Старац Пајсије Светогорац: Покајање доприноси ишчезавању зла

„Покајање и исповест – ето шта нам је потребно данас. Мој непрестани савет људима је: покајте се и исповедите, да би ђаволу била одузета права, а ви ћете престати да будете изложени спољним демонским утицајима… Покајање је велика ствар. Још нисмо схватили да кроз покајање човек може променити Божију одлуку. То што човек има такву силу – није шала“.

Ове речи старца Пајсија Светогорца дају наду, указују на излаз из тренутне ситуације са глобалном кризом која се, пре свега, заснива на духовној кризи. Измиривши се с Богом кроз покајање, човек се помири пре свега са собом, задобија духовни мир, побољшавају му се животне околности, преко ноћи стиче оно што му свет није могао дати у његовим дуготрајним потрагама. Јурење за материјалним добрима – то је ходање путем разочарања и само Бог може спасити човека од ових разочарања, када  Му се човек коначно обрати…

О томе да покајање има велику силу

Преподобни Пајсије Светогорац (1924-1994):

Бог нам је веома близо, али у исто време и веома високо. Да би човек „умолио“ Бога да се спусти и буде с њим, потребно је да се човек понизи и покаје. Тада, видећи понизност овог човека, најмилостивији Бог га уздиже на небо и има велику љубав према њему…

Бог је човеку дао разум како би могао да размисли о томе колико је велики његов грех, да се покаје и замоли опроштај. Непокајани човек је постао веома огрубео и глуп, јер не жели да се покаје и ослободи те мале паклене муке у којој живи и која га води у најгоре – вечне муке. Тако лишава себе и тих земаљских рајских радости, које се, претварајући се у много веће, вечите радости, настављају у Рају поред Бога.

Будући да је далеко од Бога, човек је изван себе…

За духовни живот не треба много година. Покајући се, човек у једном трену може бити премештен из паклених мука у Рај. Човек је лако променљив. Он може постати Анђео, или може постати ђаво. О, какву моћ има покајање! У себе упија Божанску Благодат. Ако човек помисли само једну једину смирену мисао, он ће се спасти. Ако он помисли горду мисао и истовремено се не покаје, а у таквом стању га задеси смрт, онда је то све – он је погинуо…

А да би се постигло добро стање, потребно је неко време.  Спотакнем се, кајем се – и у истом тренутку ми је опроштено. Ако имам подвижнички дух, онда могу постепено да учвршћујем своје стање, међутим, док се то не догоди, бићу бацан са једне на другу страну…

Промена живота

Да би престао да пада у грех, човек треба да покуша да избегне све што га изазива на тај грех… Потребно је мало усрђа и доброг расположења, а онда ће нам Благи Бог помоћи да превазиђемо искушења. На пример, човек има неку страст. Он препознаје ову страст, труди се да је одсече, каје се, смирава…. Он има намеру да престане са том страшћу, ова настројеност обавештава Бога и Бог му помаже. Али како Бог може човеку дати Своју Благодат, ако он не прилаже своје усрђе и наставља да греши? Благодат Божија не долази човеку који има погрешно настројење, јер Благодат Божија таквом човеку не помаже…

Човек који је пао у неки грех, али у њему не лежи, односно не остаје у својим грешним помислима, већ се каје за свој пад и труди се да не понови овај пад, прихвата Благодат Божију и добија помоћ. Међутим, ако човек нема покајање и сматра грех модом, његово стање је демонско…

Променити живот у почетку није лако. Међутим, пошто је заиста схватио колико су тешки грехови које је починио, човек престаје да пада у њих…

Свету сада може помоћи само покајање

–  Старче, да ли је корисно да запишеш своје грехе, како их не би заборавио пре исповести?

– Ако ми је заиста болно због греха који сам учинио, онда га не могу заборавити. Савест ме осуђује. Боли ме душа и непрестано се сећам учињеног греха. Све време између чињења греха и исповести, грех и даље „делује“ у мени, гризе ме за срце и осуђује. Односно, патим, али у складу са овом патњом примам награду од Бога. Међутим, ако, починивши неки грех, уопште не размишљам о томе, онда то значи да ме мој грех уопште не гризе. Ја га заборављам и остајем неисправљен…

Право покајање је да схватите своје грехе, искусите бол због њих, замолите Бога за опроштај, а затим се исповедите. Тако ће човеку доћи божанска утеха. Стога људима увек препоручујем покајање и исповест. Никада не препоручујем само исповест…

– Старче, шта данас може свету највише да помогне?

