Спомен великог земљотреса у Цариграду

У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци. Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано „Седмо Поље“. Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем.

Једнога дана, док се земља силно тресијаше и сав народ усрдно и дуго вапијаше Богу, говорећи непрекидно: „Господе помилуј!“, изненада око трећега часа дана (тј. око девет сати ујутру) сви видеше како једно дете би божанском силом чудесно узнесено високо у ваздух. Ово дете у ваздуху чу глас божански, који му са висине говораше и наређиваше, да јави епископу и народу да, молећи се, говоре овако: „Агиос о Теос, Агиос Исхирос, Агиос Атанатос, елеисон имас!“, то јест: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!“, и осим тих речи да ништа друго тој песми не додају.

Када свети Прокло доби ову божанску вест од детета, он одлучи да народ тако и пева ту песму, и одмах затим престаде земљотрес. Потом блажена Пулхерија, сестра цара Теодосија, а и сам цар, удививши се томе чуду, установише да се ова божанска песма „Свјатиј Боже“ пева овако у целој васељени. И од тада почеше све Цркве свакодневно да овом песмом овако хвале Бога. Толико о томе вели Теофан У својој „Хроници“ (књига I, гл. 93).

У Синаксару пак Цариградске Цркве стоји још и то да се у оно време беше појавила јерес такозваних „теопасхита“, тј. богострадалника, који су произашли из нечестиве јереси монофизитске. Они су, наиме, певали ову црквену песму „Свјатиј Боже, Свјатиј Крепкиј, Свјатиј Безсмертниј“ са додатком: „који си се распео за нас“, чиме су уводили погрешно учење да је Христос страдао за нас не само Својом човечанском него и својом Божанском природом (што би значило да је страдала и сва Света Тројица). Зато је Бог, преко овог чудесног догађаја узношења детета у ваздух, открио и показао свима вернима како треба певати ову трисвету песму Светој Тројици, не додајући јој никакве друге речи. Тако су ту песму, без додатка, певали и анђелски хорови, које је ово дете чуло у ваздуху. Цариградски Синаксар још додаје и то да је ово дете, спустивши се на земљу и преневши патријарху Проклу и народу поруку Божју о овој песми, одмах затим издахнуло и предало душу своју Богу, а и земљотрес је одмах престао. Оно пак место у Цариграду, где дете би чудесно узнесено на висину, назва се од тада именом „Божанско Узвишење“.