Молитва при уласку у храм

Обрадовах се када ми рекоше: хајдемо у Дом Господњи. Ући ћу у Дом Твој по милости Твојој, Господе, научи ме истини Твојој и исправи пут мој пред Тобом, ради непријатеља мојих, да без сметње прослављам једино Божанство – Оца и Сина и Светога Духа – сада, свагда и кроз све векове, Амин.

(Према Псл. 122:1, 5:7-8)

Дај нам, Господе, да једним устима и једним срцем славимо и певамо свечасно и величанствено име Твоје!

(Литургија – грчки значи служба; у Новом завету значи служба Богу; Литургија се зове још и Евхаристија, што значи благодарење.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА је најважније богослужење у хришћанској Цркви, зато што се на њој, под обликом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви самога Господа Исуса Христа, којима се ми причешћујемо ради нашег освећења и тајанственог сједињења са Христом.

Св. тајну причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери (Лука 22:19, Матеј 26:26, Марко 14:22). Он је заповедио својим ученицима: “ Ово чините за мој спомен“.

Обављајући Св. тајну причешћа апостоли су додавали Светој тајни молитве, песме и беседе. Тако се развила Св. литургија.

У почетку је било више Литургија, које су се обликом нешто разликовале једна од друге, но њихова суштина била је истоветна. У 4. веку, св. оци Василије Велики и Јован Хризостом (Златоусти), утврдили су и писмено изложили текст Св. литургије.

У Православној цркви данас се служе ове три Литургије:

– св. Василија Великог,

– св. Јована Златоустог

– Литургија пређеосвећених часних дарова.

Литургије св. Василија Великог и св. Јована Златоустог по своме склопу су једнаке, али је Литургија св. Василија нешто опширнија од Златоустове.

Литургија св. Василија Великог (329-379. год.) служи се десет пута у години и то:

на Нову годину (дан св. Василија Великог), у недеље Великог поста, осим Цветне недеље, на Велики четвртак и Велику суботу,

на навечерје Божића и Богојављења. Ако се ови празници догоде у недељу или у понедељак, Литургија св. Василија се служи на сам празник, а на навечерје се служи Литургија св. Јована Златоуста.

Литургија пређеосвећених часних дарова (Литургија Григорија Двојеслова, епископа римског (590-604. год.) служи се:

средом и петком уз Велики пост, прва три дана Велике недеље (пред Ускрс), може се служити и у друге дане Великог поста, изузев суботе и недеље.

Литургија св. Јована Златоустог (око 340-407. год.) служи се у све остале дане, сем Великог петка, кога дана се она служи само у случају када истог дана падну и Благовести.

Литургија св. Јована Златоустог

као и Литургија св. Василија Великог, дели се на три дела, а то су:

а) проскомидија,

б) литургија оглашених,

в) литургија верних.

а) Проскомидија

Овај, први део Литургије обавља свештеник у олтару тихо док друга два говори гласно.

Проскомидија – грчки значи приношење. Тако се зове богослужбено припремање хлеба и вина за Литургију по нарочитом обреду, у посебном делу олтара. И само место у олтару где се тај обред врши зове се проскомидија или жртвеник. Црквенословенски проскомидија се зове – предложење.

Свештеник, потпуно обучен у литургијску одећу, пере руке говорећи стихове Псалма 26:6-12. Овим показује да у храм треба да долази телесно чист, али такође показује и то да са духовном чистотом треба приступати обављању светих радњи. Затим приступа жртвенику, да ту припреми Часне дарове.

Часни дарови, зову се хлеб и вино спремљени за свето причешће. Пре освећења се зову предложени (тј. постављени), а после: предложени и освећени. Хлеб и вино су хришћани доносили на дар за службу.

За Литургију је потребно пет хлепчића – просфора (просфора значи принос) умешених од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини.

Међу крацима крста је натпис: IИС–ХС–NI–КА, што грчки значи: Исус Христос побеђује. Још је потребно чисто природно црвено вино.

Из прве просфоре вади свештеник цео печат. Тај део просфоре зове се Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. (Христос се назива „Јагње Божије“ (Јован 1:29-36) и одведен је на распеће „као јагње на заклање“ (Исаија 53:3).) У спомен Христова страдања на крсту, када римски војник прободе ребра Његова (Јован 19:34-35), свештеник копљем (нарочити ножић у облику копља) пробада Агнец и улива у св. путир вино и мало воде. Св. агнец и вино разблажено водом, освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.

Из друге просфоре вади свештеник честицу у част и славу Пресвете Богородице;

из треће – вади девет честица у спомен пророка и претече Јована, осталих пророка, апостола, великих учитеља и јерараха, мученика и мученица, преподобних отаца и матера, бесребреника, св. богородитеља Јоакима и Ане и свију светих и светитеља чија се литургија врши.

из четврте – за здравље и спасење живих, а из пете – за спомен умрлих хришћана, за опроштење грехова и блажени живот свију који су умрли у нади на васкрсење и вечни живот.

Све ове честице стоје на златном или сребрном дискосу. Над њих се стави звезда која нас подсећа на витлејемску звезду више места где се родио Господ Исус Христос.

И дискос и путир покрива свештеник са по једним покривачем – дарком, па обоје прекрије воздухом.

Остатак од просфоре исече се на мање делиће, који се по завршеној Литургији деле вернима. То је анафора (нафора) која нас подсећа на некадашње заједничке трпезе хришћанске заједнице – агапе (в. Дап. 16:34).

Пошто окади олтар, свештеник почиње гласно други део Литургије. На царским дверима повлачи се завеса.

б) Литургија оглашених

(или Литургија катихумена)

Оглашени су били они људи који се припремаху за прелазак у хришћанску веру. Црква је ове пре крштења поучавала науци Христовој па је допуштала оглашенима, или катихуменима, и покајницима, као и Јудејима, јеретицима и незнабошцима, да присуствују овом делу Св. литургије, да би упознали веру Христову. Тако се по њима овај део Литургије прозвао – Литургија оглашених. Оглашени нису стајали заједно са вернима, него на нарочитом месту у цркви, у пронаосу. На позив ђаконов: „који сте оглашени, изиђите“ морали су изићи из храма и после тога почињао је трећи део Св. литургије – Литургија верних.

Литургија оглашених (или Литургија катихумена) у Цркви првих векова састојала се из певања псалама, читања Светог писма, из проповеди и молитава за оглашене и покајнике. Ово и данас, са малим изменама, сачињава Литургију оглашених.

По завршетку Проскомидије, звоњењем свих звона објављује се почетак Литургије коју свештеник почиње слављењем једнога Бога:

Свештеник:

Благословено царство Отца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин (тј. тако нека буде).

Велика јектенија

Јектенија значи ревносна, усрдна молитва, то је у ствари низ молби којима се народ побуђује на молитву, говори их ђакон (ако ђакона нема говори свештеник).

Иза сваке молбе народ одговара: Господи помилуј, тј. Господе, смилуј се.

Свештеник:

Миром Господу помолимсја.

– О свишњем мирје и спасенији душ наших, Господу помолимсја.

– О мирје всего мира, благостојанији свјатих Божјих церквеј и соједињенији всјех, Господу помолимсја.

– О свјатјем храмје сем, и с вјероју, благоговјенијем и страхом Божијим входјашчих в оњ, Господу помолимсја.

О свјатјејшем патријарсје нашем (или: о преосвјашчењејшем архијереји нашем) – име – честњем пресвитерствје, во Христје дијаконствје, о всем причтје и људех, Господу помолимсја. (архијереј – епископ, првосвештеник; причат – то су сви они који су постављени да служе у једном храму).

– О благовјерњем и христољубивјем православном родје нашем, Господу помолимсја.

– О пособити и покорити под нозје јего всјакаго врага и супостата, Господу помолимсја.

– О градје сем (у манастиру: о свјатјеј обитељи сеј, у селу: о веси сеј) всјаком градје, страње, и вјероју живушчих в њих, Господу помолимсја.

– О благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних, и времењех мирних, Господу помолимсја.

– О плавајушчих, путешествујушчих, недугујушчих, страждушчих, пљењених и о спасенији их, Господу помолимсја.

О избавитисја нам от всјакија скорби, гњева и нужди, Господу помолимсја.

Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

– Пресвјатују, прчистују, преблагословенују, славнују, владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију, со всјеми свјатими помјанувше, сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник говори возглас (узглас – тако се зову кратка слављења Бога, која свештеник говори гласно):

– Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније, Отцу и Сину, и Свјатому Духу, ниње и присно, и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

После Велике јектеније певају се антифони. – Антифон је наизменично певање (одн. читање) стихова из псалама у десној и левој певници. Стиховима Старог завета додају се песме Новог завета. Овим сједињавањем оба завета, Старог и Новог, приказује се јединство људи, који заједничком хвалом славе и хвале моћ и доброту Божију.

Према литургијском времену има три врсте антифона на Литургији и то су: 1. антифони свакидашњи. 2. антифони васкрсни или изобразителни, и 3. антифони празнични.

Цела Литургија од почетка до краја приказује идеју и дело искупљења рода људског, отуда и поједине радње Св. литургије имају своје значење које се односи на поједине догађаје из дела спасења.

Тако певање псалама у почетку Св. литургије значи прво време ваплоћења, тј. утеловљења Христова.

ПРВИ АНТИФОН

Док свештеник тихо говори молитву првог антифона, народ пева:

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Благослови, душе моја, Господа, и всја внутрењаја моја, имја свјатоје јего. Благословен јеси, Господи.

Ако је Христов празник, уместо овога, (одмах иза Амин) чита се први празнични антифон, а иза сваког стиха пева се:

„Молитвами Богородици, Спасе, спаси нас!“ тј.: Молитвама Богородичиним, Спаситељу, спаси нас.

Мала јектенија

Малу јектенију чине почетак и свршетак Велике јектеније:

Свештеник:

– Паки и паки миром Господу помолимсја.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

Народ: Господи помилуј.

– Пресвјатују, пречистују, преблагословенују, славнују владичицу нашу Богородицу, и приснодјеву Марију, со всјеми свјатими помјанувше, сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје Господи.

– Јако Твоја держава, и Твоје јест царство, и сила, и слава – Отца и Сина, и Свјатаго Духа – ниње и присно, и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

ДРУГИ АНТИФОН

Док свештеник тихо говори молитву другог антифона народ пева:

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу… итд.

Јединородниј Сине, и Слове Божиј, безсмертен сиј, и изволивиј спасенија нашего ради, воплотитисја от свјатија Богородици, и приснодјеви Марији, непреложно вочеловјечивијсја: распнијсја же Христе Боже, смертију смерт поправиј, једин сиј свјатија Тројици, спрослављајемиј Отцу и Свјатому Духу, спаси нас.

Ако је Христов празник уместо овога (одмах иза Амин) чита се други празнични антифон, а иза сваког стиха пева се: „Спаси ни, Сине Божиј…“.

Мала јектенија

– Паки и паки миром Господу помолимсја.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас Боже, Твојеју благодатију.

– Пресвјатују, пречистују, преблагословенују, славнују владичицу нашу Богородицу, и приснодјеву Марију, со всјеми свјатими помјанувше, сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје Господи.

– Јако благ и человјекољубец Бог јеси, и Тебје славу возсилајем – Отцу и Сину и Свјатому Духу – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

ТРЕЋИ АНТИФОН

свештеник тихо говори молитву трећег антифона.

За то време народ пева стихове из Блаженстава (са стихирама), (читајте у Еванђељу по Матеју гл. 5 ст. 7-12).

Ако је Христов празник, уместо блаженстава, (одмах иза Амин) чита се трећи празнични антифон, а иза сваког стиха пева се тропар празника.

Б л а ж е н и (Стихови из Блаженстава)

Народ пева:

Блажени милостиви, јако тији помиловани будут. (Затим се пева тропар канона).

Блажени чисти сердцем, јако тији Бога узрјат. (Затим, тропар канона).

Блажени миротворци, јако ти синове Божији нарекутсја. (Затим, тропар канона).

Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небесноје. (Затим, тропар канона).

Блажени јесте јегда поносјат вам, и изженут, и рекут всјак зол глагол на ви лжушче мене ради. (Затим, тропар канона).

Радујтесја и веселитесја, јако мзда ваша многа на небесјех. (Затим, тропар канона).

Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу. (Затим, тропар канона).

И ниње и присно, и во вјеки вјеков, Амин. (Затим, богородичан канона).

МАЛИ ВХОД

(Мали опход)

Када се почне певати стих из Блаженства: „Блажени јесте јегда поносјат вам“, свештеник отвара царске двери, узима св. Еванђеље, обилази око св. престола, затим, за време певања: „Слава… и ниње…“ док пред њим иду свећеносци са упаљеним свећама, излази из олтара у храм, стаје иза амвона и тихо говори молитву входа; после завршене молитве долази пред царске двери и држећи високо св. Еванђеље, чини њиме знак крста и говори:

– Премудрост, прости! (прости – стојећи усправно).

Овим возгласом свештеник скреће пажњу вернима, да право стојећи, пажљиво саслушају Божију премудрост, коју ће ускоро чути из Апостола и Еванђеља.

Народ пева:

Придите поклонимсја и припадем ко Христу!

Спаси ни, Сине Божиј, во свјатих дивен сиј (ако је недеља: воскресиј из мертвих), појушчија Ти: алилуја! (алилуја (одн. алилу-иа) јеврејски значи: хвалите Господа!).

На Христове празнике и Сретење уместо „Придите поклонимсја“, пева се входноје – посебна песма из Минеја.

Еванђеље символизује Исуса Христа, а опход са Еванђељем, одн. Мали вход, представља долазак Сина Божијег на свет ради проповедања Еванђеља. Упаљени свећњаци који се носе пред св. Еванђељем, символизују светлост еванђелског учења.

Отварање царских двери при входу са Еванђељем (Малом входу), значи да је вернима, доласком Исуса Христа на земљу, отворен улазак у небо.

У раној хришћанској Цркви за време појединих делова богослужења верни су седели, а када се приближавао који важнији тренутак у богослужењу, нпр. читање св. Еванђеља, тада би ђакон гласно рекао:“Премудрост, прости“, опомињући тиме хришћане да долази премудрост Божија, па да треба устати и стојати право, да не би немарно, него са пажњом и побожношћу, пратили оно што се казује било речима, било црквеним символичним радњама.

После входа са Еванђељем певају се тропари и кондаци, да би се означило како се Христово учење остварило у животу светитеља Божијих, и да би се и светитељима, као извршитељима учења Христовог, указала припадајућа част. Када се заврши певање тропара и кондака, свештеник узглашује:

– Јако свјат јеси, Боже наш, и Тебје славу возсилајем Отцу и Сину и Свјатому Духу – ниње и присно, и во вјеки вјеков.

ТРИСВЕТА ПЕСМА

Свјатиј Боже, свјатиј Крјепкиј, свјатиј Безсмертниј, помилуј нас. (Трипут). Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно, и во вјеки вјеков, Амин.

Свјатиј Безсмертниј, помилуј нас.

Свјатиј Боже, свјатиј Крјепкиј, свјатиј Безсмертниј, помилуј нас. (према: Псл. 99:9, Јерем. 32:18, 1.Тим.6:16).

На Божић, Богојављење, Лазареву суботу, Велику суботу, Ускрс, у све дане Светле седмице и на Духове, крштавани су катихумени па се уместо „Свјатиј Боже“ пева:

„Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Алилуја!“ (Гал. 3:27).

На Крстовдан и у трећу недељу Ускршњег поста уместо “ Свјатиј Боже“ пева се:

„Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје славим!“

Док се пева Трисвета песма свештеник се моли.

Када се заврши Трисвета песма чита се Апостол и Еванђеље. Тада у храму треба да влада највећи мир.

Пред почетак читања Апостола, обраћајући се вернима, свештеник говори:

– Вонмем! Мир всјем! Премудрост.

Чтец који чита Апостол:

– И духови (духу) твојему, прокимен глас (каже онај глас који је код прокимена означен и гласно прочита прокимен).

Појци затим певају исти прокимен по гласу који је назначен.

Свештеник: Премудрост.

Чтец чита наслов апостола.

Свештеник: Вонмем! (Пазимо!)

Чтец чита апостол.

АПОСТОЛ

У Апостолу се читају одломци из Дела светих апостола или из Посланица светих апостола.

У Делима св. апостола говори се о делатности св. апостола после Христова васкрсења, о оснивању и о брзом ширењу хришћанства међу Јеврејима и незнабошцима.

Посланице св. апостола су писма апостола првим хришћанским заједницама и појединим црквеним личностима. Оне тумаче учење нашег Господа, Исуса Христа, и садрже многе појединости из живота првих хришћана.

За време читања Апостола народ стоји а ђакон кади олтар и цео храм са солеје, – да би тиме означио како се читањем св. Еванђеља раширио дар Духа Светога, и како се излио по свим крајевима света и у душе верних миомирис Христова учења.

Свештеник затим тихо говори молитву пре Еванђеља.

Када се заврши читање Апостола свештеник говори:

– Мир ти!

Чтец (тихо): И духови твојему.

Свештеник: Премудрост.

Народ пева: Алилуја!

За читање св. Еванђеља пале се свеће да би означиле светлост еванђелске истине, која је продрла кроз таму неверовања, у којој су се налазили народи пре Христова доласка, а којом се светлошћу и данас просвећује наш ум.

Свештеник узима св. Еванђеље и, док пред њим иду свећеносци са упаљеним свећама, он долази на одређено место одакле се Еванђеље чита.

Када свештеник сам служи, онда он чита Еванђеље са царских двери, а када служи са ђаконом, онда ђакон излази из олтара и чита са амвона, показујући тако да су апостоли ради проповеди Еванђеља изишли из Јерусалима.

Сви верни треба да св. Еванђеље слушају пажљиво и прибрана духа, право стојећи а приклоњене главе, показујући на тај начин, да су спремни да извршују учење Христово објављено у Еванђељу.

Свештеник се зато обраћа вернима и говори:

– Премудрост, прости, услишим свјатаго Јевангелија.

Мир всјем.

Народ: И духови твојему.

Свештеник:

– От (Матеја, Марка, Луке, Јована) свјатаго Јевангелија чтеније.

Народ: Слава Тебје, Господи, слава Тебје.

– Вонмем.

ЕВАНЂЕЉЕ

значи благовест

У Еванђељу се читају одломци из главних књига Новога завета – из Четворо-еванђеља, које чине:

– Еванђеље по Матеју,

– Еванђеље по Марку,

– Еванђеље по Луки,

– Еванђеље по Јовану.

Еванђеља нам излажу сведочанства о животу Господа Исуса Христа, говоре о учењу, делима и чудима Његовим.

После читања св. Еванђеља народ пева:

Народ: Слава, Тебје, Господи, слава Тебје!

(На Велики петак и Велику суботу уместо „Слава Тебје, Господи…“ пева се прво: „Слава страстјем Твојим, Господи“, а затим „Слава долготерпјенију Твојему, Господи“).

Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију. Сугуба јектенија (што ће рећи удвостручена) добила је име по томе, што се у почетку ове у два маха, удвојено, обраћамо милосрђу Божјем.

Сугуба јектенија

Свештеник говори јектенију а народ на прве две молбе одговара: Господи помилуј (тј. Господе, смилуј се).

Свештеник:

– Рцем вси от всеја души, и от всего помишљенија нашего, рцем.

– Господи вседержителу, Боже отец наших, молимтија, услиши и помилуј.

Даље, иза сваке молбе, народ трикратно понавља одговор: Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј.

– Помилуј нас, Боже, по велицјеј милости Твојеј, молимтисја, услиши и помилуј.

– Јешче молимсја о благовјерном и христољубивом православном родје нашем, о державје, побједје, пребиванији, мирје, здравији, спасенији јего, и Господу Богу нашему наипаче поспјешити и пособити јему во всјех, и покорити под нозје јего всјакаго врага и супостата.

– Јешче молимсја о свјатјејшем патријарсје нашем (или: о преосвјашчењејшем архијереји нашем) – име – и всеј во Христје братији нашеј.

– Јешче молимсја о всем христољубивом воинствје.

– Јешче молимсја о братијах наших, свјашченицјех, свајшченомонасјех и всем во Христје братствје нашем.

Јешче молимсја о блажених и приснопамјатних свјатјејших патријарсјех православних, и благочестивих царјех и благовјерних царицах, и создатељеј свјатаго храма сего (у манастиру: свјатија обитељи сеја) и о всјех преждепочивших отцјех и братијах, здје лежашчих и повсјуду православних.

Јешче молимсја о плодоносјашчих, и добродјејушчих во свјатјем и всечестњем храмје сем, труждајушчихсја, појушчих и предстојашчих људех, ожидајушчих од Тебе великија и богатија милости.

– Јако милостив и человјекољубец Бог јеси, и Тебје славу возсилајем – Отцу и Сину и Свјатому Духу – ниње и присно, и во вјеки вјеков.

СПОМЕН УМРЛИХ

Спомен умрлих чини се по потреби а не врши се на Христове празнике.

После Сугубе јектеније, ако буде приношење за умрле говори свештеник ову јектенију, а народ иза сваке молбе трипут понавља одговор: Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј.

– Помилуј нас, Боже, по велицјеј милости Твојеј, молимтисја, услиши и помилуј.

– Јешче молимсја о упокојенији душ усопших рабов Божијих (имена) и о јеже проститисја им всјакому прегрјешенију, вољному же и невољному.

– Јако да Господ Бог учинит души их, идјеже праведни упокојајутсја.

– Милости Божија, царства небеснаго, и остављенија грјехов их, у Христа безсмертнаго царја и Бога нашего просим.

Народ: Подај Господи.

– Господу помолимсја.

Народ: Господи помилуј.

– Боже духов… итд.

– Јако Ти јеси воскресеније и живот и покој усопших рабов Твојих (имена), Христе, Боже наш, и Тебје славу возсилајем, со безначалним Твојим Отцем, и пресвјатим и благим и животворјашчим Твојим Духом, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

Затим свештеник говори јектенију за оглашене којом их позива да напусте храм. Народ после сваке молбе одговара: Господи помилуј! (Господе, смилуј се).

– Помолитесја, оглашени, Господеви.

– Вјерни, о оглашених помолимсја, да Господ помилујет их.

– Огласит их словом истини.

– Откријет им јевангелије правди.

– Сојединит их свјатјеј својеј, соборњеј (васељенској) и апостолстјеј Церкви. (васељенска – значи: свесветска)

– Спаси, помилуј, заступи и сохрани их, Боже, Твојеју благодатију.

– Оглашени, глави вашја Господеви приклоните.

Народ: Тебје Господи.

(велико, а ако служи ђакон онда обично).

Свештеник се тихо моли за оглашене да их Господ „сједини са светом Својом васељенском и апостолском Црквом и уброји их у Своје изабрано стадо“, и узглашује:

– Да и тији с нами славјат пречестноје и великољепоје имја Твоје – Отца и Сина и Свјатаго Духа – ниње и присно, и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

Свештеник:

– Јелици оглашени, изидите: Оглашени, изидите! Јелици оглашени, изидите: да никто от оглашених, јелици вјерни, паки и паки миром Господу помолимсја.

Народ: Господи помилуј

(велико, а ако ђакон служи онда обично).

– Заступи, спаси, помилуј, и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

Народ: Господи помилуј.

– Премудрост.

– Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније – Отцу и Сину и Свјатому Духу – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

Зашто се данас, када у цркви немамо катихумена, ипак на Литургији читају јектеније за оглашене?

Зато што и међу хришћанима има много таквих који би се могли убројати међу оглашене, јер иако су крштени, ипак својим животом показују да нису достојни да учествују на Св. литургији. Сви они који се не кају за учињени грех, који свесно крше заповести Божије и заповести Цркве, који у својој души гаје мржњу и зло према својим ближњима, и сви слични, требало би да на овај ђаконов позив изађу из цркве, као што су некада излазили покајници и катихумени старе Цркве!

Некада су после овога позива оглашени (тј. они који су се тек припремали за прелазак у хришћанску веру) одмах излазили из храма. Они су могли да учествују само на првом делу Литургије када се даје поука, међутим, није им било дозвољено да буду присутни при обављању божанске тајне на Литургији верних. Овде се у ствари завршава Литургија оглашених, и одмах се наставља Литургија верних.

Зато, чувши ове свештеникове речи, сви су дужни да помисле на своју недостојност, и да душом и срцем моле Господа за опроштење својих грехова, уз чврсту одлуку да ће их се клонити (да не би потпали под страшну осуду).

в) Литургија верних

Трећем делу Св. литургије. – Литургији верних, могу да присуствују само они, који су већ примили тајну крштења, дакле верни, откуда је дошао и сам назив овог дела Литургије.

Ово је најважнији део Св. литургије јер се на њему обавља Св. тајна причешћа.

Свештеник:

– Паки и паки миром Господу помолимсја.

Народ: Господи помилуј.

(велико, а ако и ђакон служи онда обично).

(Ако служи сам свештеник, овај одговор: Господи помилуј, пева се нешто дуже, како би свештеник могао да тихо измоли молитву која се чита пред Херувимску песму).

Ако служе више свештеника, или свештеник са ђаконом, тада се говори још и ова јектенија (а народ после сваке молбе понавља одговор: Господи помилуј).

– О свишњем мирје, и спасенији душ наших, Господу помолимсја.

– О мирје всего мира, благостојанији свјатих Божијих церквеј и соједињенији всјех, Господу помолимсја.

– О свјатјем храмје сем (свјатјеј обитељи сеј), и с вјероју, благоговјенијем и страхом Божијим входјашчих в оњ, Господу помолимсја.

– О избавитисја нам от всјакија скорби, гњева и нужди, Господу помолимсја.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

– Премудрост!

Ова реч „премудрост“ пред возгласом, опомиње верне да њихова пажња, у време преношења Часних дарова са жртвеника на св. престо и за време освећења, треба да је будна а не расејана, јер се освећење Дарова обавља са нарочитом пажњом!

– Јако да под державоју Твојеју всегда храними, Тебје славу возсилајем – Отцу и Сину и Свјатому Духу – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

ВЕЛИКИ ВХОД

(Велики опход)

Xерувимска песма

1) Иже херувими тајно образујушче, и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесн припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије.

2) Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми. Алилуја, алилуја, алилуја. (на копљима – по старом обичају, војници су на празник носили владара на штиту подупртом копљима).

Херувимском песмом позивају се присутни хришћани, да упоређујући се на тајанствен начин са херувимима, и појући заједно са њима трисвету песму животворној Тројици – одбаце сада сваку животну бригу, тј. да не мисле ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено приме Цара свих земаљских и небеских створења са оном чашћу, којом Га славе анђелске чете на небу кличући: „Алилуја“.

Ова песма почела се у цркви употребљавати у 4. веку (у време цара Јустина 2) са сврхом да се код верних побуде најпобожнија, одговарајућа осећања према узвишеном чину који настаје.

Када се заврши први део Херувимске песме, свештеник и ђакон обављају Велики вход, на коме се преносе Часни дари са жртвеника на свети престо. Дари се преносе ради освећења на жртву Богу, што је главна сврха Литургије верних.

Велики вход, тј. преношење Часних дарова са жртвеника и постављање на свети престо, као и певање Херувимске песме символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучења, страдања и смрт. Зато за време Великог входа, гледајући преношење Часних дарова, с највећом побожношћу и поштовањем приклонимо главе, као да мимо нас пролази сам Господ наш Исус Христос, идући на муке и страдања ради нас и наших грехова, и говоримо у себи: „Помјани мја, Господи, во царствији Твојем“, тј.: Сети ме се, Господе (Лука 23:42).

Док народ пева први део Херувимске песме, свештеник пошто заврши молитву – отвара царске двери и окади олтар и храм. Затим приступа жртвенику, узима дискос и путир са Часним даровима, па кроз северне двери излази из олтара у храм. Пред њим иду свећеносци са упаљеним свећама, а он се моли за све и говори: да помене Господ Бог ктиторе и приложнике, и свештенство и народ.

После ове молитве пева се други део Херувимске песме. Свештеник улази кроз царске двери у олтар, ставља Часне дарове на св. престо, окади их и, пошто затвори царске двери, навлачи се завеса.

Постављање Часних дарова на св. престо представља распеће Христово, затим скидање Његова тела са крста и полагање у гроб. Затварање царских двери и навлачење завесе символично представља печаћење гроба Христова и постављање страже око њега. (На Литургији св. Василија на Велики четвртак уместо „Иже херувими…“ пева се „Вечери Твојеја тајнија…“, а на Велику суботу: „Да молчит всјака плот человјечја…“).

ПРИПРЕМА И ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

Када се заврши други део Херувимске песме, пошто су сада Дари на св. престолу, приближава се тренутак њиховог освећења, одн. претварања њиховог у св. тело и крв Спаситељеву. А пре него што ово дође, припремају свештено-служитељи сами себе и присутан народ за овај велики чин односним молитвама, опомињањем на узајамну љубав и веру. Зато свештеник говори сада проширену малу а затим Прозбену јектенију.

У Прозбеној јектенији свака молба завршава се речима: „у Господа просим“, тј. молимо у Господа.

После сваке молбе проширене мале јектеније народ одговара: Господи помилуј, тј. Господе, смилуј се.

Свештеник:

– Исполним молитву нашу Господеви.

– О предложених честних дарјех, Господу помолимсја.

– О свјатјем храмје сем, и с вјероју, благоговјенијем и страхом Божијим входјашчих в оњ, Господу помолимсја.

– О избавитисја нам от всјакија скорби гњева и нужди, Господу помолимсја.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

Затим, свештеник говори Прозбену јектенију, а народ после сваке молбе одговара: Подај, Господи, тј. подај, Господе.

– Дне всего совершена, свјата мирна и безгрјешна, у Господа просим.

– Ангела мирна, вјерна наставника, хранитеља душ и тјелес наших, у Господа просим.

– Прошченија и остављенија грјехов и прегрјешенији наших, у Господа просим.

– Добрих и пољезних душам нашим и мира мирови, у Господа просим.

– Прочеје времја живота нашего в мирје и покајанији скончати, у Господа просим.

– Христијанскија кончини живота нашего, безбољезнени, непостидни, мирни, и добраго отвјета на страшњем судишчи Христовје, просим.

– Пресвјатују, пречистују, преблагословенују, славнују, владичицу нашу Богородицу, и приснодјеву Марију, со всјеми свјатими памјанувше, сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје, Господи.

– Шчедротами, Јединороднаго Сина Твојего, с њимже благословен јеси, со пресвјатим, и благим, и животворјашчим Твојим Духом, ниње и присно, и во вјеки вјеков.

Народ: Амин!

– Мир всјем.

Народ: И духови твојему.

Пошто је молитва без љубави и вере празна, а божанско причешће без љубави и вере само увећава осуду, то сада Црква опомиње верне на љубав.

– Возљубим друг друга, да јединомислијем исповјеми.

Народ: Отца и Сина и Свјатога Духа, Тројицу јединосушчнују и нераздјељнују.

На ове речи, верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте увреде и да сви у себи гаје међусобну чисту и братску љубав у Исусу Христу. Без таквог расположења духа не може присуствовање на Литургији бити Богу угодно ни нама корисно (в. Марко 11:25-26. Матеј 6:15)!

Затим свештеник (или ђакон, ако га има) говори:

– Двери, двери, премудростију вонмем!

На царским дверима повлачи се завеса.

Ове речи „двери, двери“, су опомена из старих времена, да се пази ко улази у храм, када почиње најсветији део Службе. У раној Цркви, за време Литургије верних, заповедано је вратарима да стоје поред мушких врата, а ђаконисама поред женских врата, и да у време обављања бескрвне жртве никога од верних не пуштају из цркве, а исто тако да никога од неверних, од Јудеја, јеретика, оглашених и покајника, не пуштају у цркву.

Чувши те речи данас, сваки верник треба да размисли, да ли је он сам достојан да борави у храму, и да га ова мисао подстакне на појачање његове вере и добрих дела, како би показао да није верник само по имену.

Речи:“ Премудростију вонмем“, тј. Премудрошћу пазимо – јесу позив да верни исповедају, одн. да слушају исповедање своје вере, са дубоким разумевањем, уверењем и поштовањем, да би сабрана духа прилазили тајанственој жртви, спремни да са већом достојношћу приме тело и крв Господњу.

За достојно приношење евхаристијске жртве тражи се права вера, јер без ње обављање најузвишеније и најважније тајне је без плодова.

