је маљ социјализма заправо „бразда цара Николаја“.

Победа из 1945. године (освојена је у саставу исте оне коалиције у којој је Русија била за време цара и из које ју је извео Лењин) није била демонстрација предности совјетског уређења, већ доказ стабилности и величине вечне Русије, чије су огромне резерве чврстине вишеструко повећане у време Николаја II.

Чак су и темељи великог космичког пробоја постављени управо у царско време. Руска инжењерска школа која нас је извела у космос створена је пре револуције, а њени кадрови су се школовали у „столипинским“ политехничким факултетима. Друга је ствар што су њена достигнућа могла бити још сјајнија да није било страхота црвеног терора. „Чвор Кондратјука“ који је још 1916. године израчунао Александар Шаргеј, студент Петроградског политехничког факултета који је основао Николај II представља основу „месечевих траса“. Међутим, у току свег свог живота у Совјетском Савезу царски официр Шаргеј је био приморан да се крије иза презимена Кондратјук, што га, узгред речено, није спасило од хапшења и репресија, а његовог наслеђа су се сећали само појединци као што је С. П. Корољов. А сам Корољов, ученик Фридриха Цандера који је прве радове о освајању космичких простора објавио још за време цара, умро је прерано због повреда које су му задали инспектори НИКВД: услед сломљене вилице приликом операције душник није могао бити повезан са трахејом. Због смрти главног конструктора дошло је до прекида совјетског програма за Месец.

Чудовишна клевета која се сто година изливала на име Николаја II није била повезана само са жељом да се оцрни свети цар и историјска Русија која се у њему оваплотила, већ и тежња да нам се пресече пут за будућност. У личности цара Николаја II подвргнута је жигосању, оклеветана и убијена идеја нормалног, слободног од ванредних ситуација и хуманог развоја Русије – без ропског рада, без масовног стрељања, без минирања цркава и спаљивања вила на имањима (да ли знате да су на целом комплексу вила у Пушкингорју само три – Михајловска, Тригорска и Петровско 1918. године спалили побуњени сељаци, а у Русији је спаљено на хиљаде имања – културних центара), без идеолошких довијања и шаманизма „лисенковштине“.

Цар је истовремено био и данас је нападан са две стране. С једне стране, наводно је „цар-млакоња“ који је све уништио и испустио власт из руку, којем се супротставља наводно ефикасни Стаљин који је убијао милионе истинских и умишљених непријатеља и који је на тај начин задржао власт. С друге стране, истовремено с првим (без обзира на сву апсурдност) користи се мит о „крвавом Николају“. Наводно, последњи руски цар је био деспот и џелат. И никаква владавина у Русији осим деспотизма и џелатства није могућа, а крвави терор бољшевизма је представљао природни наставак руске државности.

И једно и друго је безочна лаж. Николај II није био ни „млакоња“, нити је био „крвав“. Кад је било потребно деловао је врло одлучно и захтевао је одлучне мере од потчињених. Црвени пропагандисти воле, на пример, да цитирају његову резолуцију о лифландском граду Тукуму: „Требало је згромити“ народ прећуткујући лицемерно да се ради о граду који се побунио против руске власти у којем су убијени и држани под опсадом руски војници. Убијени су пуковник и 6 драгона. Тешко је чак и замислити какву резолуцију би на рапорту о сличној побуни оставио Лењин, вероватно би наредио да се људи отрују гасом.

Међутим, цар који је одрастао са самосвешћу Домаћина Руске земље чија је главна брига да сачува народ, наравно, није могао да делује против своје земље истим методама којима је, на пример, деловао, пљачкаш банака Џугашвили. Он није могао да уведе у земљи режим сталног и изванредног терора, доушништва и страха… У време кад је требало одговорити на терор који су започели револуционари, по пресуди војних пољских судова погубљен је 2.981 човек. То је мање него што је у СССР-у убијано за један дан 1937-1938. године. По броју погубљених у односу на број становника царска Русија која се борила против тероризма заостајала је… само за апсолутно мирним Сједињеним Америчким Државама.

Напори цара Николаја II били су усмерени на миран развој земље, на њен економски напредак, на спољашњу одбрану, али не за рачун катастрофалног опадања народног стандарда. Цар није желео и није могао да претвори државу у крвави инструмент борбе за власт. Управо то су искористили демони револуције, који су започели двадесетогодишњи рат ради уништавања руске монархије и који су се на сваки начин трудили да подрију поверење народа у цара и да изолују цара од народа.

Данас многи цара окривљују управо због ове хуманости, нормалности и уздржавања од ванредних мера. Чак и ако се слажу с тим да је већина митова о Русији и њеном цару: „заосталости“, „поразу“, „слабости“ и „неспособности“ – лаж, многи се обрушавају на цара с примедбама због тога што се није борио за власт на све начине. Јер, ако је човек сигуран у то да је у праву, велики циљ оправдава и најокрутнија средства. Да је Николај II поступао као Стаљин, или бар као Петар Велики, или чак као Александар III не би испустио власт из руку. Практично, ова примедба је данас главна чак и од стране левичара и зато звучи помало парадоксално: да је цар стварно био добар, обесио би све наше.

Управо у томе се састоји огроман морални изазов цара Николаја II упућен савременој историјској свести Русије. Да ли смо спремни за нормалан динамичан развој без примене ванредних мера? Да ли је наша грађанска свест на довољном нивоу да добар човек, који није деспот и који се одговорно односи према својим обавезама, али има право и на слабости или грешке, може мирно да руководи не изазивајући поплаве крви у земљи? Или нам одговара само тиранин који захваљујући огромним људским жртвама држи земљу у „гвозденим рукавицама“? Да ли нам је потребна власт која реализује реалне велике пројекте као што је Транссиб, који је био једини интерконтинентални железнички пројекат заиста спроведен у живот у ово време, или нам је потребна власт која вичући о великим достигнућима по високу цену остварује осредње резултате и којима да бисмо се дивили треба да снизимо ниво претходног развоја земље.

Николај II представља слику нормалне власти која друштву може да пружи нормалан живот без ванредних метода. И кад већи део нашег друштва бира управо њега, дајући му предност у односу на Стаљина, налазећи управо у цару оваплоћење позитивне историјске фигуре, видимо да се формира потражња за историјском нормалношћу, за развојем, али не по цену људождерства.

Међутим, ова нормалност треба да буде праћена грађанском одговорношћу самог друштва. Као што је показала трагедија цара Николаја II и његове породице нормалан човек на челу државе, који није тиранин, може да постоји само тамо где је само друштво одбацило револуцију, терор, уништење, систематску клевету против власти и забадање завереничких ножева у леђа. Друштво не треба да сматра својом обавезом да „кида“ тамо где је танко и да јури у пробој (куда, у анархију? Ка Махноу? Или ка Троцком?) чим му се учини да стисак власти слаби.

Друштво које је у стању да схвати и друге механизме управљања осим тираније не заслужује тиранију.

Цар-Мученик се моли за нас пред Небеским Престолом. Цар-Победник нам је оставио огромно историјско наслеђе чијег значаја тек постајемо свесни. Али да ли ћемо бити достојни ових молитава и овог наслеђа, или ћемо сами себе осудити на нову катастрофу понављањем клевета против Страстотрпца и рђавим револуционарним сврабом? Свако треба себи да одговори на ово питање у Царским данима.