„Самосажаљење искривљује сва наша дела“

Цео живот светитеља Теофана је био пут ка Христу. Зашто је то тако? Светитељ је био веома свестан да су прародитељи човечанства изабрали пут греха и да отуда потичу све наше невоље: „човек је пао и пропадао је у свом паду. Ради његовог спасења на земљу је дошао Јединородни Син Божји, показао је пут спасења“. Ми смо слободни људи, наравно, можемо ићи својим путем и опет и поново падати осећајући бол и тежину сопствених заблуда. А можемо поступити другачије – ићи за Христом и то ће за нас бити спасоносно.

Какав пут нам је Христос показао? Како православни људи да се приближе Христу? Светитељ Теофан Затворник је много размишљао о томе, пажљиво читајући Јеванђеље, проверавајући оно што му је долазило на ум црквеним предањем и живим духовним искуством.

Узмимо краћи одломак из његових „Мисли за сваки дан у години по црквеном штиву из Речи Божје“. То су „Мисли“ светитеља Теофана посвећене Јеванђељу по Луки, гл. 17. Светитељ узима стихове од 20. до 37. ₁₎ у којима Христос објашњава ученицима да кроз страдања треба да уђе у Своју царску славу. Господ заповеда ученицима да иду путем Божјим не колебајући се, одлучно остављајући све што је осуђено на погибељ. Није могуће ићи Божјим путем и освртати се као што је учинила Лотова жена. Она је погинула због тога.

Речи Божје као путокази за људе из библијског доба

Пре свега светитељ Теофан скреће пажњу на оно што су људи чули од Христа пре две хиљаде година. Христови ученици су у Њега веровали као у помазаног Цара, очекивали су Његово славно зацаривање. Неки су сматрали да ће се зацарити подигавши ослободилачки устанак против римских окупатора. Христос не жели да ученици буду у заблуди у погледу Његовог Царства. Устанка неће бити. Биће друго: изненадан и за све очигледан славни долазак Сина Човечијег.

Из јеванђељског штива светитељ Теофан бира једну тему:

„Рекавши да ће Син Човечији доћи у Свој дан као муња, која ће у једном тренутку обасјати све што је под небом (Лк. 17, 24), Господ је додао: ‘Али Му најпре треба много пострадати, и одбачену бити од рода Свога’ (Лк. 17, 25)… све време до овог дана је време страдања Господа. Он је као личност пострадао у једно познато време; а после тога Његова страдања се настављају у верницима.“

Наизглед, овде се намеће погружавање тумача у тему Крста: неки од Христових ученика грешком чекају да Христос у Јерусалиму обнови земаљско царство Давида, зато Христос пророкује о Својим Крсним страдањима, спасоносним за све Његове ученике. Није случајно на Крсту био натпис о томе да је Исус Цар јудејски и то што је трнов венац исплетен као ругање – карикатура царске круне. И светитељ Теофан указује на тему Голготе, али је не развија ²⁾.

Сад, стојећи поред Христа светитељ запажа Његов други путоказ: све време до Другог Христовог доласка јесте време Христовог страдања. Он се Сам мучи на Крсту на Велики петак. Притом се Његово страдање наставља још и „у вернима“. Звучи загонетно… Шта то значи? Како су ово схватали верници из библијског времена – апостоли, јер то се тицало њихове судбине?

Светитељ Теофан објашњава своје битно запажање. Он пише о „страдању рођених верника, њиховом васпитању у духу чувања од непријатељских дејстава, унутрашњих и спољашњих; јер је савез Господа са Својима… жив, због којег све што се њих дотиче Он доживљава као глава“.

Да, обраћање човека вери у Христа, духовно васпитање, чување од непријатеља је често тешка ствар. Узмимо, на пример то како је поверовао апостол Павле. Христос се јавио Павлу кад је овај био непријатељ вере, кад је организовао прогоне хришћана. Христос је упитао Павла: „Зашто Ме гониш?“ Односно, Исус Христос је Глава Цркве и као Глава Он осећа бол који осећају хришћани које Павле прогања. Онда је Павле чуо заповест Господа о томе да исправи свој духовни пут.

Наизглед, светитељ Теофан ће сад детаљно описати колико је за хришћане из библијских времена било важно да прихвате Реч Божју о страдању Христа као Главе црквеног тела. То је време прогона Цркве, веома упечатљиво!… Али не, светитељ хита да из прошлог пређе у садашње време.

Јеванђеље није звучало само за оне који су га чули и прочитали у античко доба. Јеванђељска реч је увек усмеравала људе на поуздан пут, у сва времена. А главни временски тренутак је сад – управо о њему ће бити говора.

Путокази Речи Божје за савременике светитеља Теофана

„Мисли“ светитеља Теофана који је живео у православном царству издате су 1881. године. Светитељ Теофан се поново обраћа Христу, иако нема прогона Цркве, али „Господ заиста много страда. Најтеже муке су падови верника; оне су за Њега још болније од отпадања од вере.“

Сваки тежак грех – наш пад – задаје тежак бол Господу. Ово аскетско запажање је тачно за свако доба. А у XIX веку је разговор о отпадању од вере био врло уобичајен.

Светитељ не жали боје да опише штету од антирелигиозне пропаганде:

„Речи и дела који одишу неверјем јесу распаљене стреле лукавог. Данас је ђаво створио много ковачница за ковање оваквих стрела. Вернике боле срца, пошто их оне погађају, те виде поразе других; с њима и Господ пати. Међутим, наступиће дан славе Господње… А до тада треба трпети и молити се.“

Сетимо се да су се образовани људи из претпрошлог века одушевљавали антирелигиозним књигама Волтера, а затим и Маркса. Пропаганда неверја продрла је у сеоску средину под обличјем научне просвете. Светитељ Теофан је био један од најпросвећенијих људи свог времена, са интересовањем је проучавао многе науке и занате, био је успешан у њима, знао је неколико језика. Разумео је да није наука она која учи људе безбожности. Иза пропаганде неверја крије се лукави дух, ето ко скреће људе с пута.

Христови непријатељи ће бити побеђени на Другом доласку, Господ ће доћи у свој Својој слави, а „до тада треба трпети и молити се“. Зашто баш трпети и молити се? Стрпљење је потребно у борби против падова: ако си пао, устани и настави да идеш ка Христу, ако си поново пао, немој лежати у греховној прљавштини, поново устани – покајањем – и држи се пута ка Христу. Молитва је поуздано средство против неверја. У молитви се човек среће с Господом, општи с Њим и стиче живо лично религиозно искуство. Оваквог човека није лако скренути с духовног пута размишљањима о томе како је „религија опијум за народ“. Православна аскетика учи нас да помисли греховног неверја које нам долећу – стреле лукавог – одбацујемо помоћу молитве.

Мислимо да је светитељ Теофан формулисао проблеме свог доба и да је у перспективи назирао и предстојећи век. И схватио је да пропаганда неверја може прећи у крваве прогоне Цркве, као што је то већ било у време раног хришћанства ³⁾, о чему је Христос упозоравао апостоле.

Путокази Речи Божје за појединца. План деловања

Али шта Реч Божја данас говори баш мени? Светитељ Теофан одговара на ово питање тумачећи стих. „Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби оживеће га“ (Лк. 17, 33). Чувати своју душу (у српском преводу живот, прим. прев.) значи жалити себе; а погубљавати душу значи не жалити себе на путу заповести Господњих: ако човек не жали себе, спасиће се.

И ту се говор светитеља Теофана нагло мења, он прелази „на ви“, затим „на ти“, директним пастирским саветом се обраћа појединцу:

„Потрудите се да посматрате себе бар један дан и видећете да самосажаљење искривљује сва наша дела и да гаси у нама жељу да их чинимо. Без труда… ништа нећеш учинити; а жао нам је да приморавамо себе – и зато се заустављамо.“

Ово је одлучујући корак у аскетском тумачењу Јеванђеља. Теофан Затворник нам даје духовну вежбу за један дан или више.

Један дан посматрајте себе: како самосажаљање изврће добра дела, како гаси жељу да се чини добро. То је већ конкретан план деловања. Послушаћу савет светитеља, покушаћу да проведем један дан по Речи Божјој као што се каже у Лк. 17, 33. Онда ћу доспети у простор Јеванђеља, постаћу један од ученика којима је оно упућено. Ако у неком случају заповест буде испуњена, испоставиће се да сам ближи Христу. И онда треба да Му заблагодарим због тога што ме је упутио и дао ми снаге да учиним корак ка Њему. Ако у неком случају заповест не буде испуњена, треба да се покајем за то – без самосажаљења. И то ће ми такође отворити пут ка Христу. Ето, то је главно.

Закључци

Светитељ Теофан завршава тумачење 17. главе Јеванђеља по Луки дивним редовима који као да су написани у наше време – о тајм-менаџменту. Односно, о организацији времена по којем има четири врсте послова: важни и хитни (људи морају да их раде, с тим проблема нема), важни и који нису хитни (људи их одлажу за касније, што изазива озбиљне проблеме у животу)… ⁴⁾

Светитељ добро познаје овај проблем тајм-менаџмента:

„Има послова које не желиш, али мораш да обавиш. Овакви послови се обављају одмах, иако с напором. Међутим, овде се самосажаљење побеђује самосажаљењем. Ако не будеш радио – нећеш имати шта да једеш. А пошто дела заповести нису такве врсте, она се у случају да постоји самосажаљење увек изостављају. И попустљивост за лоша дела такође проистиче из самосажаљења. Човеку је жао да се одрекне онога што је пожелео – и испуњава жељу; а она је или очигледно грешна или води ка греху. Тако онај ко увек жали себе не ради оно што треба, а у ономе што не треба попушта себи и испоставља се да ништа не ваља. О каквом спасењу ту може бити говора?“

Светитељ Теофан бележи да се кључне животне бриге (о томе шта ћемо јести) налазе у категорији важних и хитних послова при чему нам самосажаљење помаже да их обављамо на време. И ту светитељ показује да се извршење заповести често доживљава као неки посао који није важан и хитан! Ту смо у заблуди, ето с какве лукаве стазе треба да изађемо на светлост Божју. И ако испуњење заповести није важна и хитна ствар, самосажаљење нам не даје да је испунимо. Или извршење одлажемо за касније или одмах заборављамо на заповест. Такође, светитељ Теофан примећује да у важне и хитне послове доспевају грешне жеље или оне које воде ка греху, једном речју – наше страсти. Онда нам самосажаљење помаже да одмах задовољавамо страсти.

До свих ових запажања светитељ очигледно није дошао за писаћим столом. Он се сам трудио да живи по Речи Божјој коју читамо у Лк. 17, 33. И то је вежбао и у томе се подвизавао из дана у дан. О стеченом искуству је размишљао, анализирао га је, вероватно се саветовао. За оно што му је полазило за руком благодарио је Богу. Оно што му није успевало исправљао је покајањем. Осећао је како нас Јеванђеље прочитано животом доводи до Христа, како нас доводи ближе спасењу. И све то је објашњавао са претходном припремом – проучавао је какве путоказе је Реч Божја давала првим хришћанима, а какве даје савременицима. Ето зашто је за светитеља Теофана Затворника било јасно: Реч Божја „излазећи из уста Божјих, осветљава све путеве богоугодног живота и онај ко ревнује да иде њима јасно види куда да иде“.