Света Теофанија, царица

БЛАЖЕНА Теофанија роди се у Цариграду од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Њен отац, по чину илустрије, и мајка живљаху у чесном браку, и дуго времена не имађаху порода. Због тога они веома туговаху. Силно чезнући за породом, они се мољаху Пречистој Владичици нашој Богородици; и често одлазећи у њен свечесни храм што је у Форакији, они изливаху пред Њом срца своја у усрдним молитвама. И говораху: Нека се, о Господарице света, бесплодност наша разреши милосрђем Твојим; и нека посредовањем Твојим добијемо пород од Саздатеља!

И пошто искаху са вером, они и добише искано благодаћу Оне којој се усрдно мољаху: добише разрешење своје бесплодности и родише женско чедо коме наденуше име Теофанија.

Када Теофанија напуни шест година стадоше је учити књизи и упућивати у свако добро дело. И још у детињим годинама њеним могаху се видети у њој јасни знаци њених потоњих великих врлина и светости. И радоваху се веома родитељи њени видећи њену добродушност и памет, и надаху се уживати касније у њеном породу. Због тога они почеше погледати младића, сличног јој по знаменитости рода, добродушности и памети, да би је по закону удомили, пошто је већ пристизала за удадбу и била више од својих врсница украшена свима даровима.

У то време цар Василије Македонац тражаше на све стране лепу и украшену врлинама девојку за супругу своме сину Лаву Мудром. Нашавши да је Теофанија боља од свих осталих девојака, он ожени њоме свога сина који већ беше проглашен за наследника престола. Свадба би обављена уз свеопшту радост и весеље.

После неког времена лукави враг посеја кукољ у царском дому између оца и сина, те отац са великим гњевом устаде на сина: затвори га са супругом његовом Теофанијом у тамницу и постави јаку стражу. А ово би учињено под утицајем тајне злобе и препреденог лукавства епископа Евхаитског Теодора Сантаварина, волха, кога цар Лав није волео.

Ствар је почела овако: када умре првенац цара Василија а брат цара Лава, Константин, цар Василије туговаше за њим и неутешно плакаше, јер га веома љубљаше. Тада споменути волх, видећи цара у великој тузи и желећи га утешити, помоћу својих враџбина показа цару умрлог сина његовог Константина жива где јаше на коњу и иде му у сусрет. Загрливши сина рукама и с љубављу га целивавши, цар га поново изгуби из вида, јер враџбинско привиђење и утвара ишчезе. Цар се удиви и ужасну, и сматрајући то виђење за стварност он стаде веома уважавати Сантаварина и у свему га слушати као свог искреног пријатеља. Млади пак царевић Лав, човек паметан и богобојажљив, згади се на овог волха, и мрзећи га као непријатеља Божјег презираше га. А Теодор, размишљајући како да се освети Лаву за тај презир, смисли овакво подло лукавство: у згодном тренутку он насамо приступи к царевићу Лаву, и тобож доброжелатељан и пријатељски расположен према њему, рече му: Ето ти си царе млад и са оцем својим одлазиш у лов. За сваки случај ти треба да тајно носиш у чизми нож: да га некада употребиш против звера, некада да га у потребном тренутку пружиш оцу, а некада, ако би случајно на твог оца изненада насрнуо неки домашњи непријатељ, којих твој отац има доста, ти одмах извукао тај нож, поразио непријатеља и одбранио живот свога оца.

Послушавши овај лукави савет свога непријатеља и не схвативши опасност од тога, Лав поче тајно носити нож у чизми када би са оцем ишао у лов или на коју другу страну. А лукави Сантаварин после извесног времена рече кришом цару Василију: Син твој Лав хоће да те изненада убије, да би царовао сам. Као доказ злог умишљаја његовог нек ти послужи ово: када кренеш у лов са њим, он носи сакривен у чизми нож, спремљен да те у згодном тренутку изненада удари и убије. Ако хоћеш да се увериш у то, ти сам провери то: крени у лов повевши и њега са собом, па кад изиђете у поље ти нареди да га претресу и виде шта он има у чизми; и ти ћеш се лично уверити да је истина ово што ти кажем.

Убрзо потом цар Василије узе младога цара, сина свог, и оде с њим у лов. А када беху у пољу, цар нареди да се види шта Лав има у чизми. И би нађен нож оштар с обе стране. То одмах запали цара Василија огњем неисказане јарости и гњева на сина његова, пошто је сматрао да је истина што му је Сантаварин говорио о сину како хоће да га убије. И при том рече: Ради тога је он и нож спремио. – А Лав, потпуно невин, увераваше да он носи нож не да убије оца него да му живот сачува. Међутим силно разгневљен отац, не желећи ни реч чути од сина, тог часа затвори њега и његову супругу, блажену Теофанију, у једној тајној и мрачној одаји царскога дворца, и постави јаку стражу.

Тако лукави волх Сантаварин одмазди царевићу Лаву. Али у томе најгоре беше то што отац хоћаше, по наговору Сантаварина, да сину избоде и ископа очи. И он би то свакако учинио, да га у томе не спречише патријарх и сав сенат.

Невини цар Лав и блажена Теофанија, ни криви ни дужни, проведоше у мрачном затвору више од три године. Тамо они ништа друго не упражњаваху до једино молитву и пост, тугујући због свог затвора и призивајући свевидећег Бога за сведока своје невиности. Сенат је много пута хтео да моли цара за сина, али му се није давала згодна прилика. Напослетку, таква му се прилика пружи да се обрати цару са овом молбом. А то се догоди на следећи начин.