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

(Никејско-цариградски Симбол вере)

Символ вере је тачно утврђен и изложен као кратка садржина хришћанског учења, на прва два васељенска сабора никејском и цариградском – да би прави чланови Цркве имали нарочито обележје против лажних учитеља.

Символ вере зове се зато јер је он обележавајући знак, или застава православних, којим се они као прави борци Христови разликују од својих непријатеља.

Народ говори:

– Вјерују во јединаго Бога Отца, Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всјем и невидимим.

– И во јединаго Господа Исуса Христа, Сина Божија, јединороднаго, иже от Отца рожденаго прежде всјех вјек. Свјета од свјета, Бога истина от Бога истина, рождена, несотворена, јединосушчна Отцу, имже всја биша.

– Нас ради человјек и нашего ради спасенија сшедшаго с небес и воплотившагосја от Духа Свјата и Марији Дјви и вочеловјечасја.

– Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје – и страдавша и погребена.

– И воскресшаго в третиј ден по писанијем.

– И возшедшаго на небеса и сједјашча одеснују Отца.

– И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим, јегоже царствију не будет конца.

– И в Духа Свјатаго, Господа животворјашчаго, иже от Отца исходјашчаго (видети: Јован 15:26), иже со Отцем и Сином споклањајема и сославима, глаголавшаго пророки.

– Во једину, свјатују, соборнују и апостолскују церков. (соборнују – васељенску значи: свесветску)

– Исповједују једино крешченије во остављеније грјехов.

– Чају воскресенија мертвих.

– И жизни будушчаго вјека. Амин.

После исповедања Символа вере, када се ближи најзначајнији тренутак Св. литургије, обављање најузвишеније тајне нашег спасења, Црква обраћа пажњу вернима да треба стајати онако, како човеку приличи да стоји пред Господом, – са страхом и трепетом, будна и трезвена духа.

– Станем добрје, станем со страхом, вонмем, свјатоје возношеније в мирје приносити.

Народ: Милост мира, жертву хваљенија.

– Благодат Господа нашего Исуса Христа и љуби Бога и Отца, и причастије Свјатаго Духа буди со всјеми вами.

Народ: И со духом Твојим.

– Горје имјеим сердца.

Народ: Имами ко Господу.

У најузвишенијем часу Св. литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да уздигну срца к Богу човекољупцу.

КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

Канон евхаристије је главни део и средиште Литургије у коме се обавља бескрвна жртва.

Пошто је свештеник припремио срца верних за достојно учешће при светим радњама које долазе, објављује сада да почиње да приноси хвалу и благодарност Господу, наиме да почиње сама евхаристија.

Свештеник:

– Благодарим Господа.

Народ: Достојно и праведно јест, поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу – Тројицје јединосушчњеј и нераздјељњеј.

Господ наш, Исус Христос, код установљења Св. тајне причешћа, благодарио је Богу и Оцу и отуда је ова тајна и добила име евхаристија – благодарење.

Свештеник тихо говори молитву којом благодари Богу што нас је привео из небића у биће, што је нас пале опет уздигао, и није престао све чинити за нас, док нас није на небо узвео и даровао нам будуће царство. Ова молитва се завршава речима:

„…Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде арханђела и мноштво анђела…“

А затим свештеник узглашује:

– Побједнују пјесан појушче, вопијушче, взивајушче и глагољушче.

Народ: Свјат, свјат, свјат, Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја. Осана во вишњих! благословен грјадиј во имја Господње. Осана во вишњих!

(Саваот, тј. који је над небесним војскама, победилац смрти. (в. Ис 6:3))( Осана је јеврејска реч и значи: „дај, Господе, спасење“ или „Господе спаси“. Овом речју поздрављаху цареве, исказујући њом дубоко поштовање и благодарност. „Осана“ клицали су и при дочеку Христа (Матеј 21:9). И на Св. литургији овом се речју поздравља Христос у часу када има да се принесе на жртву Богу Оцу, ради спасења света).

За време певања ове песме („Свјат, свјат…“) свештеник тихо говори молитву којом слави Бога, што је из љубави према свету дао Свог јединца Сина, да сваки који верује у Њега не погине, но да има живот вечни, који дошавши и испунивши божански план спасења рода људског, оне ноћи када је предан или управо када сам себе предаде за живот света – узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, благодаривши, благословивши, осветивши и преломивши даде својим светим ученицима и апостолима рекавши (тада свештеник показује на дискос на коме је Св. агнец и узглашава):

– Примите, јадите, сије јест Тјело Моје, јеже за ви ломимоје во остављеније грјехов.

Народ: Амин.

Показујући на св. чашу – путир – говори:

– Пијте от њеја вси, сија јест Кров Моја новаго завјета, јаже за ви и за многија изливајемаја, во остављеније грјехов.

Народ: Амин.

Тада свештеник говори молитву: „Сећајући се, дакле, те спасоносне заповести („Ово чините за мој спомен“ – Лука 22:19) и свега што се десило за нас: крста, гроба, тродневнога ускрса, одласка горе на небеса, седења с десне стране, другога и славнога поновног доласка“.

У спомен страдања Спаситељевих врши се, дакле, св. тајна Евхаристије. Она и јесте сећање на та страдања. То сећање односи се на сва времена, јер се ми у Литургији сећамо не само страдања, смрти, васкрсења и вазнесења, већ и другог доласка Спаситељевог и последњег суда.

Затим узима св. дискос и св. путир, подиже их чинећи знак крста са великом пажњом и говори:

– Твоја от Твојих Тебје приносјашче о всјех и за всја.

Народ: Тебе појем, Тебе благословим, Тебје благодарим Господи, и молимтисја, Боже наш!

НАСТАЈЕ НАЈСВЕТИЈИ ЧАС НА СВ. ЛИТУРГИЈИ

ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

Свештеник се обраћа Господу молитвом да пошаље Духа Свога Светога на нас и на предложене Часне дарове, благосиља Св. агнец и тихо говори:

И учини хлеб овај пречасним телом Христа Твога.

Тада звонце зазвони а народ пева: И молимтисја, Боже наш, (И молимо Ти се, Боже наш).

Благосиљајући св. чашу свештеник тихо говори:

А што је чаши овој, (учини) пречасном крвљу Христа Твога.

Народ: И молимтисја, Боже наш…

Свештеник крсним знаком благосиља оба Света дара и тихо говори:

Претворивши их Духом Твојим Светим.

Народ: И молимтисја, Боже наш…

ТОГА ТРЕНУТКА, СИЛОМ СВ. ДУХА ЧАСНИ ДАРОВИ СУ ОСВЕЋЕНИ И ПРЕТВОРЕНИ. Претворен је хлеб у истинито тело Христово, а вино (са водом) у истиниту крв Његову, (иако пред нашим очима остају у свом виду).

„Не чини човек да предложени (Дарови) постану тело и крв Христова, него сам Исус Христос, који је ради нас распет. Свештеник, извршујући заповест Христову, стоји и приноси молитве говорећи речи (које је изговорио Христос): Ово је тело моје…., а благослов и моћ (претварања) је од Бога, који све врши“ (каже св. Јован Златоуст).

Тренутак освећења Дарова и њиховог претварања у тело и крв Господа Исуса Христа је, према томе, најсветији и најузвишенији тренутак. Стога се звоњењем великог звона опомињу не само присутни у храму на побожније мољење, него се тиме објављује и свима који нису у храму, докле год допире звук звона, да оставе за часак своје послове и да сједине своје молитве са молитвама које се у цркви приносе.

Као што је жртва Христова била на крсту принесена за цео свет, исто тако се и евхаристијска жртва приноси за цео свет. Ово се нарочито изражава молитвама после освећења Дарова.

Свештеник се моли за оне који хоће да се причесте Св. даровима, затим за умрле и најпосле за живе. За причеснике свештеник се моли да им Св. дарови буду за будност духа, за опроштење грехова, за заједницу Светога Духа, не за суд или осуду. Свештеник се моли да Бог због молитава светих погледа на нас.

Узвишеним гласом спомиње свештеник пресвету Владатељку нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада мајци Божијој и царици свију светих, најодличнијој нашој посредници пред престолом Божијим.

Молећи се тихо свештеник завршава молитву речима: „…Још Ти приносимо ову духовну службу за оне који у вери починуше…“ (затим кадећи пред св. престолом говори гласно):

– Изрјадно о пресвјатјеј, пречистјеј, преблагословењеј, славњеј Владичицје нашеј Богородицје, и приснодјевје Марији.

Народ пева: Достојно јест јако воистину блажити тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују и матер Бога нашего. Честњејшују херувим, и славњејшују без сравњенија серафим, без истљенија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу, тја величајем.

(На велике празнике Господње и Богородичине, уместо „Достојно“ пева се празнични ирмос. Ускршњи ирмос “ Ангел вопијаше“ пева се све до уочи Вазнесења.

На Литургији св. Василија, осим на Велики четвртак и Велику суботу, уместо „Достојно“ пева се “ О Тебје радујетсја благодатнаја…“).

Када се ово отпева, свештеник узглашује:

– В первих помјани, Господи, свјатјејшаго патријарха нашего (или: преосвјашчењејшаго архијереја нашего) – име – јегоже даруј свјатим Твојим церквам, в мирје, цјела, честна, здрава, долгоденствујушча, право правјашча слово Твојеја истини.

Народ: И всјех и всја.

(На Литургији св. Василија Великог, после овога се пева тропар св. Василију: „Небојављенаго Христова тајника…“). Свештеник се тихо моли:

Сети се, Господе овога града у коме живимо (или: обитељи ове у којој живимо) и сваког града и краја и оних који с вером живе у њима. Сети се, Господе, оних који плове, путују, болују, страдају, заробљених, и спасења њихова. Сета се, Господе, оних који доносе плодове и чине добро у светим Твојим црквама и оних који се сећају убогих, и на све нас пошљи милост Твоју.

Возглас:

– И дажд нам једињеми усти и једињем сердцем славити и воспјевати пречестноје и великољепоје имја Твоје – Отца и Сина и Свјатаго Духа – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Овим возгласом завршава се Канон евхаристије.

Сада свештеник припрема верне за причешће које долази, и зато прво призива на њих милости Божије, окреће се народу, благосиља га и говори:

– И да будут милости великаго Бога и Спаса нашего Исуса Христа со всјеми вами.

Народ: И со духом твојим.

Проширена мала и прозбена јектенија

Свештеник говори јектенију, а народ после сваке молбе одговара: Господи помилуј (Господе, смилуј се).

– Всја свјатија помјанувше, паки и паки миром Господу помолимсја.

(Свети се зову овде не само светитељи на небу, него и сви верни, мртви и живи. У прво време хришћанства, светима су се звали сви верни, како због исповедања вере, тако и због свога светог живота).

– О принесених и освјашчених честних дарјех Господу помолимсја.

– Јако да человјекољубец Бог наш, пријем ја во свјатиј и пренебесниј и мислениј свој жертвеник, в воњу благоуханија духовнаго, возниспослет нам божественују благодат и дар Свјатаго Духа, помолимсја.

– О избавитисја нам от всјакија скорби, гњева и нужди, Господу помолимсја.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас Боже, твојеју благодатију.

Даље, иза сваке молбе народ одговара: Подај Господи, тј. подај Господе.

– Дне всего совершена, свјата, мирна и безгрјешна, у Господа просим.

– Ангела мирна, вјерна наставника, хранитеља душ и тјелес наших, у Господа просим.

– Прошченија и остављенија грјехов и прегрјешениј наших, у Господа просим.

– Добрих и полезних душам нашим и мира мирови, у Господа просим.

– Прочеје времја живота нашего в мирје и покајанији скончати, у Господа просим.

– Христијанскија кончини живота нашего без боњезнени, непостидни, мирни и добраго отвјета на страшњем судишчи Христовје, просим.

– Соједињеније вјери, и причастије Свјатаго Духа испросивше сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје Господи.

Возглас:

– И сподоби нас, Владико, со дерзновенијем, неосуждено смјети призивати Тебе, небеснаго Бога Отца, и глаголати:

Молитва Господња

(Еванђеље по Матеју гл. 6, ст. 9-13)

Народ:

Отче наш, иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да приидет царствије Твоје, да будет воља Твоја јако на небеси и на земљи. Хљеб наш насушчниј дажд нам днес: и остави нам долги нашја јакоже и ми остављајем должником нашим: и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго.

Свештеник:

– Јако Твоје јест царство, и сила и слава – Отца и Сина и Свјатаго Духа – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

(Пред причешће ђакон опасује себи орар тако да се на прсима и на леђима добије крст у облику слова X).

ПРИЧЕШЋИВАЊЕ И ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ

Свештеник:

– Мир всјем.

Народ: И духови твојему.

– Глави вашја Господеви приклоните.

Народ: Тебје Господи.

Свештеник се тихо моли и говори:

„…Господару, погледај с неба на оне који Ти приклонише главе своје… Предложене (Даре) раздели свима на добро, свакоме према његовој потреби: плови са онима који плове, путуј са путницима, болне исцели, Исцелитељу душа и тела наших.“

Возглас:

– Благодатију, и шчедротами и человјекољубијем јединороднаго Сина Твојего, с њимже благословен јеси, со пресвјатим и благим и животворјашчим Твојим Духом, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

Свештеник:

– Вонмем!

Свјатаја свјатим!

Ове речи свештеник изговара узвишеним гласом узносећи Св. агнец. Ово узношење Св. агнеца символише узношење Господа Исуса Христа на крст – распеће, а речи “ светиња, светима“ значе да је оно што се узноси свето и да се даје само светима, тј. онима који искрено верују и који су се очистили од зле савести.

На царским дверима навлачи се завеса.

Народ: Једин свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин.

После песме. „Једин свјат“ народ пева песму тзв. киноник – причастно. У време певања ове песме у олтару се причешћују свештено-служитељи.

Причастно је узето или из Светог писма (обично из псалама), или из црквених песама (химни) а пева се да би се пажња присутних верних задржала на побожним мислима ове песме, које су у вези са слављењем односног дана, или са литургијском радњом која се, у томе тренутку обавља. Киноник (причастно) завршава се речима: Алилуја.

Тако се недељом пева киноник: „Хвалите Господа с небес“ (Псалам 148:1); јер је недеља посвећена слављењу Бога.

На Божић пева се:“Избављеније посла Господ људем својим“ (Псалам 111:9).

На Богојављење: „Јависја благодат Божија спаситељнаја всјем человјеком“ (Посл. Титу 2:11).

На Пасху (Ускрс) пева се: „Тјело Христово примите…“ што је у вези са обичајем Цркве у старо доба, према коме се на Пасху причешћиваху сви верни, а нарочито новокрштени.

Пре причешћа у св. путир се улива топла вода (теплота) да се прикаже животворна снага св. тајне тела и крви Христове, а и зато јер је из прободеног ребра распетог Спаситеља потекла вода заједно са топлом крвљу (в. Јн 19:34).

Део Св. агнеца са знаком IИС ставља се у путир и тада се Духом Светим сједињују Св. дарови који су дотле били одељени једно од другог као тело и крв Господа Исуса Христа. Остала три дела Св. агнеца ХС, NI и КА деле се у толико честица колико има причесника. Делом ХС причешћују се свештеници и ђакони који заједно служе, а са NI и КА причешћују се верници.

Узношење Св. агнеца при возгласу: „Свјатаја свјатим“ представља узношење Господа Исуса Христа на крст; ломљење и раздељивање Св. агнеца представља смрт Исусову, док причешће њима представља васкрс Христов.

Када се свештеник причести, са царских двери повлачи се завеса. Свештеник отвара царске двери и подижући св. путир (са освећеним часним Даровима) показује га вернима представљајући тиме васкрсење Христово.

Свештеник позива верне да приступе Св. причешћу:

– Со страхом Божијим и вјероју приступите.

Народ: Благословен грјадиј во имја Господње, Бог Господ и јависја нам.

(На Ускрс и целе Светле недеље, уместо песме „Благословен грјадиј…“ пева се „Христос воскресе…“).

Речима: „Со страхом Божијим и вјероју (у грчком: и љубовију) приступите“, позивају се верни да са страхом Божијим, са вером и љубављу приступе св. причешћу, јер ако ли неко приступа без вере, без љубави, неочишћен, тада он нема никакве користи од њега. (в. 1.Кор. 11:27,29).

Хришћани који хоће да се причесте, тихо се обраћају присутнима речима: Опростите ми, – нашто им сви, опоменути хришћанском љубављу, такође тихо одговарају: Нека ти Бог опрости.

Реч причестити одн. причешћивати се, – значи постајати и сам једна чест тј. део оних божанских тајни, управо: суделовати, учествовати у њима.

Свештеници се причешћују у олтару и то примајући засебно тело Христово и засебно крв Његову.

Верници световњаци причешћују се уједно телом и крвљу Христовом и то ван олтара. То се тумачи овако:

Христос је на Тајној вечери дао својим ученицима под видом хлеба прво тело Своје, и затим, под видом вина засебно и крв Своју (Лука 22:19,1.Кор. 11:25), а народу је показао на крсту уједно и тело и крв Своју, која је потекла из Њега.

Према томе, свештено-служитељи примајући у олтару засебно тело Христово и засебно крв Његову, представљају Христове ученике, који су овако примили ове тајне и причестили се њима. Хришћани световњаци, међутим, причешћују се уједно телом и крвљу Спаситељевом на царским дверима, што значи да је тело Христово на крсту обојено крвљу.

Ако има причесника, они побожно приступају царским дверима, један по један, са рукама скрштеним (у облику крста) на грудима. Ступајући пред царске двери причесници говоре у себи ову молитву:

„Боже, очисти ме грешног (грешну), и смилуј се на мене. Ево, приступам бесмртноме Цару, да се дотакне уста мојих, и одузме безакоња моја, и грехе моје очисти“.

Затим:

„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике, од којих сам први ја, још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и да је ово сама пречасна Крв Твоја. Молим Ти се зато: смилуј се на ме’ и опрости ми што сам згрешио хотимице и нехотице, речју, делом, свесно и несвесно. И удостоји ме да се без осуде причестим пречистим Твојим Тајнама за отпуштење грехова и за живот вечни. Амин.

Прими ме данас, Сине Божији, за причесника Вечере Твоје Тајне; јер нећу издати Тајне непријатељима Твојим, нити ћу Ти пољупца дати као Јуда, него Те исповедам као (онај) разбојник: сети ме се, Господе, у царству Своме (в. Лк. 23:42),

Нека ми причешће светим Твојим Тајнама, Господе, не буде за суд и осуду, него за исцељење душе и тела.“

Причешћујући, свештеник за свакога посебно говори:

“ Причешћује се слуга Божији (име), пречасним и светим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, за отпуштење грехова и за живот вечни. Амин“.

Свештеник свакоме отире усне убрусом, а причесник целива св. путир, и поклонивши се одлази.

Док се верни причешћују пева се:

„Тјело Христово примите, источника безсмертнаго вкусите.“

И још се додаје стих Псалма 34:8 и из 1.Петр. 2:3:

„Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја, алилуја, алилуја“.

Христос у Св. причешћу долази Својим телом у наше тело, а када божанска храна дође у наше душе, васкрсава Христос у нама и уједно са Њим васкрсавамо и ми.

После причешћа тела и крви Христове, славимо наш духовни васкрс. Пуни радости славимо Христа, молећи да се удостојимо причешћа Њиме најсавршеније у дан Његова царства, дан који нема вечери.

После причешћа свештеник тихо говори ову молитву:

Молитва благодарности:

Благодаримо Ти човекољубиви Господару, Добротворе душа наших, што си нас и овога дана удостојио Твојих небеских и бесмртних Тајни. Исправи пут наш; све нас утврди у страху Твоме; заштити живот наш; учврсти кораке наше, молитвама и молбама славне Богородице и увек Дјеве Марије, и свију светих Твојих.

Свештеник благосиља народ и говори:

– Спаси, Боже, људи Твоја, и благослови достојаније Твоје.

Народ пева:

– Видјехом свјет истиниј, пријахом Духа небеснаго, обрјетохом вјеру истинују, нераздјелњеј Тројицје поклањајемсја: Та бо нас спасла јест.

(Између Ускрса и Вазнесења уместо ове песме пева се: „Христос воскресе…“).

Свештеник узима св. дискос и путир, окрене се народу и говори тихо: „Благословен Бог наш“, а затим гласно:

– Всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин: Да исполњатсја уста наша хваљенија Твојего, Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил јеси нас причаститисја свјатим Твојим, божественим, безсмертним и животворјашчим тајнам; собљуди нас во Твојеј Свјатињи, вес ден поучатисја правдје Твојеј. Алилуја, алилуја, алилуја.

(На Ускрс и целе Светле недеље уместо ове песме пева се „Христос воскресе …“).

Свештеник преноси св. путир и дискос на жртвеник, где ће са страхом и пуно опрезности употребити преостале Св. дарове и приправити свете сасуде.

Ово, последње показивање Светих дарова народу, представља последње јављање Исуса Христа ученицима Његовим пре вазнесења на небо.

Подизање Св. тајне са часног престола и постављање на жртвеник значи вазнесење Исуса Христа на небо, пошто је завршио дело нашег искупљења. Последње кађење Св. дарова, после возгласа „Спаси Боже људи Твоја“, представља дар Светога Духа, који је дат св. апостолима после васкрсења, изливањем Светога Духа.

Свештеник позива присутне хришћане на општу благодарност на примању Св. тајне.

Свештеник: (прости – значи: стојећи усправно).

– Прости приимше божествених, свјатих, пречистих, безсмертних, небесних и животворјашчих, страшних Христових тајин, достојно благодарим Господа.

Народ: Господи помилуј.

– Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију.

Народ: Господи помилуј.

– Ден вес совершен, свјат, мирен и безгрјешен, испросивше, сами себе и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим.

Народ: Тебје Господи.

– Јако Ти јеси освјашченије наше и Тебје славу возсилајем – Отцу и Сину, и Свјатому Духу – ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

Сада свештеник објављује завршетак Св. литургије и припремајући присутне на достојан излазак из храма каже:

– С миром изидем.

Народ: О имени Господњи.

– Господу помолимсја.

Народ: Господи помилуј.

Заамвона молитва

коју свештеник, стојећи иза амвона, гласно говори:

Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају и освећујеш оне који се уздају у Тебе! Спаси народ Свој и благослови наслеђе Своје. Сачувај пуноћу Цркве Своје, освети оне који љубе дивну лепоту дома Твога. Прослави их божанском силом Твојом, и не остави нас који се у Тебе надамо. Мир подари свету Твоме, Црквама Твојим, свештеницима и свему народу Твоме. Јер сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, силази од Тебе, Оца светлости, и Теби славу и благодарност и поклоњење узносимо – Оцу и Сину и светоме Духу – сада и увек, и у векове векова.

Народ: Амин.

Буди имја Господње благословено от ниње и до вјека. (Трипут).

(На Ускрс и целе Светле недеље уместо „Буди имја Господње…“ пева се „Христос воскресе…“).

Свештеник:

– Благословеније Господње на вас, того благодатију и человјекољубијем, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков.

Народ: Амин.

– Слава Тебје, Христе Боже, упованије наше, слава Тебје!

Народ: Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин. Господи помилуј (Трипут). Отче, благослови (ако је присутан епископ онда: Владико свјатиј, благослови! а ако је патријарх онда: Свјатјејшиј Владико, благослови!)

И свештеник чини отпуст, па ако је недеља говори:

Васкрсли из мртвих (и даље), а ако није недеља онда:

Христос, истинити Бог наш – молитвама Своје пречисте Мајке, светих славних и свехвалних Апостола, светог оца нашег Јована, архиепископа Константинова Града (Цариграда) – Златоуста, светога (име светитеља коме је посвећен храм, и име светитеља чији је дан) и свих светих – да нам се смилује и спаси нас као благ и човекољубив. (Зависно од дана у седмици када се Св. литургија служи, овој молитви додају се још неки делови као: понедељком: предстојањем часних небесних бестелесних сила; уторком: часнога славнога пророка Претече и Крститеља Јована, средом и петком: силом пречасног и животворног крста; суботом: преподобних и богоносних Огаца наших, и др.)

Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, смилуј се на нас.

Народ: Амин.

Затим свештеник затвара царске двери, излази из олтара и дели вернима анафору.

Чита се Псалам 34.: „Благосиљам Господа у свако доба …“

Анафора или антидор (нафора) је благословени хлеб, (то је остатак просфоре из које се вади Агнец, који се жртвује и постаје тело Господа).

Анафора се даје онима, који се не би на Св. литургији причестили (будући да сви верни нису увек припремни и достојни да приме Св. причешће). Отуд се анафора зове још и антидор – што значи: уместо дара Свете евхаристије.

Давање анафоре чини се и у спомен на агапе – заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена Цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиротих одржавале су се агапе – заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и заједнице хришћанског јединства (Видети Дела апостолска 16:34).

На место ових агапа, Црква је уобичајила, да после Св. литургије подели вернима остатке благословеног хлеба, у знак њихове заједнице са Црквом. У знак те заједнице анафора се шаље и кући онима, који због болести, или каквог другог разлога не би могли да дођу у цркву на Службу.

Сви верни који долазе у цркву, обавезни су да остану до краја Св. литургије, да би сваки примио антидор на своје сопствено посвећење. Јер и у „Правилима светих апостола“ заповеда се да:

„…све верне који долазе у цркву и слушају Св. писмо, а не остају за време молитве и Св. причешћа, треба одлучити као такве који проузрокују неред у цркви“. (Правило 9).

О ПОТРЕБИ ЧИТАЊА СВ. ПИСМА

Свето писмо – Реч Божија, је основа вере сваког православног хришћанина!

„Ово се написа да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово“ (Јн. 20:31).

„Св. писмо те може умудрити на спасење вером у Христа Исуса… Од Бога дано, корисно је за учење, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, да човек Божији буде савршен, приправљен на свако добро дело“ (2.Тим. 3:15-17).

Не познајући Свето писмо и не живећи по њему, од наше вере стварамо само обичај, а одатле је кратак пут до безверја; јер, какву ћемо веру предати деци својој, чему ћемо их научити, ако и сами не познајемо довољно истине своје вере! Имајмо на уму речи светих апостола:

„Који год призове име Господње спашће се. Како ће призвати кога не вероваше? А како ће веровати кога не чуше!“ (Рим. 10:1314). „Зато чујте реч истине, еванђеље свога спасења, а Бог нека вам даде Духа премудрости и откривења да га познате“ (Ефес. 1:13,17), „и напредујте у благодати и познању Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа“ (2.Петр. 3:18).

А св. Сава нам овако поручује:

„Примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци. И пазите на заповести Господа нашег свом журбом, свом снагом, свом ревношћу… и ако је могуће (треба) дисати спасоносном речју!“ (Хиланд. типик).

СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА

Велики отац Цркве св. Јован Златоуст (око 340-407. год.) сматра читање Светог писма за највеће благо и назива га „беседом с Богом“; он учи да је Св. писмо „реч Духа Светога“ и каже да „Бог с нама говори кроз Св. писмо“, да је „читање Св. писма – отварање небеса“, да ми слушамо глас Христов, кад Он говори кроз еванђелисте. Осим тога, кад Златоуст наводи речи св. апостола Павла, он додаје „кад називам Павла, опет говорим заповести Христа, јер сам Христос покреташе ону блажену душу“.

Вера, основана на непогрешивом Божијем ауторитету – на Св. писму – сигурнија је и чвршћа, неголи сведочанство људског разума, изложеног најразноврснијим заблудама. На који начин може човек научити да разликује истину од лажи, тј. православно учење од јереси? По учењу св. Јована Златоустог, то је могућно само изучавањем Св. писма; изучавајући Св. писмо, ми ћемо не само сачувати православно учење, већ ћемо и друге ослободити од заблуде и јереси.

Чињеницу, што нам Св. писмо није увек јасно, св. Јован Златоуст тумачи тиме, што је Бог хтео на тај начин да нас примора, да га пажљиво и са великом духовном усредсређеношћу читамо, јер оно што се трудом постиже, чвршће се усађује у душу, а обратно, што се лако постизава, брзо се заборавља и не оставља дубљег трага у нашем срцу.

Златоуст енергично устаје против тога, да се Св. писмо чита површно или узгредно, јер и Спаситељ то забрањује кад каже: „испитајте писма“ (Јн. 5:39). Он позива све верне да ревносно читају Свето писмо. По Златоустовом мишљењу, ако будемо често читали Св. писмо, онда ћемо постићи и његов смисао, јер сам ће Господ, када види нашу ревност, ући у наше срце, просветити ум, открити тајне и научити нас оно што не знамо, само ако са своје стране допринесемо оно, што од нас зависи. Видећи нашу усрдну и чврсту жељу за разумевање Св. писма, човекољубиви Господ ће просветлити наш разум и дати му могућност и способност, да разуме његов прави смисао.

Златоуст саветује читање Св. писма свима без разлике, људима и женама сваког позива и занимања. По његовим речима, нема таквог времена које не би било погодно за читање Св. писма, јер се оно може читати не само код куће, већ и на путу и при другим пословима (који то дозвољавају).

По Златоустовом учењу сврха како Старог, тако и Новог завета једна је, наиме – морално исправљање људи и њихово усавршавање. „Та сами изглед Библије“ каже Златоуст, „већ нас чини споријима на грех; јер, ако се и усудимо на нешто забрањено, и ако постанемо нечисти, то вративши се кући и погледавши на Библију, пре ћемо у савести осудити себе и постаћемо мање склони на понављање истих грехова“.

Златоуст сматра незнање Св. писма узроком свију зала. „И сада некоји и не знају да Св. писмо постоји, мада се Дух Свети толико брине, да га сачува – говори св. Јован Златоуст и опомиње, да не треба више допустити да Св. писмо остане за нас узалудним, да не навучемо на себе још већи грех и кривицу.

САВЕТ ОНОМЕ КОЈИ ЧИТА СВЕТО ПИСМО

Св. писмо ти је, дакле, неопходна књига.

Редовно, свакога дана, у часовима који су ти за то најпогоднији, посвети извесно време читању Св. писма, помоливши се Богу да Он оспособи твој ум да га разумеш (види стр. 20).

Читај прво Нови завет и Псалме (и то најпре четири Еванђеља, а затим Дела апостолска и Посланице – види стр. 20 и 22).

Нећеш одмах, при првом читању, моћи да све разумеш, али нека те то не поколеба већ читај даље!

И немој се задовољити тиме што ћеш једном прочитати целу ову Књигу. Када је целу прочиташ почни поново из почетка – увек ћеш у њој открити неку нову истину и увек ће ти постајати све јаснија. Изучавај је кроз цео живот. Та књига ће ти постати водич толико неопоходан у животу; она ће увек хранити твоју душу и снажити твоју православну веру. Знајући шта нам се преко те Књиге поручује, неће те поколебати ни саблазнити зло. Реч Христова увек ће ти доносити радост, водиће те увек напред!

Читајући Св. писмо размишљај о прочитаном па, ако је могућно и онда док се бавиш свакодневним послом. Обележавај или прибележи она места која нарочито делују на тебе и труди се да их упамтиш.

„Буди творац речи а не само читалац“ тј. управљај свој живот према истинама којима си се научио, “ диши Спасоносном Речју!“ (Свети Сава)

Ако ти је могуће, поред своје књиге Св. писма имај увек још једну, да је можеш даровати ономе коме је потребна и који такав дар жели.

ИЗ ЛИТУРГИКЕ

О ХРАМУ

Наш свакодневни живот често је далеко од Бога и од мисли на Њега. Да би се Богу приближавали, потребно је отети се повремено из обичне, свакодневне средине и боравити у таквој средини која ће нам свим што нас окружује говорити о Богу и његовом царству. Том циљу и служи храм.

Храм је дом Божији, дом молитве (Мат. 21:13; Марко 11:17; Лука 19:46), свето место где се Бог слави и велича, где се обавља најсветија жртва Христова, Св. евхаристија, и где се верни сакупљају да буду учесници спасоносних истина и дарова.

Заједничка молитва у храму зближава и уједињује хришћане, јача њихову веру и побожност.

Господ нам говори: „Где су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима… и за што се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима“ (Мат. 18:19-20).

ОБЛИК, ПРАВАЦ И ПОЛОЖАЈ ЦРКАВА

Најстарији облик хришћанских цркава је издужени четвороугао (облик лађе), који се према истоку завршава испупченим полукругом. Облик лађе указује на то да је Црква Христова брод у коме верни налазе спас и уточиште пловећи по бурном и опасном мору живота.

Доцније се појављују и други облици од којих сваки има одређену символику.

Рано се јавља правило да црква мора бити окренута олтаром према истоку, тј. у правцу сунчевог изласка. Смисао тога је следећи: Христос је доласком својим обасјао свет светлошћу своје божанске науке, као што са рађањем сунца на истоку, долази земљи светлост.

Јер Христос је наше духовно сунце; у божићном тропару Он се назива „Сунце правде“ (Малахија. 4:2) „Исток с висине“ (Лука 1:78), а у другим молитвама говори се о Христу: „Исток Му је име“.

Црква треба да је постављена на узвишеном месту, (на узвишици) јер је земаљска црква слика Цркве Христове, која је положена на стени (Мат. 16:18); она је слика дома Господњег наврх гора (Михеј 4:1).

(Реч црква има два значења. Када се реч црква пише малим почетним словом, она означава храм, црквену грађевину. Међутим, када се речју Црква означава заједница хришћана тада се ова реч пише великим почетним словом!)

ГЛАВНИ ДЕЛОВИ ХРАМА

По угледу на старозаветни, саздан је и наш новозаветни, хришћански храм.

Главни делови храма су:

1. олтар, 2. лађа (наос), 3. пронаос.

ОЛТАР И ЊЕГОВИ ПРЕДМЕТИ

Олтар је најсветији део храма јер се у њему обављају најважније св. радње. Он је слика Царства небеског; у појединим важнијим моментима богослужења отварају се царске двери олтара и тиме се показује да нам је доласком Христа Спаситеља отворено Царство небеско.

По црквеним правилима нико не сме улазити у олтар осим оних који обављају богослужење тј. који служе, и оних који прислужују при богослужењу. Па чак и они смеју улазити у олтар само у време службе, и то одевени у посебну богослужбену одећу. Неки световњаци, дакле, са благословом свештеника и у посебној одећи ипак смеју да улазе у олтар ради прислуживања на богослужењу, али само такви световњаци који се одликују побожношћу и добрим животом.

Свети престо

Најважнији део олтара је свети и часни престо или трпеза, на коме се обавља бескрвна жртва Новог завета. Св. престо представља небески престо Божији и уистину то и јесте јер за време Св. евхаристије на њему стоје Св. дари – Тело и Крв самога Христа Спаситеља – а уз то на св. престолу у дарохранилници увек се чувају Св. дари за причешће болесних и за обављање Литургије пређеосвећених дарова.

Св. престо стоји посред олтара, јер је Исус Христос (који се на престолу приноси па жртву) извршио наше искупљење посред земље – (Псалам 74:12).

Св. престо има четвороугаони облик – јер се на њему обавља Св. евхаристија и приносе молитве за људе на све четири стране света, за цело човечанство. Четвороугаона камена плоча св. престола почива на једном или на четири стуба (или на четири дрвена, камена или мермерна зида, и то изнад гроба мученика). Један стуб означава Господа Исуса Христа, који је темељ и глава Цркве; четири стуба означавају четири еванђелиста.

Прве хришћанске цркве подизане су на гробовима хришћанских мученика и светитеља. И данас, при освећењу храма, у свети престо стављају се делови моштију мученика, или других светитеља који су се за Христа борили. Тиме се указује хришћанским поколењима, да је на костима мученика и светитеља саздана Црква Христова.

(Св. престо представља још и гроб Христов, затим сто Господњи на Тајној вечери, крст и распеће Господње.)

Покривачи св. престола. – Представљајући гроб Христов, св. престо се покрива прво једноставним белим ланеним покривачем који се зове срачица (кошуља). Она представља покривач у који је било увијено тело Христово у гробу.

Преко срачице ставља се светао и што је могуће лепши покривач – индитија (навлака), која представља божанску славу Христову после васкрсења и вазнесења.

Св. престо може бити покривен и са више од два покривача. Св. Симеон Солунски каже о покривању часног престола:

„Прво се стављају четири платна на четири краја св. престола, која имају имена еванђелиста, јер престо представља целу Цркву, која се сакупља из свих крајева земље Господње, а подигнута је проповеђу еванђелиста.

Када се поставе четири еванђелиста, положи кошуљу св. стола, која представља покривач у који је било увијено тело Христово.

Затим постави хаљину св. престола, која, зато што је светла, представља славу Господа… или одећу Спаситељеву која је сијала као светлост“. (в. Мт 17:2).

На средини св. престола налази се илитон (завој), четвороугаоно платно, редовно од лана, које означава убрус којим је била увијена глава Христова када је погребен, и који су апостоли после васкрса видели (Јн. 20:7). У илитон се увија св. антиминс.

Антиминс (значи: уместо престола) – то је четвороугаоно платно од лана или свиле, у које су ушивени делићи моштију мученика или светитеља. Антиминс символизује платно у које је било увијено тело Исуса Христа у гробу; зато је на антиминсу и насликано полагање Спаситељевог тела у гроб. Антиминс стоји савијен на св. престолу а на Св. литургији се развија и на њега се стављају Часни дари.

Антиминси имају свој почетак у времену гоњења, када је њихова употреба била последица невоља. Незнабошци и јеретици наваљиваху често на православне хришћане и на њихове цркве да би их опљачкали. Да би се светиња сачувала од скрнављења, при служењу Св. литургије употребљавано је освећено платно, у које су у случају опасности непријатељске навале, брзо увијали Свете даре и удаљавали се из цркве. Антиминс је могао преносити свештеник и на њему служити Св. литургију и на месту где нема цркве или св. престола (Ово се у случају потребе и невоље може и данас). Пошто антиминс замењује св. престо у њега се ушивају мошти мученика.

Када су доцније гоњења престала, антиминси су ипак задржани као успомена старих обичаја, па је постало и обавезно да се Литургија служи на антиминсу. Антиминс освећује само епископ и том приликом ушива делић мученичких или светитељских моштију.

На светом престолу, преко савијеног илитона у коме се налази и савијен антиминс, положено је Св. еванђеље – реч Господња. Св. еванђеље представља Господа Исуса Христа.

На средини источне стране св. престола стоји на постољу већи крст на коме је приказано распеће Христово. Крст је оруђе на коме се Христос принео на жртву за наше спасење, па зато ово оруђе не сме изостати тамо, где се ова жртва обавља.

Ту је такође и дарохранилница која се обично прави од метала и у виду мале цркве. У дарохранилници се чувају св. честице за причешћивање болесника. (Те се честице спремају на Велики четвртак).

Поред дарохранилнице налази се сасвим мала дароносица, такође од метала и у виду црквице, у којој свештеник носи Св. причешће (Св. дарове) болесницима.

На престо се ставља још и ручни крст којим свештеник благосиља народ.

На источној страни св. престола налазе се два свећњака са воштаницама. Многоструки су символични разлози употребе светлости на богослужењу. Један од њих изражен је речима Св. писма: „Бог је светлост, и таме у њему нема никакве“ (1.Јн. 1:5 и Јн 8:12). Ово је и успомена на доба првих хришћана који су при богослужењима, која су се држала ноћу, морали да употребљавају свеће и светиљке (Дела ап. 20:8).

У неким црквама, на четири угла св. престола подижу се четири стубића, на које се поставља као шатор, балдахин, небо који има да штити престо, и зове се грчки киворион. Шатор изнад престола представља небо па се зато на њему везу или сликају сунце, месец и звезде. (Небо се, дакле, може поставити изнад престола, а никако испред иконостаса где заклања иконе!)

Место источно од св. престола зове се горње место.

Источно од св. престола, односно уз источни зид олтара, на месту узвишеном за 2-3 степенице, налази се горњи престо (катедра, тронос). С обе стране горњег престола су, у катедралним црквама, споредни престоли тзв. са-престоља. Горњи престо представља небески престо Исуса Христа. На овом престолу седи епископ када служи Св. литургију за време читања Апостола, представљајући Господа Исуса Христа као Учитеља, док на споредним престолима седе свештеници који служе заједно са епископом, представљајући апостоле који учествују у слави Исуса Христа. Зато се на источном зиду олтара, изнад горњег места обично слика Христос Спаситељ на престолу како благосиља народ, а изнад са-престоља стављају се иконе св. апостола (или св. јерараха).

Жртвеник

У северном делу олтара, тј. лево од св. престола, налази се жртвеник (у виду мањег стола или удубљења, нише у зиду – проскомидијарион, протезис, предложеније). Жртвеник се зове зато што се на њему спремају Часни дарови (хлеб и вино) за приношење евхаристијске жртве на св. престолу, а ту се чувају и сасуди потребни за Св. евхаристију. На жртвенику се, дакле, обавља први део Св. литургије – проскомидија. Зато што се на проскомидији указује на прилике око рођења и смрти Исуса Христа, жртвеник представља јасле у којима се Исус родио, као и Голготу на којој је распет.

До жртвеника је смештен умиваоник, да би свештеник могао опрати руке пре него што започне Св. литургију, како то налажу литургијски прописи.

Ђаконик

У јужном делу олтара, тј. десно од св. престола је ђаконик (скевофилакион) где се чувају одежде и црквене књиге чије је чување и одржавање била дужност ђакона.

(Данас је ђаконик обично у облику уграђеног ормана – ту се, поред одежди и књига, често чувају и св. сасуди, иконе, кадионица и др.).

Међутим, у ранохришћанским црквама, лево и десно од св. престола налазили су се пастофорији, наиме посебие просторије за чување сасуда и ствари потребних за Св. евхаристију, као и за чување богослужбених књига.

У северном пастофорију чувао се хлеб и вино, св. путир и остали сасуди потребни за Св. евхаристију; овај простор звао се протезис.

У јужном пастофорију биле су одежде, књиге и друге потребне ствари за богослужење и тај простор звао се ђаконикон.

Иконостас

Олтар је одељен од осталог дела храма иконостасом – преградом (од дрвета, камена или метала) украшеном св. сликама. У старини то је била обична гвоздена преграда на којој су биле св. слике, иконе, а која је досезала само до прсију. Овој прегради додати су стубићи, а простор између њих украшен је св. иконама. Нешто доцније, преко стубића и изнад олтарских врата положена је хоризонтална греда, да би стубиће повезала и учврстила. На ову греду постављен је крст са сликом распећа, као символ и знак победе хришћанства. Временом додане су још и друге слике, па се образовао читав ред слика, а онда и више редова слика, тј. икона.

Иконостас има троја врата кроз која се улази у олтар, и то: северна, средња и јужна врата.

Средња врата зову се царска, јер на великом входу, за време преношења Часних дарова са жртвеника на св. престо, кроз њих пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима храна. Средња или царска врата су двокрилна, а зову се још и света јер кроз њих смеју да пролазе само лица, која су добила освећење у тајни свештенства.

Остала двоја врата (северна и јужна) су једнокрилна а зову се анђелска или ђаконска, јер кроз њих пролазе ђакони, који представљају анђеле.

На царским вратима налази се са олтарске стране скупоцена завеса од материје у боји. У раној Цркви завеса је у храму служила за закривање унутрашњости олтара, да катихумени, покајници, јеретици и незнабошци – који су се у цркви налазили до одређеног тренутка на Св. литургији – као недостојни не би могли видети радње које су се обављале у олтару.

Данас се завеса навлачи и повлачи, да би се означила важност појединих радњи, које се обављају на св. престолу.

Свете слике на иконостасу

На царским вратима, која представљају небеска врата сликају се Благовести пресвете Дјеве – Богородице, ради сећања да су нам се ваплоћењем Речи Божије отворила небеса! Са обе стране ове слике сликају се четири еванђелиста, да би се тиме означило да су и они, као и Арханђео Гаврил, јавили свету радосну вест искупљења човечијег рода.

На анђелским или ђаконским вратима сликају се св. ђакони или св. анђели, који нас подсећају, да тамо где Бог седи на престолу, приличи ступати са анђеоском невиношћу и побожношћу!

У првом реду иконостаса, између царских и побочних (анђелских) врата према југу је икона Спаситеља – Исуса Христа као пророка или Учитеља, а према северу икона Богомајке.

Десно до иконе Спаситеља је икона св. Јована Претече; лево од иконе Богомајке је слика светога или празника коме је црква посвећена. Ако је храм посвећен св. Јовану, онда до Богородичине иконе долази икона светога кога народ у томе крају највише поштује, или икона којег српског светитеља.

(Испод ових слика, ако има места, постављају се често још четири слике, и то догађаји из Старог завета а који се односе на бескрвну жртву Новог завета.

У другом реду икона, који се налази изнад олтарских врата стављају се слике 12 великих празника Господњих, по хронолошком реду слева надесно. У средини овога реда а изнад царских врата је слика Тајне вечере, да би се њоме означила она радња, која се при Св. литургији обавља у олтару.

У трећем реду су иконе св. апостола. У средини овога реда а изнад царских двери је икона Спаситеља као цара и првосвештеника, а поред Њега с једне стране је икона Богомајке, која је представљена у молитви, док је са друге стране св. Јован Крститељ. Ова слика се зато зове деисис – молитва, посредовање (или се зове пантократор, јер је на њој насликан Исус Христос као свемоћни цар неба и земље).

Последњи, највиши ред приказује пророке Старог завета у чијој је средини Мати Божија, која држи божанско Дете на рукама – предмет њихова пророштва. Пророци се сликају са символичним знацима, којима су предсказали тајну ваплоћења.

На врху иконостаса је слика распећа Исуса Христа, којим је Господ Исус Христос извршио дело спасења. Са једне стране крста и распећа је Мати Божија, а са друге стране св. апостол и еванђелист Јован.

Иконостас се поставља у црквама не само ради украса него ради буђења побожности код верних. На иконостасу је представљен троструки позив Исуса Христа, приказана је историја Старог и Новог завета; иконостас је, тако рећи, отворена књига, из које сваки човек може упознати најглавније догађаје и главно учење хришћанске вере, и прочитати непрестану опомену, да и ми треба да се угледамо на пример светитеља, ако хоћемо да дођемо у радост с њима пред Оца небеског!

Данас се све више примењује старији облик ниског иконостаса, јер се иконе у горњим редовима високог иконостаса тешко могу сагледавати.

ЛАЂА ЦРКВЕ

Лађа (наос) је простор између олтара и пронаоса.

а) Солеја – горњи део лађе.

У лађи цркве пред иконостасом је узвишено место, више од осталог дела лађе. То место зове се солеја (или хорос). (На овом месту стајали су ипођакони, чаци и појци због чега се овај део храма и зове још: олтар чатаца).

Са обе стране солеје налазе се певнице – пултови за чатце и појце, за наизменично певање црквених песама (а представљају анђелске хорове).

Испред певнице (према доњем делу лађе) налази се: са десне (јужне) стране солеје сто епископа, а са леве (северне) проповедаоница. Проповедаоница је узвишена и на њу се узлази степеницама. (Проповедаонице су у наше цркве дошле са Запада; остатак су некадашњих амвона, на које се, такође, узлазило степеницама). Символи којима је проповедаоница украшена често су голуб (символ Духа Светог), труба (символ снаге којом треба да се проповеда реч Божија (в. Исаија 40:9) четири еванђелиста итд.

На средини солеје, а наспрам царских врата, налази се амвон – узвишени округао подијум одакле ђакони читају Еванђеље и говоре јектеније. Где нема проповедаонице са амвона се такође и проповеда.

(Амвон има обично један степеник, но у епископским црквама он има два, у митрополитским три, а у патријарашким црквама четири степеника).

Ради читања Еванђеља поставља се налоњ (аналогиј) – то је покретан пулт који се може склопити и преносити где је потребно.

У старини, солеја је – као место за појце и нижи клир, била одељена преградом од осталог дела лађе.

б) Доњи део лађе је простор где верни стоје за време молитве и богослужења. Овај простор је нижи од солеје и пронаоса.

(Име лађа цркве указује на то да је Христова Црква брод у коме верни налазе уточиште и спас, пловећи по бурном и опасном мору живота. – Пошто је овај простор за један степеник нижи од пронаоса, то ступајући у њега као да силазимо у брод).

У овом делу храма поставља се сточић (на четири ноге) тетрапод, на коме је икона Спаситеља или светога коме је црква посвећена, и св. крст пред којим се хришћани моле и клањају.

У доњем делу лађе – делу храма намењеном вернима, постављају се столови – седишта за старе и слабе.

У раној хришћанској цркви десни, јужни простор лађе био је одређен за мушке, а леви, северни простор за женске чланове Цркве. Сем ове опште поделе на групе, постојао је и следећи поредак у свакој од група: напред су стајали монаси с једне и Богу посвећене девојке и удовице са друге стране. Иза ових стајали су одрасли младићи на једној и девојке на другој страни. Затим су долазили ожењени и жене са својом децом. У задњем делу (код улаза) били су катихумени и покајници – слушаоци, а простор у средини овога дела био је одређен за странце и путнике. Ови делови били су одвојени један од другог. За одржавање реда при улазу, и у храму уопште, бринули су се вратари и ђаконисе.

Код цркава у старини често је лађа цркве стубовима подељена на главну – средњу лађу, и на бочне лађе.

Врата средње лађе имала су два крила, приказујући њима два Завета. У ту сврху, ливена су често од метала и била украшена резбареним сликама из Старог и Новог завета.

Врата бочних лађа била су узана, да би подсетила верне на речи Христове: „Уска су брата и тесан пут који води у живот, и мало их је који га налазе“ (Мат.7:14).

Црквена врата, иначе, символизовала су Спаситеља према Његовим речима: „Ја сам врата; ко уђе кроза ме’ спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“ (Јн, 10.9). Врата цркве су украшавана, како она која воде у припрату, тако и она која воде из припрате у лађу.

ПРОНАОС (ПРИПРАТА)

Део цркве између лађе цркве и западних великих врата, кроз која се улази у храм, зове се пронаос (припрата, притвор цркве). У пронаосу десно (на јужној страни) налази се крстионица где се обавља крштавање.

Овде могу верници доносити храну ради благослова, нпр. на дан Пасхе. (Ово је према старом обичају, по коме су агапе после Литургије држане у припрати). У припрати стоје такође жене када долазе у четрдесети дан по порођају, да им се очита очиститељна молитва. Даље, овде се свршавају литије према примеру ране Цркве, погреб и други литургијски обреди.

У старој хришћанској цркви постојали су спољашњи и унутрашњи пронаос.

Пред црквом се налазило двориште око кога је био трем – покривен ходник чији је кров био на стубовима. То је спољашњи пронаос. У средини спољашњег пронаоса била је чесма са басеном где су прали руке они који су улазили у храм, чиме су хтели символички да покажу унутрашњу чистоту духа, која се захтева при молитви. Св. Јован Златоуст о овоме каже: „Пред црквом стоји суд са водом зато, да би хришћани при молитви могли подићи Богу чисте руке“.

У спољашњем пронаосу стајали су покајници, велики грешници. Ту су се такође држале агапе и сахрањивали мртви.

Из спољашњег пронаоса улазило се у унутрашњи пронаос – нартекс, који је од црквене лађе био одвојен стубовима или зидом. Унутрашњи пронаос звао се и рај, јер су на унутрашњем зиду обично били насликани Адам и Ева у рају – овим се символизовала идеја да наследници Адаме и Еве у Христовој Цркви налазе изгубљени рај. Овде су стајали катихумени и покајници звани слушаоци. У унутрашњем пронаосу се, као и данас, налазио суд за крштавање, но овај је често био смештен и у посебној згради – крстионици. Унутрашњи пронаос, дакле, одговара данашњој припрати.

Зидови цркве обично су украшени мозаиком, написима, исто тако св. сликама на малтеру, платну, дрвету или металу.

Под цркве обично је од мермерних плоча или од разнобојних комада камена поређаних тако да образују шаре (али не облик крста!).

ЗВОНИЦИ

У првим вековима хришћанске Цркве није било звона. Хришћани су у то време били присиљени да обављају своја богослужења на местима сакривеним од очију незнабожаца. Да би хришћани знали када и где се имају сакупљати на богослужење, то су, у време гоњења, ђакони или тајни гласници ово јављали вернима.

Када је Црква добила слободу и мир (после доношења Миланског указа 313. године) настала је потреба да се уведу неки инструменти, којима би се верни позивали на богослужење. У почетку се то чинило трубом, која је употребљавана већ од Јудеја (4. књ. Мојс. 29:1; 3. књ. Мојс. 23:24), а и дрвеним маљицама, којима се клепало на капије хришћана.

Доцније су за објављивање почетка богослужења, као и главних момената овога, уведене на Истоку даске за клепање и металне плоче. Даске су прављене од здравог, тврдог дрвета које добро звони; оне су висиле и по њима се ударало једном или са више дрвених маљица. Металне плоче биле су мање, и по њима се ударало гвозденим чекићем.

Дрвена клепала су се у источној Цркви дуго употребљавала, јер прва звона која се тамо помињу су она, која је византиском цару Михаилу 3. послао на дар млетачки дужд 852. године, и која је цар метнуо на цркву Свете Софије. Но још дуго звона на Истоку нису ушла у општу употребу. Познато је да се у 12. веку још нису свуда употребљавала. (За време османлијског ропства опет се служило клепалом).

Увођењем звона у црквену употребу, настала је потреба да се подижу и звоници, торњеви, наиме куле на које су се смештала звона. Звоници су подизани или као самосталне зграде поред цркве, или у вези са црквом. Знаменити је звоник „Иван Великиј“ у Кремљу у Москви, висок 90 метара.

Глас звона као да долази са вишег света у уши и срца верних. Звона символишу глас Божији и Његових слугу, који позивају верне на молитву, и на њих се примењују речи Псалма 19:4: „По свој земљи иде казивање њихово и ријечи њихове на крај васељене“.

О БОГОСЛУЖБЕНИМ ОДЕЖДАМА

Под црквеним одеждама подразумева се нарочита одећа, другачија од свакидашње, коју свештена лица употребљавају само при богослужењу. Употреба нарочите богослужбене одеће има свој психолошки разлог у богопоштовању и осећању да и одећа треба да пристоји молитвеном и побожном расположењу, да би се човек кроз молитву приближио Богу.

Црквене одежде у хришћанској Цркви беху у почетку делом обичне, световне хаљине, али начињене од скупоцене материје, и употребљаване само при богослужењу; делом беху начињене према старозаветним одеждама; неке пак од одежди беху начињене нарочито за хришћанско богослужење.

Црква ни доцније није битно мењала крој и облик тих старих одежди, јер старина даје литургијским радњама достојанство и свечаност. Исто тако, Црква хоће да и на спољашњи начин покаже да чува црквено уређење из дубоке старине.

Што се тиче боје, главна и основна боја свих црквених одежди била је бела боја. „Беле су“, како каже Симеон Солунски, „због чистоће и светлости благодати“. Од 9. столећа почињу се уводити и друге боје; у Православној цркви највише су употребљаване одежде беле и пурпурне или тамноцрвене боје, и то беле преко целе године, а тамноцрвене, тј. пурпурне, у време четрдесетнице. Тамноцрвена боја била је знак жалости, и овакве одежде носиле су се само у посне дане и када се мртви спомињу; то потврђује Димитрије Хоматијан, архиепископ охридски из 12. столећа.

Црквене одежде, дакле, имају своје одређене боје од којих свака има посебно значење. Сврха тога је да се, како код свештеника тако и код верника, побуде она осећања која одговарају дотичним бојама. Те боје су следеће:

бела боја – је символ радости, чистоће и просвећења;

црвена боја – има значење крви коју су пролили Исус Христос и Његови ученици и светитељи (у дане мученика и апостола);

зелена боја – је символ наде на вечно блаженство, коју смо стекли заслугама Исуса Христа и даром Светога Духа;

црна и тамноцрвена боја (по источном обичају) – је слика кајања и жалости ( у дане поста, кајања и жалости – црна).

Црквене одежде опомињу свештеника да побожно обавља богослужбене радње, и подсећају га на врлине којима треба да се одликује.

Свештенство има три степена: ђаконски, презвитерски и епископски (архијерејски). Сваки од тих степена има одређене своје одежде.

Ђаконске одежде су: стихар, наруквице и орар.

Презвитерске су: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон, а

епископске (архијерејске) одежде су: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, набедреник, сакос и омофор. Осим овога, код богослужбених радњи облаче епископи још мандију; стављају на се крст, панагију (или енколпију) и митру, и носе архијерејски жезал.

Стихар – одговара доњој хаљини; то је одежда која покрива цело тело од врата до доле. Боја стихара је бела. Ова светла одежда подсећа на светлу одећу оних анђела, који се појавише за време васкрса и вазнесења и у којој Богу служе (Лука 24:4; Дела 1:18). Одувек се стихар прави од беле материје, што значи чистоћу, која се тражи од слугу олтара. Стихар је заједничка одежда свих степена свештенства. Но ипак реке (клави) које се често на њему уткивају (боје црвене, тамнољубичасте или црне) значе право поучавања и реке крви Спаситељеве, и особене су само стихарима епископа. У 12. веку, реке на стихару припадају само стихару патријарха.

Стихар је такође одежда чтеца и појца.

Наруквице – стежу рукаве стихара, да би свештеници могли при литургијским радњама слободно рукама радити. Наруквице значе снагу Божију која крепи оне који врше свете радње, и подсећају нас уједно на везе, којима су биле везане руке Спаситељеве за време страдања, када је био вођен Пилату.

Орар – је одежда коју носи ђакон на левом рамену. Када ђакон подигне орар, тиме даје знак вернима да је време да се моли која молитва, или да се изврши каква богослужбена радња. Орар представља анђеоска крила, и символише тиме готовост ђакона да брзо врше вољу Божију. Зато се на ђаконске ораре од старине уткивају речи којима анђели непрестано славе Бога: Свјат, свјат, свјат. На орару су често извезени шестокрили серафими чија крила образују крст Распетог – горња и доња два крила приказују усправно дрво, а средња два раширена попречно дрво крста.

Епитрахиљ – је одежда коју свештеник ставља око врата и која се спушта до испод колена. Епитрахиљ је сличан ђаконском орару, само су му оба краја напред састављена. Епитрахиљ значи иго (јарам) Христово које прима свештеник; даље, благодат Св. Духа која се излива на свештеника и подсећа на узе, којима је Христос око врата био везан, када је вођен Пилату: Без епитрахиља не може презвитер – као и ђакон без орара – обављати никакву богослужбену радњу или обред.

Појас – је одежда којом се свештених опасује и привезује стихар и епитрахиљ, да би се при ходу могао лакше кретати. Појас значи снагу дану од Христа свештенику, снагу којом савлађује пожуде тела, и подсећа на убрус којим се Христос опасао, када је прао ноге својим ученицима. Појасом се опасује презвитер зато, што прима веће иго (јарам); он означава освећење тела заједно с душом, зато при опасивању појасом свештеник говори: „Благословен је Бог који ме опасује снагом и учини без порока пут мој…“ (Пс. 18:32).

Фелон – је дуга широка хаљина без рукава, која се шири према доле, а горе има отвор да се преко главе обуче. Пошто ова одежда покрива све остале одежде и уједно их штити и чува, то она представља Божје провиђење, које све на свету штити и за све се брине.

Фелон значи и правду Христову донесену на свет, што се изражава и речима псалма (Пс. 132:9) које изговара свештеник при облачењу фелона. Зато се прави фелон од материје беле боје, у знак чистоте, светости, и славе божанствене.

Фелон представља још и ону пурпурну хаљину у коју је Спаситељ био обучен, у дворишту Пилатову, ради подсмеха.

Стога се фелон често прави и од пурпурне материје. Некад су ову одежду носили и епископи, само је фелон епископа био украшен многим крстовима па се звао полиставрион – многокрсник.

Набедреник – је четвороугаоно платно, које се причвршћује о појас на десно бедро, слично мачу: отуда значи духовни мач – реч Божију, којом је епископ наоружан. Набедреник носи епископ, али га добијају и заслужни презвитери.

Сакос – је горња хаљина коју облачи епископ. Сакос се прави од беле материје а украшен је златним и пурпурним везом. Представља одежду у коју је био обучен поругани Спаситељ, зато и има облик вреће.

Омофор – је искључиво архијерејска одежда и ставља се на оба рамена архијереја, представљајући тако прво изгубљену а затим нађену овцу, коју је Исус Христос, као добри пастир, узео на своја плећа (Лука 15:45) и привео Богу Оцу. Сходно овом символичком значењу прави се омофор од беле вуне.

Овом се одеждом символизује искупљење рода људског и примање човечије природе од Исуса Христа. Пошто је Спаситељ поднео за нас крст и смрт, и васкрсавши узвисио и нас, то се на омофор стављају и крстови.

Мали омофор на богослужењу боље приказује вернима ову улогу епископа него велики омофор.

Пошто архијереј носи велики омофор само на доласку у храм и при опходима, а мали већином на богослужењима, да се закључити да је велики омофор црквено-грађанског карактера, дарован од императора епископу у знак високог достојанства епископа.

Мали омофор је најважнија архијерејска одежда, искључиво литургијска, без које епископ не може обавити ни једне важније архијерејске свештенорадње. Својим обликом и материјом од које је начињен, указује на то, да епископ продужује служење Спаситељево на земљи. На Св. литургији ставља епископ омофор када представља Христа, а скида га када врши службу само као слуга Христов.

Мандија – је дугачка и широка одежда пурпурне боје, на чијим су предњим крајевима 4 квадратне извезене таблице или извезене „реке“. Две таблице долазе на прса и значе две таблице Десет Божијих заповести, а друге две – на доњим деловима – везане су врпцом и значе два Завета: Стари и Нови. „Потоци“ (реке), који су извезени на мандији, значе реке живе воде, о којима говори Исус Христос (Јн. 7:38). Ове таблице и „реке“ показују, да епископ у свом срцу има да носи две законске таблице Старог завета, и два Завета, Стари и Нови, из којих као реке излазе његове поуке и опомене. Мандија дакле значи благодат учитељства, моћ и пуноћу епископског позива.

Крст епископски (напрсни крст) означава печат и исповедање вере који излазе из срца, као и љубав којом мора бити прожет епископ за крст Христов и за распетог Спаситеља. Крст је одликовање епископско, но епископи одликују њиме и заслужне презвитере. Лица која се одликују правом ношења крста на прсима, зову се крстоносци (ставрофори) или архонти велике Цркве.

Панагија – је мала иконица – израђена од емајла, сребра и злата, или друге скупоцене материје – са ликом Исуса Христа и пресвете Богородице са малим Исусом – коју носи епископ на прсима, у знак да Христа носи у срцу, и да се узда у посредовање Његове пресвете Матере.

Митра – је слика венца или кидара – покривача за главу старозаветних првосвештеника. По њихову примеру носио је и апостол Јован венац на глави, а такође и Јаков брат Господњи, први јерусалимски епископ. У почетку митру је носио само александријски патријарх, а затим и други патријарси. Тек од 17. столећа носе митру-круну и епископи, а све дотле су, као и презвитери, на богослужењу били откривене главе.

Облик митре није био одувек као данас. Митра је била више повез главе него данашња митра. После пада Цариграда 1453. прешао је венац императора (који нису више постојали) на главу васељенскога патријарха као врховног чувара православља. И у том облику круне-митре, прешла је митра из Цариграда и другим источним патријарсима и епископима.

Митра има значење трновог венца Спаситељевог и указује уједно на ону част и славу, којом је небески Отац одликовао Спаситеља, а знак је оног високог достојанства, које је епископ добио од Христа, ради вршења св. радњи и дељења дарова у св. тајнама.

Епископски жезал , пастирски штап – знак је епископске власти над умним стадом. Има значење жезла Аронова који је пролистао, и подсећа нас на добро чување стада из Еванђеља. На врху жезла је змија са две главе, која је символ мудрости, којом мора бити епископ снабдеван, према речима Спаситељевим: Будите мудри као змије… (Мт 10:16).

Са символичким значењем св. одежди у складу су такође и молитве, састављене из псалама, које се говоре при облачењу ових. Пре богослужбене употребе нове одежде се освећују.

О СВЕТИМ САСУДИМА

Под црквеним или литургијским сасудима разумемо оне сасуде, који су потребни за Св. литургију или друге литургијске радње. Црква даје овим сасудима, као и одеждама, назив свети. Овим називом Црква указује, на важно значење св. сасуда, и да се они не могу другде и иначе употребљавати, осим при богослужењу.

Сасуди и предмети, који се употребљавају при богослужењу су: путир, дискос, звездица, покривачи, рипида, кашичица, копље, губа, антиминс, кадионица, као и неки други богослужбени предмети.

Чаша или путир – тако се зове чаша с постољем, у којој се на Литургији узноси и освећује вино, помешано с водом, у св. крв Христову. Црква прописује да путир, има бити од злата или сребра. Често су се путири облагали св. сликама, иконицама – најчешће беше иконица Доброга пастира. Путир указује на ону чашу у којој је Господ Исус Христос дао ученицима Своју божанствену крв на тајној вечери, или на чашу мука Спаситељевих на крсту.

Дискос – је сасуд, на коме се на Св. литургији узноси хлеб и освећује у тело Христово. Дискос је сасуд сличан тањирићу, с подножјем или без овога, отворен, округао и пљоснат. Дискос и путир се употребљавају од оснивања Св. евхаристије. Дискос се прави од истог материјала као и путир. У тајанственом смислу даје се дискосу (с обзиром на Христово рођење) значење јасала, у које беше положен Исус Христос као дете. С обзиром на смрт Христову, има значење одра, на који беше положено тело Исусово, када су Га скинули са крста.

На проскомидији се употребљава још и један већи тањир, обично од скупоценог метала, за просфоре или антидор.

Звездица – већ сам назив казује и о облику и тајанственом значењу сасуда. То је предмет од злата или другог скупоценог метала, налик је на четворокраку звезду. Звездица је начињена из две савијене дуге спојене унакрст, и има горе слику Спаситеља или крст. Звездица се ставља на дискос (да заштити Св. агнец и честице) и спречава да дарци који се преко ње постављају, не додирују Св. агнец и честице. Она представља звезду коју су видели источни мудраци кад се Христос родио (Мат. 2:9). С обзиром на смрт Христову, која се такође символизује на проскомидији, звездица значи звезду печата на гробу Христову.

Покривачи. На Литургији се употребљавају три покривача: један за дискос, други за путир, а трећи преко обојих заједно.

Прва два покривача зову се дарци јер се њима покривају Св. дари спремљени на проскомидији, да не би на ове пао какав инсект, или уопште нешто нечисто. У ту сврху у стародревној Цркви путир и дискос с Агнецом покривани су нарочитим убрусима. Ови покривачи означавају пелене код рођења Исуса Христа и покрове код погреба.

Трећи већи покривач зове се ваздух (воздух) отуда, што свештено-служитељи машу њиме над Св. дарима, и тако усталасавају ваздух, и што покрива Св. даре као ваздух земљу. Овом таласању ваздуха даје се значење осењивања Св. дара Духом Божијим; а сам ваздух, распрострет на дарима указује на погреб Спаситељев и значи затварање Његова гроба. Због таквог значења ваздуха на њему је представљано скидање с крста тела Распетога и његово полагање у гроб.

Према намени покривача, Црква се од вајкада старала, да их прави не само од прикладног, него и од скупоценог платна, а да су искључиво за богослужење одређени, показивао је крст који је на њима.

Рипида (вејало, махалица) – овако се зову ликови шестокрилих серафима, утврђених на подужем дрвету, којима се маше над Св. дарима. Њима су се чували Св. дари да не падне на њих каква бубица или уопште нешто нечисто. Доцније је рипидама дат њихов садашњи облик. Рипиде представљају невидљиво облетање небеских сила – херувима и серафима – око Св. дарова.

Кашичица (ложица) је од злата или сребра и има на крају дршке крстић; њоме се, при причешћивању, дају Свети дари нижем клиру и световњацима.

Копље – тако се зове нарочити освећени ножић, оштар с обе стране, чија је оштрица налик на копље. Држаља копља завршава се крстом. Копље се употребљава за спремање Св. агнеца, и њим се ваде из просфора честице за свете, за живе и за умрле. Даје му се значење оног копља, којим су прободена ребра Спаситељева на крсту (Јн. 19:34).

Губа, сунђер – њом се скупљају честице што су на дискосу, и чисти се дискос од мрвица св. хлеба, када се Св. агнец и честице спусте у путир. Подсећа на ону губу, којом је Господу Исусу Христу на крсту дат оцат и жуч, да њима загаси жеђ (Мат. 27:48). Од ове губе разликује се друга, којом се отире св. путир, пошто се употребе Св. дари.

Антиминс – је четвороугаоно платно од лана или свиле, у које су ушивени делићи моштију мученика или светитеља. На њему је слика полагања Исуса Христа у гроб. Антиминс стоји савијен на св. престолу а на Св. литургији се развија. Антиминси имају свој почетак у времену гоњења, када је њихова употреба била последица невоље. Незбошци и јеретици наваљиваху често на православне хришћане и на њихове цркве, да би их опљачкали. Да би се светиња сачувала од скрнављења, при обављању Св. литургије употребљавано је уместо св. престола освећено платно, у које су у случају непријатељске навале брзо увијали Св. даре и удаљавали се из цркве. Пошто су у старини цркве подизане на гробовима мученика, то је доцније одређено, с обзиром на овај стари обичај, да се у антиминсе – пошто замењују св. престо ушивају мошти мученика; и као што цркве без моштију мученика нису сматране као освећене, исто тако ни антиминси без моштију нису били освећивани. Када су доцније гоњења престала, антиминси су ипак задржани као успомена старих обичаја; и пошто су у старини епископи имали право да дају дозволу за изградњу и освећење цркава, то су данас антиминси знак дозволе и благослова епископа за вршење св. радњи у извесној цркви.

Антиминсе освећује епископ и даје на дар црквама. Они се могу преносити из места у место, и када нема цркве или св. престола, свештеник може да служи Св. литургију на антиминсу.

Антиминс значи платно у које је било увијено тело Исуса Христа у гробу. Зато је на антиминсу и насликано полагање Исуса Христа у гроб. Антиминс се ставља на св. престо који представља гроб Христов.

Кадионица – је сасуд у који се на жеравицу ставља тамјан и, после молитве и благослова свештениковог, кади се њоме на одређеним местима и у одређено време на богослужењу. Други црквени сасуди су:

суд са св. миром;

петохлебница (литијариј) који се употребљава на литији, а на којој су хлебови, пшеница, вино и уље;

дарохранилница, где су Св. дари за причешћивање болних; за причешћивање болних постоје често мали путир, кашичица и бочица за вино;

метални тањир за антидор (нафору);

сасуд за топлу воду – теплота, мали од метала;

суд са хладном водом, одакле се сипа вода када презвитер пре Литургије пере руке;

и лахан, суд обично од сребра, над којим архијереј пере руке у почетку Св. литургије и на великом входу.

НЕКЕ СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Сви литургијски чинови, и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе.

Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:

Три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст – саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан.

Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо:“ У име Оца“.

Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: „и Сина“.

Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: „и Светога Духа“.

И прекрстивши се тако кажемо: „Амин“ тј. нека тако буде!

Крстећи се овако ми изражавамо:

1. Веру у једнога Бога у Тројици – Оца, Сина и Светога Духа (састављањем три прста десне руке), и

2. поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Благослов

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве).

Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова IСХС (почетна и крајња слова Спаситељевог имена ИсуС ХристоС).

Кажипрст се држи управо – I, а средњи прст се мало савије – С. Палац се привије прсту до малог и с њим чини слово X, а мали прст се савије и чини слово С.

По томе свештеник подељујући народу благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (1.Кор. 6:11). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника: „Именом Господњим благослови, оче!“ Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпр. приликом подељивања мира изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или говори: „Благослов Господњи да дође на вас…“ итд.

Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Стајање

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовно недељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи.

„Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли – свештеник“ – каже Тертулијан (око 160-220) ранохришћански писац и апологета.

Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних делова богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози и синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје у седалнима, катизмама итд., или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање

је израз свести да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или када моле какву милост.

И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22:41), клечаху и Његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7:60) и кад беху у жалости (Дела 9:40) или бризи (Дела 20:36) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела 21:5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Православна црква не ограничава верне у изражавању њихових осећања, која су плод њиховог личног одушевљења и тежње ка духовном савршенству, на које уопште и смера сва црквена дисциплина.

Међутим, треба знати да ово важи само под условом да дотични својим покретима, или било чим другим, не привлаче на себе пажњу других, као и да другима који су на заједничкој молитви не буду на сметњи!

Поклон

Изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим.

Тако нпр.:

сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње;

приликом преноса Часних дарова са жртвеника на св. престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

Скрштање руку на груди

Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима.

Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку).

Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

Свети пољубац (целивање)

Пољубац, целив, је природни израз и символ усрдне љубави и искреног поштовања. Богослужбени целив, је такође, символ и израз љубави и поштовања – оне свете љубави која је плод Св. Духа уливеног у срца деце Божије. Пољубац на богослужењу символ је још светог пријатељства, измирења, братства и заједнице (1.Петр. 5:14).

Општи целив на возгласу: “ Возљубим друг друга“, давно је обустављен за верне у цркви због потребне тишине и реда, али је задржан за свештено-служитеље који га извршују изговарајући речи: „Xристос је посред нас – и јест, и биће!“

Покривање и откривање главе

Држећи се прописа св. апостола Павла (1.Кор. 11:4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе.

Скидање капе постало је опште-примљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

Окретање лица према истоку

Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем к истоку – извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св. писму често назива исток (Луки 1.78), светлост (Јн. 8:12), сунце правде (Мал. 4:2).

Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Умивање руку

Пред Бога треба излазити чист, душом и телом.

О прању руку у хришћанској Цркви, како приликом домаће молитве, тако и на богослужењу, има спомена веома рано. То прање руку стоји у вези са подизањем ових које, по савету апостола, треба да су чисте, свете (1.Тим. 2:8). У старој хришћанској цркви прали су руке сви хришћани пред уласком у храм. Међутим, откако се на свакој Литургији не причешћују сви верни, овај обичај прања руку се изгубио, али је у потпуности задржан за свештенике кад служе.

Кађење

Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.

Смисао кађења лепо изражава овај стих црквене песме: „Нека се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом“ (Псалам 141:2). Кађење св. престола и икона, представља дакле жеље верних да се њихове молитве узносе к престолу Божијем, као што се дим тамјана узноси к небу. А кађење верних представља благодат Св. Духа која се распростире свуда и на све.

Осветљење

Хришћани су одмах, у почетку, на богослужењу употребљавали светлост (тј. осветљење) не само из практичних, него и нарочито из символичких разлога, угледајући се на старозаветно богослужење (2.Мојс. 25:31). Употребљавали су свеће од воска и светиљке (кандила) са уљем, па је тако остало до данашњег дана у Православној цркви.

Сасвим је јасно да су први хришћани при богослужењима, која су се држала ноћу (Дела 20:8) у домовима, и дању у катакомбама (катакомбе – тајни подземни ходници у којима су сахрањивани први хришћани у доба гоњења Цркве), морали употребљавати осветљење. Међутим, свеће су се палиле за време Литургије такође из символичких разлога. Када на Литургији има да се чита Еванђеље, пали се светлост и по светлом дану, дакле, не да би се тама одагнала, него да се њоме изрази радост, да се под видом физичке светлости представи она светлост о којој читамо у Псалтиру: „Твоја реч је светлост ногама мојим, Господе, и светиљка мојим стазама“ (Пс. 119:105).

Многострука употреба светлости по дану на богослужењу од старине, разјашњује се само претпоставком, да је светлост у богослужењу имала првенствено символичко значење.

Зато што је физичка светлост најмање материјална између свега материјалног, најзгоднија је као символ Бога, апсолутног Духа (Јн. 4:24) кога Св. писмо укратко означава као светлост (1.Јн. 1:5) о коме оно каже, да је извор сваке светлости (Пс. 36:9) да је обучен у светлост (Пс. 104:2), и да станује у неприступној светлости (1.Тим. 6:16).

На Св. литургији Богочовек је на престолу присутан, као и на небу, тако да можемо казати да су храмови стан Бога на земљи, отуда сасвим приличи да богатом употребом светлости означимо храмове као стан Божији.

Физичка светлост по природи има нечег импозантног у себи, и што је један простор осветљенији, то више импонује и делује. И ова природна особина утицала је да се на богослужењу употребљава светлост; на богослужењу је вредело правило – што већи и значајнији празник, то се више светлости пали.

Од 4. века зна се, да се као материјал за осветљење на богослужењу употребљава восак (свеће) и уље од маслине (у кандилима). Како пчела, тако и восак, имају на себи извесне знаке чистоће и лепоте, и с те стране прикладне су за свете ствари као символ.

Пчела је важила као символ девичанства, јер је узвишена изнад свега полног, и тако се показала као погодан символ пречисте девојке и мајке, пресвете Марије. Пчеле радилице, које восак праве, не оплођавају се, а овај моменат нису превидели св. црквени оци и писци.

Уље је већ у Старом завету прописано у литургијске сврхе. Ради тога је погодно да се на богослужењу осветљава уљем.

Светлост се на богослужењу употребљава разноврсно и многоструко, и пали се на жртвенику, на престолу, пред иконама.

Свећњак од 12 свећа означава 12 апостола, од 7, седам дарова Духа Светога.

Више од 12 свећа има полијелеј (хорос, лустер) насред храма, и означава звезде на небеском своду.

При архијерејском служењу употребљавају се дикирије (дво-свећњак који означава две природе Христове – божанску и човечанску) и трикирије (тро-свећњак – означава три лица Св. Тројице).

Свећњак са једном свећом означава јединство Св. Тројице.

Свеће се пале при читању Еванђеља, да се изрази радост и да светлост Христова Еванђеља просветљује Земљу.

О СВЕТИМ СЛИКАМА (ИКОНАМА)

Свете слике, или иконе су у цркви ради тога, да нас поуче, да нам видљиво изложе историју хришћанске Цркве, да нас подсете на јаку веру, дубоку побожност и моралну величину хероја хришћанства (који су на иконама представљени), па да тако уздигну наш дух, како бисмо пошли путем њихове врлине.

7. васељенски сабор, а 2. никејски (787. год.) одредио је и објаснио сврху и употребу св. икона – поштовање светих икона је само указивање части и поштовања према оном лицу које је на слици представљено.

Ми дакле, не одајемо поштовање самој материји икона, нити се молимо самим иконама, него се наша мисао преноси на Бога и на свете и светитеље чији су ликови на иконама приказани. Иконе су, према томе, символи који нас подсећају и подстичу да се умом и срцем обратимо Господу, било непосредно, или преко пресвете Богородице, или преко светих и светитеља који су на иконама представљени.

Из саме узвишене сврхе светих икона јасно произлази како оне морају бити израђене. Увек се запитајмо имамо ли у икони достојан символ који ће нас подстицати да се Господу обратимо умом и срцем? Иконе на којима су ликови светих невешто, лоше, дакле недостојно приказани, не могу красити наше храмове ни домове.

На основу Св. писма и традиције створен је одређен узор, образац за сликање Господа, пресвете Богородице, анђела, светих и светитеља. Овим се не спутава стваралаштво уметника а сврха је, да свака слика одговара Св. писму, предању и историјској истини и да се не мења створена вера код хришћанских народа.

Сликање распећа

Најкарактеристичнији знаци распећа, како се оно слика у Православној цркви, јесу ови:

Крст има таблицу са натписом латинским I. N. R. I. а код Словена И.Н.Ц.И (Исус Назарећанин Цар Јудејски Јн. 19:19), на крсту се налази подножје веће од ширине ступца у крсту. Крајеви крста су засечени без украса. Глава Христова је на десно (од самог крста) нагнута, очи су затворене, израз лица миран. Око главе је нимб са крстом, коме су у крацима написана три слова на три крака почев од десног према левом. Ова слова значе: онај који јесте (овако се назива сам Бог у 2. књ. Мојс. 3:14). Тело није усправно, кукови излазе мало на десно, а ноге се враћају паралелно на подножје, пете се састају, а стопала разилазе, а свака нога је посебним клином прикована. Руке су раширене у правцу пречаге на којој су приковане и незнатно уздигнуте. Ребра су прободена испод груди с десне стране, из ране тече крв. Сунца и месеца обично нема над крстом, чешће су уместо њих два или четири анђела који тугују. Св. Богородица са прекрштеним рукама на прсима стоји десно крај крста. Над њом је натпис који значи: Мати Божија. На лицу јој се види велика жалост. Апостол Јован, најмлађи ученик Христов, стоји лево крај крста. Често се види да је у знак жалости метнуо руку на образ, исто и св. Богородица. Каткад уз Богородицу стоји још једна или две жене, а крај ап. Јована капетан са подигнутом руком, као да се заклиње (Мт. 27:54, Мк. 15:39, Лк. 23:47).

Мртвачка глава – Адамова лубања види се (према предању да је Христос распет на истом месту где је Адам погребен) у јами под брежуљком, у који је крст усађен. Стоји ли пак крст слободно, тад је лубања при дну крста.

(Западна Римска црква се разликује код сликања распећа од Источне и тиме, што западно распеће има један клин за обе ноге, и што распети Христос има на глави трнов венац, мада су прва распећа Запада била једнака са онима на Истоку).

Сликање Св. Тројице.

Полазећи од речи: „Рече Бог: да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми“ (1.Мојс. 1:26), хришћанско сликарство је покушало да представи Бога у видљивом облику, узимајући за сликање Бога човечији лик, као најсавршенији; само је код сликања трећег лица Св. Тројице – Светог Духа – задржана символика према подацима Св. писма, – наиме слика голуба (према Мт. 3:16).

Бог Отац, – према речима пророка Данила (7:9): „Старац на ком беше одело бело као снег…“, св. Јована (Откр. 1:1.4): „А глава његова и коса беше бела као бела вуна, као снег…“ и Псалма 102:27: „Ти си тај исти и године твоје неће истећи“, – почев од 11. века Бог Отац је сликан као старац који седи на престолу, а око главе има истостран троугао, знак тројичног Бога. Често се Бог слика као рука једна или две, које се виде из облака, а из њих сијају зраци, символ благослова. Божије провиђење приказује се свевидећим оком у троуглу.

Исус Христос. – У катакомбама, тајним подземним ходницима у којима су сахрањивани први хришћани у доба гоњења Цркве, Господ Исус Христос је првобитно представљан разним символичним облицима разумљивим само за хришћане, а нејасним и неразумљивим за њихове гонитеље. Разлог символизму у хришћанској иконографији је у страху да ликови на сликама не би били предмет скрнављења од стране незнабожаца, а такође и бојазан да нови хришћани, долазећи из незнабоштва, не би обоготворили ликове на сликама те почели да им се клањају.

Особито су били омиљени символи за Исуса Христа јагње, добри пастир, и риба, затим лав и др.

јагње – јер се Христос назива Божијим јагњетом које прима на се’ грех света (1.Петр. 1:9; Откр. 13:8; Јн. 1:36);

добри пастир – јер се Бог у Старом завету представља као пастир, а људи као умно стадо (Пс. 23:12; Јерем. 23:2, Језек. 34:1-23). Сам Спаситељ назива себе добрим пастиром (Јн. 10:11, Лука 15:37);

слика рибе долази отуд што је грчка реч ИХТИС, која значи риба, састављена од почетних слова речи у изразу: Исус Христос Теу Иос Сотир“, Овај израз на грчком значи: Исус Христос Божији Син Спаситељ;

лав – јер се тако назива у Св. писму (1.Мојс. 49:9, Откр. 5:5) итд.

Када је Црква добила мир, почели су се символи све мање употребљавати, и од тога времена Исус Христос се слика као човек – а према подацима који се о Њему налазе у Св. писму као дете у јаслама, или на рукама пречисте Богородице, или као учитељ посред народа, или као првосвештеник који благосиља, као пастир, као судија.

Исус Христос је представљан на иконама као идеал човечије лепоте, на чијем се лицу огледа величанственост, света озбиљност, високо достојанство и неисказана доброта, – што је све одраз божанства Христова. Најзад, за сликање лика Спаситељевог сваки народ је, може се рећи, изградио свој тип, који одговара цртама и схватањима дотичног народа.

Свети Дух се, према речима еванђелиста (Матеј 3:16, Марко 1:10, Лука 3:22) слика у облику белог голуба са раширеним крилима, а на слици силаска Св. Духа (према Дел. ап. 2:3) као огњени језици. Св. Дух нигде се не представља сам, већ заједно са осталим двама божанским лицима.

Сва три божанска лица Св. Тројице сликају се тако, да с десне стране Богу Оцу, који се слика као старац са скиптром у руци, седи Бог Син, као човек у цвету младости, који десном руком благосиља док у левој држи књигу – Еванђеље. Изнад њих лебди Св. Дух у облику голуба.

Сликање Богомајке и св. анђела

Иконографија је увек ишла за тим, да на слици пресв. Богородице изрази моралну величину и светост душе, девојачку лепоту у вези са високим достојанством и чистом материнском љубављу. Уметност је представља као девојку која се покорава вољи Божијој, као матер скрхану од бола под крстом, или као матер Божију са божанским Дететом на рукама.

Анђео се слика у човечијем облику (Данило 8:15, 9:21), као младић са два крила, обучен у хаљину као стихар а изнад овога са једном горњом хаљином, обично беле боје. Арханђео Михаил представља се као борац са огњеним мачем који убија аждају, а Гаврил са крином у руци.

Серафими се сликају са 6 крила, два код главе којим покривају лице, два којима покривају ноге и два којима лете (Исаија 6:2).

Херувими, се сликају као главе са два крила итд.

Анђео хранитељ (чувар) се слика са дететом које води за руку.

Сатана се слика као змија, аждаја, пола животиња пола човек, који сипа из уста огањ (Откр. 12:9, 20:2, 9:10).

Сликање светитеља Старог завета

Од лица у Старом завету сликају се Адам и Ева као праоци човечијег рода (да би се означило да нису обичним начином дошли на свет, већ да су створени од Бога, они се обично сликају без пупка. Они су млади и наги, а после изгнања из раја остарели и обучени у кожу).

Патријарси и друга библијска лица Старог завета као Мојсије, Јов итд. сликани су у дугим шареним хаљинама са неком ознаком која им се приписује у Св. писму, нпр.

– Мојсије је сликан са две таблице Десет Божијих заповести – Мелхиседек са чанком и три хлеба, – Арон са жезлом, који је пролистао итд.

Пророци се сликају са изрекама из Св. писма које се односе на њих, и са разним обележјима која им се приписују:

– Илија са мачем, са дететом које је подигао, или са огњеним колима (што је израз преображења и узношења св. Илије у небески свет како је видео и саопштио његов ученик пророк Јелисеј (2.књ. о цар. 2:11-12); – Јелисеј са двоглавим орлом (2.књ. о цар. 2:9), – Исаија са тестером којом је пресечен, – Данило између два лава, – Јона са лађом итд. Пророци су према обичају Истока обучени у дуге хаљине, са сандалама на ногама, и држе редовно у рукама свитке од пергамената.

Св. Јован Претеча, последњи и највећи пророк Старог завета, слика се обучен у одећу од камиље длаке, опасан кожним појасом. Често се може видети са два крила, према речима у Св. писму, које се односе на њега: „Ево, ја ћу послати анђела свога, који ће приправити пут преда мном“ (Малах. 3:1),

Сликање светих и светитеља Новог завета

Ови се сликају са по којим обележјем (стварни, историјски знак) или символом (идеалан знак) и то:

апостоли са обележјем достојанства или смрти њихове,

мученици редовно са символом победе,

исповедници са обележјем достојанства и њихових позива,

преподобне жене и св. девојке са символом невиности (бео љиљан).

Од 4. в. заједничко обележје свих новозаветних светитеља је тзв. нимб; то је светли круг око главе (док је ауреола око целог тела). Нимб је у старој хришћанској уметности символ победе. Нимб којим се окружује глава новозаветних светитеља, Богомајке и неких светитеља Старог завета, представља венац вечне славе, која је дана светитељима на небу (1.Кор. 9:25, 2.Тим. 4:8) као и штит и оружје, којим су овенчани (Пс. 5:12).

Од апостола на нарочит начин се приказују и сликају св. еванђелисти, и то према символима код пророка Језекиља (1:10) и у Откривењу (4:67):

Матеј има поред себе човека, јер његово еванђеље почиње родословом и рођењем Исуса Христа, и што се Христос у Матејевом еванђељу представља као Богочовек;

Марко има поред себе лава, јер његово еванђеље почиње са Јованом Крститељем, чији је глас као глас лава у пустињи;

Лука има поред себе вола за жртву, јер његово еванђеље почиње са жртвом Захаријином;

Јован има поред себе орла, јер се у свом еванђељу, а и у Откривењу, уздиже као орао до највиших висина и тајана, и открива их.

Бог, анђели и апостоли осим нимба имају особиту ознаку, а то су наге ноге. Нимб и откривене ноге су ради тога знак великог значења.

Апостоли држе у руци књигу или свитак папира. Исто тако сликају се апостоли са оруђем којим су мучени и од чега су погинули, или са каквим символом или обележјем.

Мученици се сликају са палмином гранчицом у руци, то је символ победе и вечног живота, затим се приказују и са знацима који подсећају на најзначајније тренутке из њиховог живота, или са мученичким оруђем, од кога су погинули.

Тако се први мученик и ђакон Стефан слика у ђаконској одежди, а поред њега камење;

Св. Георгије (+283) као војник на коњу, који копљем пробада аждају.

Св. Димитрије (+296) држећи у рукама крст, копље – оруђе од кога је погинуо, итд.

Исповедници су људи који нису мученички умрли, али су били одушевљени истом ревношћу за прослављање Христа, показали су исту љубав према Богу, па и страдали. Сликају се са знацима њиховог достојанства и позива.

Преподобне жене и св. девојке сликају се са белим љиљаном у руци, знаком невиности. Често имају и друге знаке, који подсећају на главне моменте њиховог живота.

О СВ. МОШТИМА И РЕЛИКВИЈАМА

Под св. моштима и реликвијама светитеља разумеју се остаци тела светитеља, као и они предмети, које су светитељи за живота употребљавали, или су са њима били у некој вези, рецимо одело или мученичко оруђе итд.

Црква није увела поштовање реликвија одређеном наредбом, већ је ово увео хришћански народ, а Црква га је допустила. Она је то учинила да удовољи с једне стране човечијем осећају, који поштује хероје хришћанства па и у њиховим остацима, а с друге стране да побуди и одржи у срцима хришћана, успомену на светитеље на њихове врлине.

Светитељи су освећени као људи који су имали тело и дух. Онај који поштује тај дух не може бити равнодушан према остацима тела које је у животу било у најтешњој вези са духом светитеља. Исто тако поштујемо и предмете који су били у блиској вези са светитељима, јер нас ови подсећају на њих; јер човек осећа потребу да успомену мртвих оживи оним, што је иза њих остало, и даље, што су предмети који су служили светитељима постали, овом употребом, тако рећи освећени.

Из ових разлога сматрано је поштовање моштију и реликвија у Православној цркви као успомена пуна поштовања, љубави и захвалности.

(Најстарији пример поштовања моштију имамо код св. мученика Игнатија Богоносца, епископа антиохијског и ученика апостолског, који је мученички умро у Риму, растрган од дивљих животиња (+104-116). Кости светитеља покупљене су побожно, донесене су у Антиохију и сачуване у једном ковчегу као неоцењива драгоценост).

Свагда треба поучавати народ, да се поштовање светих, било у сликама или реликвијама, односи на Бога, који је диван у својим светима (уп. Пс. 68:35).

О ЦРКВЕНОМ ПЕВАЊУ

Црквене песме су по својој садржини такође врста молитава, оне су израз побожних осећања. У човечијој природи је да песмом изражава свако одушевљење у радости и срећи, па тако и религиозно осећање. Са своје стране песма утиче на човечије расположење. Црквеном песништву музика даје свечано рухо, снажи му израз, појачава утиске – све то у првом реду ради славе Божје а затим и ради назидања (даљег напредовања у вери) верних.

У Православној цркви на богослужењу је заступљена само вокална (тј. гласовна) музика, док се у Западној цркви употребљава и инструментална музика. (Занимљиво је да су оргуље, чија је употреба у Западној цркви данас толико распрострањена, дошле са Истока, из Византије. Грчки монаси донели су 755. године оргуље франачком краљу Пипину Малом, као дар грчког цара Константина Копронима, а 60 година доцније, добио је оргуље, такође из Византије, и цар Карло Велики. Од тога времена употребљава се овај инструмент на богослужењу у Западној цркви). Блажени Августин каже: „…Увођење појања у цркву веома је корисно, особито ако се изводи чистим гласом и тоновима који одговарају речима“.

Црквена музика производи потпун утисак, подиже и храни душу само онда кад се уз спољашњи склад може разумети и њена унутрашња садржина, како би се појало и срцем и умом (Ефес. 5:19 1.Кор. 14:15).

Пето-шести васељенски сабор – Трулски (691-692. год.) изричито је наредио да они који долазе у цркве ради певања, не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике, и да не изводе ништа што није сагласно и прилично цркви, него морају са највећом пажњом и скрушењем да приносе песме Богу (Правило 75. тога сабора). Исто тако и 28. глава Типика забрањује вику при појању у цркви.

Старање Цркве кроз историју било је усмерено ка усавршавању црквеног појања, да мелодије постану простије и лакше, па према томе доступније маси народа, а да се напусти све оно што је било неприкладно за изражавање побожних осећања народа у цркви. Увођењем осмогласног појања допринело се томе циљу. Међутим, свети оци допуштају и уводе и уметничко певање али само такво, какво приличи светости богослужења.

Црквено певање пре свега треба да подстиче на молитву и има да послужи као средство за изражавање побожних осећања оних који се моле; стога мора представити црквени текст јасно и разумљиво. У ту сврху оно се такође мора донекле ограничити и у погледу музичког склопа мелодија, као и у изражавању и извођењу ових.

Музички склоп не сме сметати поучном обележју црквених песама; стога мелодија мора одговарати мисли и садржини текста да би се овај могао схватити. Мора се одликовати величанственом једноставношћу, природношћу, важношћу, умереношћу, каква приличи светости службе.

Од оних који певају у цркви не захтева се ни нарочита способност ни особит глас, већ пре свега вера, побожно расположење, сређеност мисли и хришћански живот, а затим јасан и чист глас и слух, разумевање текста и певање овога побожно, пажљиво, разговетно и складно.

Певач мора у цркви певати свагда пристојно и побожно, у природним границама, односно према могућностима свога гласа, без усиљавања и извештачености (и никако не пропраћајући појање каквим покретима – главом, рукама и сл.). Он мора певати не само мелодију већ и текст, дакле: духом и умом (1.Кор. 14:15), пазећи при томе да не истиче себе и свој глас већ смисао текста.

ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их!

Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше!

Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!

Велики грех, такође, чине и они који било чим скрећу на себе пажњу и ометају другога у молитви! Зато се не треба тискати да би се дошло у прве редове, ако већ раније ниси могао да заузмеш то место. Хришћанин мора одбацити од себе сваку фарисејску молитвену гордост и сујету (читај: Ев. по Матеју гл. 6 ст. 5) и топло и искрено мирно и истински смерно молити се стојећи, или кад треба клечећи, на месту где неће никоме сметати, нити скретати на себе пажњу осталих.

Велики је грех још излазити из цркве пре свршетка Св. литургије, јер у цркву долазиш да би учествовао у заједничном богослужењу (а не само тек да упалиш свећу). Чак иако се има разлога да се изађе из цркве за време богослужења, онда се мора пазити да се то не чини у најсветијим тренуцима: за време читања Апостола и Еванђеља, певања Херувимске песме, изношења Св. тајне, читања Символа вере или Молитве Господње Оче наш, а нарочито не за време освећења и претварања Светих дарова у право тело и праву крв Христову! Затим за време певања похвале Богородици: „Достојно јест“ и др.

Ако на то не пазимо, има ли онда наш долазак у храм уопште икаквог смисла, или служи само на грех и саблазан?!

То дакле, нека нам је правило кога се морамо држати, а том правилу треба и да пријатељски, пристојно и неупадљиво поучимо неупућене:

1. На богослужење доћи пре почетка;

2. из цркве изићи тек по завршетку богослужења;

3. за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;

4. не гурати се никако, нити разговарати;

5. стојати побожно и мирно, оставивши слободан пролаз у средини храма, за свештеника кад кади;

6. за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештено-служитеље;

7. Св. причешћу, нафори и целивању приступати у највећем реду.

ОДРЕЂИВАЊЕ ДАНА У КОЈИ ПАДА УСКРС

Први васељенски сабор је 325. године установио правило: Ускрс се празнује после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пунога месеца који пада на сам дан пролетње равнодневице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневице. Према томе Ускрс је покретан празник и не долази сваке године у исто време. Најраније може да падне 22. марта, а најдоцније 25. априла (по старом календару). Нарочитим рачунањем одређује се дан његовог празновања.