Шта је важније – ићи у цркву или бити добар човек?

Зашто да идемо у цркву, ако је Бог у души? Зар није важније да будеш добар човек? Ова питања се данас веома често могу да чују. А може ли Црква, и, да ли је дужна да човека учини да буде добар? У чему је истински смисао црквеног живота?
О „добрим људима“ у Цркви и ван ње, разговарали смо са оцем Сергијем Фејзуљиним, свештеником московског подворја Тројице-Сергијеве лавре.

Многи људи данас, мада не негирају веру, и мада признају Бога, ипак ничег заједничког са црквеним животом немају сматрајући да им је Бог у души, и да је потребно да Га траже управо ту, а не у храму, кога је човек саградио.

– Одмах се сетим једне епизоде из моје свештеничке праксе. Супруга једног човека одлучи да свог мужа уведе у веру. Неколико пута је у цркву већ ишла сама, исповедала се и причешћивала, али њен муж је то одбијао. И, ето, она у цркви стоји узнемирена – јер муж је поред храма али не улази. Предложио сам јој да изађем и да се упознам са њим.

Човек је био веома добар, пријатан, али одбијао је да уђе у храм јер је њему „Бог у души“. Помолих се у себи, размишљајући шта сад да му кажем, и одједном ме нешто осени, и ја му рекох:

„Реците ми, да ли ви доручкујете такође у души?“ Он се некако смете, збуни, замисли и рече: „Не!“

„Ето, видите, размислите, вера је оно што мора да се остварује практично, вера не може да буде теоретска, вера мора да буде жива, потврђена животом, непосредно, као и нашим делима“.

Али, зашто је немогуће веру спроводити практично, једноставно живећи по савести, настојећи да извршаваш заповести и да чиниш добра дела? Многи сматрају да је далеко важније да будеш добар човек, него да редовно идеш у цркву.

– Шта значи бити добар човек? То је толико релативан појам. Сви су људи добри. Бог је сву своју творевину начинио да је добра, а човек је венац те творевине, односно, њен најсавршенији део. Човек може да буде сличан Богу, јер, сваки човек и јесте лик Божији, независно од тога, да ли он за ово зна или не, покушава ли он у себи да нађе лик Божији и да га оствари, да се приближи Богу, да почне да личи на Њега, да Му буде драг. Господ од нас и очекује да постанемо слични Њему. А у том смислу – сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван. Човек – то је савршенство.

Али, у свакидашњем значењу – за доброг човека кажу још и да је „частан, поштен, ваљан човек“, – а то је веома релативна ствар. Сви смо ми за некога добри, а за некога не баш тако добри. Може неко да буде, рецимо, добар лекар, али у својој породици потпуно покварен и чак неподношљив у личним односима. Може неко да буде спреман и да се жртвује за своју Отаџбину, а у исто време да буде суров и беспоштедан и да нема милости према свом непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је он добар? Црква нас не позива да будемо добри, тим пре, жеља да „будем добар“ – веома је опасна. Жеља да са сваким човеком будеш добар – то није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе Говори и Сам Господ у Јеванђељу:  “Тешко вама, када сви људи о вама почну да говоре добро“.

Да би оставио на њега утисак човек се прилагођава нечему другом и на тај начин о себи намеће добро мишљење. Међутим, на то се троши веома много душевних напора, а то је страшна ствар. Христос у Јеванђељу такве људе назива лицемерима.

Нисмо ми позвани да будемо добри, ми смо позвани да будемо свети. То је сасви другачија мера човековог духа. Француски философ и научник Паскал каже да се сви људи условно могу да поделе на праведнике и грешнике.

„Праведници“, – каже Паскал, – „то су они људи, који себе сматрају грешницима, а прави грешници – то су они који себе сматрају праведницима и себе доживљавају као добре људе“.

Баш због тога они не виде своје мане, не осећају како су далеко од Бога, од љубави. Зато што некако љубави увек као да је мало, потребна је велика жеђ за љубављу. Љубав је када ја у свему, у било којим околностима, у општењу са људима, у породичним и професионалним односима, тражим сопствену кривицу. Ја осећам да ми увек недостаје љубави. А ми смо позвани: „Будите свети, као што сам Ја свет“.

У том смислу добар је онај, који стално себе сматра, условно речено, лошим, недовољно вредним, који је свестан својих мана – недостатка вере, наде и, наравно – љубави, недостатка побожности, молитвености. Уопштено речено, то је у било којој стваралачкој ствари овако – чим човек почне да осећа задовољство, појављује се задовољство самим собом, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, хлади се, а његов стваралачки пламен више не осветљава његов живот.

Да је довољно бити добар човек, то је веома страшна мисао и веома малограђанско поимање. Али, слава Богу, Господ нам преко неких догађаја, допусти да видимо да немамо љубави према другим људима, да многим саблазнима не можемо да се одупремо, да падамо. То је такође милост Божија, и то нам помаже да схватимо ту своју ману, јер се на тај начин наважнији грех открива – а то је задовољство самим собом, то је самољубље.

Оно је противрeчно љубави. Љубав је незадовољство собом, то је спознаја сопствене ништавности, безвредности, јер свети човек – јесте онај човек који цео свој живот живи у спознаји сопствене безвредности, и, управо због тога му је доступна величанственост Божија. Црква нас не позива да будемо добри, то је највећа заблуда. Човек помаже човеку да осети управо своју греховност, да осети дубину нарушене личности, дубоку болест сопствене личности. А Црква, откивајући ову болест, истовремено је и исцељује.

Како то да човека може да излечи само Црква? Како то да он не може сам по себи да се спаси? Зашто је обавезно да будемо део Цркве?

– Треба у себи направити представу шта је то у ствари Црква. То питање за световног човека, за кога је Црква нешто несхватљиво, страно, апстрактно, далеко је од његовог реалног живота и зато он ни не улази у њу. Апостол Павле на ово питање одговара тако, како на њега током целе историје човечанства нико није могао да одговори: „Црква је тело Христово“, при чему додаје – „стуб и утврђење истине“. И даље додаје да смо сви ми „удови тела“, значи делови тог организама, мрвице, може се рећи – мале ћелије.

Већ овде осећаш неку веома дубоку тајну, али, то већ не може да буде нешто апстрактно – организам, тело, крв, душа, рад целог тела и потчињеност и организованост тих малих ћелија. Долазимо до питања како се према вери у Бога односи мирјанин и верујући црквени човек. Црква није правни факултет, нити друштвена организација, већ, пре свега, то је оно о чему говори апостол Павле – нека тајанствена појава, јединство људи, Тело Христво.

Човек не може да буде сам. Он мора да припада неком правцу, филозофији, погледима, погледима на свет… Ако су у неком периоду осећај слободе, унутрашњег избора, посебно у младости – интересантни човеку, то животно искуство показује да човек у животу ништа не може да стекне сам, он мора да има неку средину, неко социјално јединство. Како се мени чини, такав, чисто идеалистички световни прилаз „своме“ Богу ван Цркве – јесте једноставно човечија илузија.

То је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и која то сведочи – и јесте Црква. „Сведочите о Мени“, каже Христос апостолима – „све до краја земље“. Православна Црква то своје сведочење врши, а вршила га је и у време прогона, да би ту традицију у разним околностима сачувала покољења.

У Православљу, односно, у Цркви постоји веома важна ствар – постоји реалност, постоји трезвеност. Човек стално посматра себе, а то што истражује у себи, и у средини која га окружује, не посматра само својим сопственим погледом, већ за свој живот моли и за помоћ, и за благодат Божију, која просветљује и освећује цео његов живот. И овде је врло важно постојање ауторитета предања, хиљадугодишње искуство Цркве. То наше искуство је преко благодати Светога Духа живо, делотворно и активно.

Ипак, веома често видимо само спољашњу „побожност“, док је на делу – непостојање љубави и нека укоченост. Колико људи правилно посећује Цркву, а уопште не живе по Јеванђељу? И исповест им је често формална, а причешће – „по навици“. За то време, сусрећемо изузетне људе, који су потпуно далеко од Цркве, па чак су и убеђени атеисти, али, који својим делима, дакле, не на речима – живе истинским хришћанским животом.

– Да, то је могуће, али то је неспоразум како у једном, тако и у другом случају. То је човек који нешто није довољно схватио у свом животу. „Познаћете их по делима њиховим“. „Неће свако који Ми говори „Господе! Господе!“, ући у Царство Небеско, већ онај који врши вољу Оца Мог Небеског“ – каже Христос.

Када човек покушава да живи црквеним животом, он као да мења љуштуру – спољашњи изглед… Облачи дугу сукњу, пушта браду или нешто томе слично, док је његова суштина, његов унутрашњи живот, у некаквом замрзнутом стању. Он чува егоизам, а чува и отуђеност од људи.

Ако се човек према себи односи формалистички, он све површно прихвата и свом унутрашњем миру придаје веома мали значај. На жалост, таквих људи је много. За њега је и исповест формална – то је пуко набрајање грехова. Човек не препознаје најопаснију ствар – како он само жели да буде „добар“. Хоће да буде добар у сопственим очима, да живи у слози са својом савешћу, у слози са људима.

За њега се ово страшно разочарење – чини ништавним, празним, далеким од неких великих ствари. Човек се у себи несвесно противи таквом страшном стању, и, он прави психолошку заштиту, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, да уђе у неку сенку. Зато је за њега једноставније да само наброји неке грехе, него да покуша да схвати где је уствари крив и шта је то згрешио.

Али, ако је човек у цркву ушао само зато што га је неко посаветовао, на пример, „ти се не осећаш добро, болесна си, иди у Цркву и све ће ти бити добро у животу“, то је супротно хришћанском односу према животу уопште. Такав је модел поимања себе и свог места у животу. На жалост, може да се догоди да човек са таквим мишљењем остане до краја живота.

И атеиста, који је по својој суштини хришћанин и у себи носи љубав и радост – то је такође неспоразум, односно, несхватање, нека недореченост. Када човек не схвата о чему говори, то је атеизам илузије. Када са таквим човеком почињеш да разговараш, почињеш да схваташ као да је верујући, и да је његов живот у суштини црквен, то јест, да је он љубављу везан за друге људе. Али, њему није пала на памет најважнија мисао.

Он живи, потчињавајући се не својим мислима, већ свом срцу, интуицији. Такви људи веома често пате у животу, зато што многе ствари не могу да прихвате. Они покушавају да одвоје светлост од таме, зрно од плеве, љубав од лицемерја и како не могу то да учине, веома често осећају бескорисност свега тога, што раде. Њима је Богоопштење недоступно, зато што пуноћу живота они ионако немају. Њима је љубав као посао, али, љубав као пуноћа живота за њих је недоступна.

А да ли је Богоопштење тако доступно у Цркви? Па ми тамо сусрећемо много тога несавршеног, неправилног, одвратног, као и многе људе са свим њиховим недостацима. Да би општили са Богом, људи траже осаму. Зашто је онда потребно оволико противречних људи у Цркви?

– Прва Црква – то су Адам и Ева. Уопште, прва Црква – то је Света Тројица. Па ако говоримо о љубави, а Бог је Љубав, у јеванђељу је речено да љубав мора на некога да се излива. Љубав – то је када сам ја за некога спреман и живот свој да дам, када сам спреман да ради тог човека и умрем. Зато, не може човек, налазећи се у осами, у усамљености, да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у овом смислу изузеци. Код подвижника је то посебан дар Божији да – налазећи се у осами, тачније у затворништву, управо остварују виши смисао.

А виши смисао је – љубав. Она није остварива у осами. Да би разрешио проблем љубави, човек је дужан да изађе ван граница, ван сопствене љуштуре. Љубав – то је када ти некога волиш. Бог – то је Света Тројица. Као што рече један богослов, ако ми схватамо Свету Тројицу, ми схватамо шта је то љубав. И, супротно, ако ми осећамо љубав, то за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. Јер, љубав је – када ти настојиш некоме нешто да даш.

А, када ти волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ права болест. Зато се данас, кад многи људи мисле да могу да живе без Цркве, мислим, сусрећемо са пандемијом психичких патологија. Посебно су у земљама, где је религија сасвим јасно одвојена од државе, где је код људи срушена традиција општежића, где је нарушено биће народа, људи подељени на острвца индивидуалног живота.

Интересантно је како је после Реформације, када су се у протестантским храмовима престали да исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, а за то време појавила се психоанализа као покушај некаквог исцељења.

Враћа се пагански однос према човеку као према мерилу свих ствари. Испочетка се појављује антропоцентризам – око човека почиње да се окреће васељена, а затим, за врло кратко време појављују се разне патологије у области душевног живота.

Човек мора да има осећај одговорности и за себе и за друге. Ако за себе одговара само пред собом самим – то је трагично. Зато, пре или касније почињемо да осећамо своју ограниченост и своје мане, своју немоћ и извесну слабост. И сваки човек осећа потребу да опрости, зато што се свакоме, ма колико да је диван, у дубини душе појављују неке помисли. Човек, дакле, никако не може да буде идеалан. А ми смо позвани да будемо свети: – “Будите савршени као што је Отац ваш Небески“, – каже Христос. Зато светост неизоставно у себе укључује осећај своје несавршености, дубоку спознају свеоје греховности.

Али, то је истовремено и вера у то да велики Бог, Владика Света, ипак, мене воли баш оваквог какав сам уствари. То смирује. Али нисам ја сам себи судија. Бог ми је судија. Бог, на крсту распети за мене – то је суд Божији. Он узима мој грех на себе, узима мој бол, Он умире за мене. Када то осетиш, када невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта ту може да буде осим захвалности? Љубав – то је када се човек стиди за себе и за друге људе, када зло, које они чине, осећа као своје сопствено зло. Он осећа, да иако је други човек учинио нешто, да се то и њега тиче зато што је он – такође човек. То и јесте пуноћа црквеног живота, то и јесте живот у Цркви.

Извор: Pravoslavie.ru

Pravoslavie.cl