– Кад би се данас покајање свету проповедало, онда би само оно могло помоћи. Да бисмо имали користи, читајмо што виже Житија оних  Светитеља  који обраћају посебну пажњу на покајање. Тражити од Бога покајање значи тражити просветљење. Како тражимо покајање и кајемо се снажније, постаћемо природно смиренији. А онда ће по потреби доћи велика Божија Благодат, просветљење од Бога. Док пребива у покајању, човек чува Благодат Божију. Људи су добри. Али већина се не исповеда, не причешћују се, у великом су незнању, али, с друге стране, долазе код мене и траже помоћ. Нешто се у томе скрива.

– Старче, може бити да људи зато и трпе искушења – да би се приближили Богу?

– Онима који имају добро расположење, искушења помажу. Они који немају такво расположење, почињу да криве Бога, хуле на Њега и оправдавају се. Зло је у томе што људи не признају: „Сагреших“, већ се опиру. Ђаво има велику моћ у свету. Ми смо му дали многа права. У шта се претворио данашњи човек! Зло је у томе што он, немајући покајање, спречава Бога да се умеша и помогне му. Када би било покајања, онда би све било у реду.

Нас очекују потреси и потреси!  Нека би Бог пружио Своју руку! Молићемо се за покајање целог света. Замолимо покајање целом свету. Помолимо се и за оне који намерно чине зло Цркви и не намеравају да се исправе, да би им Бог дао покајање, а затим их одвео у бољи свет.

Помозимо, колико је то могуће, свету у покајању да прими Божији благослов. Покајање и исповест су оно што нам данас треба. Мој стални савет људима: покајте се и исповедите да би ђаво био лишен права, а ви ћете престати да будете изложени спољним демонским утицајима. Да би људи разумели и покајали се, потребно их је уздрмати. На пример, човек призна да је починио прељубу. Исповедник чита над њим разрешну молитву, даје му епитимију и на том се завршава. Али исповедник му мора помоћи да схвати да се зло није састојало само у прељуби. Покајник мора схватити да је тиме постао злочинац, уништио је две породице…

Да би се дошло до правилног устројења, није довољна само исповест пред духовником. Такође мора бити покајања. И свака молитва мора започети признањем Богу. Не тако, наравно, да се без престанка плаче: „Ја сам такав, такав, такав!…“ – и онда наставим своју стару песму. Ово није преживљавање греха. Док доживљава, човек постаје бар мало, али бољи …

Покајање доприноси ишчезавању зла

Молећи свету покајање, убројмо се међу оне који су кривци. У молитви није потребно рећи: „Помози свету, свету који је грешан“. Три библијска младића рођена су у вавилонском ропству, али нису рекли: „Шта смо ми криви? – већ су се исповедали поред Богом – Заслужили смо то, били смо достојни и више“. … Они су себе сматрали грешницима и веровали у оно што су говорили уснама.

Због тога је пећина постала хладна, док су незнабошци који су долазили да је виде били опаљени пламеном (видети Дан.3, 1-100) … Покајање је велико дело. Још нисмо схватили да кроз покајање човек може променити Божију одлуку. Да особа има такву моћ није шала. Чиниш ли зло? Бог ти даје по врату. Кажеш ли „сагреших“? Бог мења гнев у милост и даје вам своје благослове. Односно, када се непослушно дете опамети, покаје и има грижу савести, његов Отац га с љубављу милује и теши…

– Старче, има ли користи од разних међународних удружења која се баве борбом за мир у свету? Да ли они помажу у очувању мира?

– То зависи од много тога. Постоје они који све ово започињу са добром намером. Али дешава се да се овакав „букет“ споји! Овде имате врачеве, обожаваоце ватре и протестанте – такву мешавину која боде у очи! И они се боре „за мир у свету!“ Каква је корист од њих? Бог да ми опрости, али овакве „папазјаније“ ствара ђаво. Ако је само њихово уједињењe грешно, какав онда мир може бити! Како ће доћи мир ако се људи не помире с Богом? Тек када се човек помири с Богом, долази мир, како унутрашњи тако и спољашњи. Али да би се човек могао помирити са Богом, треба да се опамети. Морамо се покајати и живети у складу са Божјим заповестима. Тада се Благодат и Божији мир усељавају у човека. И онда је он у стању да помогне да се око њега – такође – сачува мир.

Старац Пајсије Светогорац „Речи“. Т.2. „Духовно пробуђење“. Т.3. „Духовна борба“.

Извор: https://nasledie77.wordpress.com/

Pravoslavie.cl