У царској палати беше птица папагај, научена да изговара неке људске речи, и тиме забављаше цара и друге званице. Једном цар, о празнику светог пророка Илије, беше сазвао све великаше своје у двор на гозбу. За време весеља папагај, – да ли од кога научен или случајно, не зна се, – много пута изговори ове речи: „авај, авај, господине Лаве!“ – Чувши то, сви великаши престадоше јести и пити, и осећаху се смућени. Видећи где смућени великаши нити једу нити пију, цар их питаше што су тако невесели. Тада они, сматрајући да је згодна прилика, устадоше препуни суза и рекоше: Када птица, немајући разума, тугује због свог невино страдајућег господара, и ридајући и иштући га говори: „авај, авај, господине Лаве!“ како се онда можемо веселити, јести и пити ми, разумна и словесна бића, који насигурно знамо да твој син а наш господин страда невин, и да због људске злобе и клевете трпи гњев твој родитељски? Нисмо ли ми још више дужни туговати због тога? О, царе! ако је син твој сагрешио што теби, оцу своме, и хтео подигнути руку на тебе, дај нам га овамо, да га на комаде исечемо. Ако пак он ни у чему није крив, као што то сви насигурно знамо, зашто онда мучиш крв своју?

Ове речи силно дарнуше цара, срце му се разнежи и потресе жалошћу и умилењем, и он одмах нареди да цара Лава изведу из мрачног затвора, остригу му нараслу за време тамновања косу, одену га у царске хаљине, и с почашћу доведу к њему. И када све то би учињено, устаде цар сав заливен сузама, загрли сина и целива, и поврати му пређашње царско достојанство.

После тога цар Василије поживе још мало, разболе се и умре оставивши царску власт своме сину. А Лав, после смрти свога оца, нареди те волха Сантаварина ухватише, избише, очи му избодоше, и на заточење у град Атину послаше. Тако се злоћа овога волха сручи на његову сопствену главу. А овај Сантаварин беше по вери манихејац, по учењу волх, по лицемерју хришћанин, по чину епископ, а по мишљењу цара Василија светитељ због чудеса која чињаше помоћу враџбина.

Блажена пак Теофанија, ступивши после свога затвора у царски живот, усрдно рађаше на спасењу своје душе, ни у шта не сматрајући царску славу и презирући као ђубре и сан сласти и сујету овога света. Она непрестано, дању и ноћу, имађаше у устима својим псалме, духовне песме и молитве, и сав живот свој провођаше угађајући Богу и иштући Га делима милосрђа. Она се не стараше да царски украси тело своје. Иако она споља биваше одевена са извесним благољепијем, но она је испод хаљина тајно носила на телу грубу власеницу, којом мучено умртвљаваше се тело њено. Живот њен беше испоснички: она се храњаше простим хлебом и сушеним зељем, а обилне трпезе беху потпуно одбачене од ње. Сва богатства и драгоцености што јој долажаху до руку, она раздаваше ништима и убогима, сирочади и удовицама; њима даваше такође скупоцене хаљине и наките. Она обнављаше бедне келије монашке и манастире, снабдевајући их имањима и свима потребама.

Такво беше старање и брига ове христољубиве царице о свима. На своје слуге и робиње она гледаше као на браћу и сестре; и никога не називаше просто, по имену, него све величаше звањем о Господу, указујући поштовање имену, чину и дужности свакога. И не изговори она језиком својим клетву, и не изиђе из уста њених ни лажна реч, ни оговарање, ни клевета, нити икаква непотребна реч. А према свима она беше добра: плакаше с плачнима, радоваше се с радоснима. Мада постеља њена и беше покривена висоном и украшена златним украсима, но она није спавала на њој, него је простирала на земљу суру рогожу преко оштрих животињских костију и зуба, легала да спава на њој, и такву постељу своју сваку ноћ давидски сузама натапала, и после кратког спавања на славословљење Бога устајала.

Од тако суровог испосничког живота блажена Теофанија западе у тешку телесну болест. Ипак она не изнеможе душом од непрестане молитве, нити престаде поучавати се Божанским законима, читајући свештене књиге и извршујући читано. Сва њена радост беше: помагати невољнима, штитити удовице, старати се о сирочади, тешити тужне, отирати сузе плачнима. И беше она мајка свима који не имађаху склоништа и помоћи. Живећи у свету, она одбаци све светско; налазећи се у браку, она заволе благи јарам Христов, и узевши на раме крст Христов понесе га; и тако угоди Богу.

Предосећајући излазак душе своје из тела, блажена Теофанија наложи да јој сви дођу ради опроштаја. Затим, давши свима последњи целив, она пређе из царства земаљског к небесном, и предстаде Цару славе, украшена многим врлинама својим. И би увршћена у ред светих, врлинама угодивши Богу; а чесно тело њено би свечано сахрањено.

Муж блажене Теофаније, цар Лав Мудри, још за живота њена, видећи њену велику светост и почитујући је не као супругу него као госпођу своју и посредницу пред Богом, намисли пре времена подићи храм у њено име. А светитељка, сазнавши за то, не само не пристаде на то, него и строго му забрани да то чини. Стога храм који се већ био почео зидати у њено име би преименован у име Свих Светих. И од истога цара, по саветовању са целом Црквом, би установљено да се празник Свих Светих празнује у прву недељу после Педесетнице. Цар говораше: „Ако је Теофанија света, нека се и она празнује заједно са Свима Светима, у славу Богу слављеноме од Свих Светих!“ Њему нека је и од нас слава вавек. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl