Свети Алексије, митрополит московски и целе Русије

Свети чудотворац Алексије, митрополит Руски, беше бојарскога рода. Родитељи његови Теодор и Марија беху бојари из Черњиговске кнежевине. Свети Алексије родио се у Москви 1300. године, за владавине Московског кнеза Данила Александровича. Син и наследник кнеза Данила, кнез Јован Данилович, који тада беше дечак, би кум Алексију на светом крштењу, при чему младенцу би дато име Елефтерије. Када Елефтерије поодрасте, дадоше га да учи књигу. Једном, у дванаестој својој години, дечак Елефтерије разапињаше у пољу мреже ради ловљења птица. У томе он случајно заспа и чу глас: „Алексије, зашто се узалуд трудиш? Ево, ја ћу те учинити ловцем људи“.

Тргнувши се из сна, дечко не виде никога поред себе и веома се чуђаше гласу који чу. Од тога часа он много мишљаше и размишљаше шта треба да значи овај глас. Заволевши Бога од ране младости, он остави своје родитеље, одрече се женидбе и, желећи да само Господу Христу служи, оде у Богојављенски манастир у Москви. Ту га игуман Стефан, брат чудотворца Сергија, постриже за монаха давши му оно име које он чу у свом саном виђењу: Алексије. Нови постриженик Алексије имађаше тада двадесет година. Отада па до своје четрдесете године он се подвизаваше постом, посвуноћним стајањем и непрестаним молитвама, служећи Богу, тако да се многи дивљаху таквом подвигу његовом. Због свог врлинског живота он беше поштован и уважаван од свију. И сам велики кнез Московски Симеон Јованович и митрополит Теогност веома га љубљаху. Затим због великих врлина својих он би постављен за епископа града Владимира.

По престављењу митрополита Теогноста, велики кнез Јован Јованович, који после свога брата Симеона прими кнежевски престо, на основу саборске одлуке изабра за митрополита светог Алексија и посла га на посвећење у Цариград к свјатјејшему патријарху Филотеју. Патријарх Филотеј постави светог Алексија за митрополита Кијевског и целе Русије. По повратку из Цариграда, свети Алексије прими управу над Руском Црквом, и стаде се још више подвизавати, подвиг подвигу додавајући. И беше он свима светионик, и углед стаду речју, животом, љубављу, духом, вером и чистотом.

Глас о светитељу Алексију рашири се не само међу хришћанима него и међу мухамеданцима који не знађаху за Христа. Тајдула, супруга татарскога хана Џанибека, три године раније беше изгубила вид. Слушајући да Бог чини чудеса на молитве светог Алексија, Џанибек упути великом кнезу Московском Димитрију Јовановичу молбу, да му пошаље овог Божјег човека, да он умоли Бога да његовој царици подари вид. При томе Џанибек је додао и ово: „Ако царица добије исцељење на молитве тога човека, онда ћеш имати мир са мном. Ако га пак не пошаљеш к мени, онда ћу мачем и огњем разорити твоју земљу“.

Када ова Џанибекова молба стиже у Москву, свети Алексије се растужи, сматрајући да је ова ствар изнад његових моћи. Али на молбе великога кнеза Димитрија, он се ипак упути ка хану Џанибеку. Пред свој одлазак из Москве он са свештенством отслужи молепствије у саборном храму у част Успења Пресвете Богородице. За време овог молепствија свећа код гроба светог чудотворца Петра запали се сама од себе, и сви видеше то чудо. Из тога свети Алексије закључи да га Господ милостиво обавештава, да ће његов пут бити успешан. Узевши један део воска од те свеће и направивши од њега малу свећу, светитељ се заједно са својим клиром стаде спремати на пут, чврсто се уздајући у милост Божју.

Још до приспећа блаженога у престоницу Монгола, царица виде у сну светитеља Божјег Алексија у архијерејском одјејању, праћеног свештеницима. Пробудивши се, она одмах нареди да се израде скупоцене одежде за архијереја и свештенике по оном обрасцу какав је она видела у саном виђењу. Када се свети Алексије приближи престоници Татара, Џанибек му изађе у сусрет са великом чешћу и уведе га у своје палате. Светитељ, почевши молепствије, нареди да се упали она мала свећа коју беше донео са собом. После дуге молитве, он покропи освећеном водом царицу, и она тог часа прогледа. Хан са својим велможама, и сви присутни, беху силно запрепашћени овим дивним и славним чудом и узношаху хвале Богу. И указавши велико поштовање митрополиту Алексију и његовим пратиоцима, и обилно их обдаривши, Џанибек их отпусти с миром.

Вративши се из Орде, свети Алексије после неког времена би приморан да понова путује у Орду. Хан Џанибек умре, а на његов престо ступи свирепи и крволочни син његов Бердибек. Убивши својих дванаест брата, он хтеде да са војском крене на Руску земљу. Тада, на молбе великога кнеза Јована, свети Алексије отиде у Орду код Бердибека и својом кротком, мудром речју укроти бес свирепог хана. Пошто издејствова пред грозним владарем мир за хришћане, свети Алексије се врати у Москву, јер светим Петром, митрополитом кијевским, би пренесен у Москву престо Кијевске митрополије због честих ратова и најезда варварских народа.

Када умре велики кнез Јован, на плећа светитељу паде нова брига: он постаде старалац непунолетном кнезу московском Димитрију Јовановичу. Власт великог кнеза измоли себи у Орди суздаљски кнез Димитрије Константинович. Светитељ је морао да благослови суздаљског кнеза на велико кнежевство, но одлучно одби молбу великога кнеза да живи у Владимиру, остајући стараоцем младоме кнезу Димитрију Јовановичу. Међутим у Орди су се одвијали нереди; сваке године појављивало се по неколико ханова, који су уништавали један другог; године 1362. јавише се два хана супарника. Млади кнез Димитрије издејствова код једнога од њих звање великог кнеза Русије и примора Димитрија Констатиновича да се уклони из Владимира. Свети Алексије с радошћу благослови чудотворном Владимирском иконом Богоматере свога васпитника на велико кнежевство. И он беше душом намера и дела кнеза Димитрија; његовим трудом расла је и учвршћивала се власт великог кнеза Московског.

Свети Алексије се усрдно труђаше око подизања храмова и манастира. Тако он подиже на обали реке Јаузе храм у име Господа нашег Исуса Христа, у част Нерукотворене Иконе Његове, и поред њега сагради манастир, у коме заведе општежићни устав. Старешинство у новој обитељи он повери Андронику, ученику светог чудотворца Сергија. Сем овог манастира свети Алексије сагради и друге цркве и манастире у Москви и у другим градовима руским. Тако, он подиже у Москви од камена цркву у име светог Архистратига Михаила, у част славног чуда његовог у Хони, и устроји манастир који се до сада зове Чудов. При томе светитељ нареди да се ту сахрани тело његово. И многа друга славна и дивна дела, достојна спомена, створи свети Алексије у славу Божју, и добро пасијаше словесно стадо своје све до саме кончине своје.

Сазнавши унапред за свој одлазак ка Господу, светитељ отслужи Божанствену службу и причести се Светим Тајнама. Затим, пожелевши мир кнезу и људима, он свима даде последњи целив и отиде ка Господу 12. фебруара 1378. године. Поживе овај велики слуга Божји 85 година, од којих 24 проведе на архијерејском престолу. Тело његово би чесно погребено у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у параклису Благовештења Пресвете Богородице.

После много година, на дан 20 маја 1431. године, бише нађене његове свете мошти потпуно целе, па чак и ризе на почившем светитељу беху сасвим читаве, као да су јуче обучене. После тога свети Алексије би пренет у цркву, подигнуту у његово име. Од светих моштију његових и до сада се, као из неког неисцрпног извора, изливају многа исцељења, и светим молитвама његовим даје се помоћ свима који им са вером прибегавају, a пo благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl