Руски писци као идејни творци револуције

Светозар Поштић

У фебруару 1917. године светом је прострујала невероватна вест. После великих демонстрација радника и војника, и стихијских нереда у Санкт Петербургу, руски цар Николај II је абдицирао, и власт је преузела Привремена влада на челу са „социјалистима“ и „демократама“. Нова влада, уз много измена, трајала је само осам месеци. Већ у октобру исте године, власт су насилним превратом преузели далеко радикалнији револуционари, марксисти, тачније бољшевичко крило Социјал-демократске радничке партије, на челу са В. И. Лењином.
Оно што 100 година касније, када у Русији поново влада самодржавност и неговање духовних вредности, чак и све гласнији повици за повратак цара, несумњиво задивљује јесте готово једногласна подршка фебруарској револуцији у круговима тадашње руске интелигенције. Скоро да и није било утицајног песника, писца, критичара, философа или уметника који је отворено устао у одбрану руског царства. Опседнути тешко објашњивим душевним и стваралачким немиром, најпознатији уметници и мислиоци тежили су како духовној, тако и друштвено-политичкој обнови.
Два можда најважнија представника руске интелигенције у пред-револуционардом раздобљу руске историје били су Дмитриј Мерешковски и Вјачеслав Иванов. Са својом супругом, песникињом Зинаидом Хипиус, оснивач Религиозно-философских скупова, Мерешковски је био веома утицајан међу философима, теолозима и књижевницима. Вјачеслав Иванов, с друге стране, био је са својом супругом, списатељицом Лидијом Зиновјевом-Анибал, домаћин „Ивановских среда“, окупљања најистакнутијих представника руског „Сребрног века“ на својој „кули“, у поткровљу зграде на једној од најпознатијих улица руске престонице. Судбина ова два изразита представника руских пред-револуционарних интелектуалаца одсликава стање у руском друштву у овом пресудном периоду за руску нацију и народе који су је окруживале.
Дмитриј Сергејевич Мерешковски (1865-1841), изразити представник Сребрног века, ушао је у историју као један од оснивача руског симболизма и утемељивача религиозно-философског приступа књижевној анализи. Ретко цењен есејиста и књижевни критичар, био је 10 пута номинован за Нобелову награду за књижевност. Философске идеје и радикални политички погледи Мерешковског изазивали су различите реакције, али су га чак и противници поштовали као изузетног писца, жанровског иноватора и једног од најоригиналнијих мислилаца 20. века.

Заједно с књижевним и уметничким критичарем, Дмитријем Философовом, религиозним философом Василијем Розановом, својом супругом Зинаидом Хипиус и још неколицином познатих друштвених делатника, 1901. је основао „Религиозно-философска сабрања“, чији је циљ био да се створи трибина за „слободну расправу о питањима цркве и културе“. Ту су, осим писаца и философа, долазили либерални свештеници-реформатори, сектанти, петербуршки боеми. Неки од њих су били бивши марксисти, неки будући свештеници, а најпознатији међу њима вероватно Николај Берђајев, Сергеј Булгаков, Сергеј Дјагиљев, Андреј Бјелиј, Александар Блок.
Мерешковски се са супругом вратио са одмора у Петроград у јануару 1917, а већ у фебруару њихов стан на Сергијевској улици постао је „филијала“ Државне Думе. Целу 1917. они су, по речима Хипиус, „пратили догађаје из минута у минут“.
Мерешковски су поздравили Фебруарску револуцију. Сматрали су да само „часна револуција“ може окончати Велики рат, и да ће „успостављање демократије дати могућност процвата идеје слободе (укључујући и религиозну) пред лицем закона“. Од представника свих партија, Мерешковски није био у контакту само са социјал-демократама. Привремену владу он је сматрао „сасвим блиском“. 14. марта у њихов стан је дошао Александар Керенски, тада већ на челу владе, да би замолио Мерешковског да напише популарну брошуру о Декабристима ради њене дистрибуције у војсци. Други сусрет са Керенским, међутим, произвео је на писца „разочаравајући“ утисак, и тих дана, дубоко утучен, предсказао је скори пад Привремене владе и диктатуру В. И. Лењина.
Октобарски догађаји изазвали су жесток протест код Мерешковског. Он је протумачио оно што је произашло као оргију „простаклука“, зацарење „народа-Звери“, смртно опасног по целу светску цивилизацију, слављење „над-светског зла“. Крајем године, писац је наступао са антибољшевичким лекцијама и чланцима.
У јануару 1918. стан Мерешковских постало је место конспиративних заседања Социјалиста-револуционара (есероваца). У свом дневнику он је записао: „Како су мирисни наши фебруар и март, сунчано-снежни, плави, као неземаљски! У те прве дане или само сате, тренутке, каква лепота људских лица! Где је она сада? Погледајте у масе Октобарске: оне немају лица. Није то искривљеност, него одсуство лица, то је оно што је у њима најужасније. Када идеш по петербуршким улицама и загледаш се у лица, одмах схваташ: ево комунисте. Нису ни пљачкашка ситост ни зверска тупост главни у том лицу, већ досада, трансендентна досада „раја земаљског“, „царства Антихриста“.
1919-те Мерешковски је био приморан да отпочне сарадњу с издавачком кућом Горког „Светска књижевност“, за шта је добијао хонорар. За рубрику „Историјске слике“ прерадио је романе „Јулије Одступник“ и „Петар и Алексеј“ у драме. Спасавајући се од глади, супружници су све распродали што су могли, укључујући и одело и кихињске посуде.
Када се Генерал Јуденич приближио Петрограду, Мерешковски су се још надали свргнућу бољшевичке власти, али дознавши за поразе Колчака на западу и Деникина на југу, одлучили су да побегну. 24. децембра Мерешковски су тајно напустили Петроград и Русију. Преко Минска и Варшаве, годину дана касније доспели су у Париз, где су остали до краја живота.
У великим дуговима, писац је умро 7. децембра 1941. од излива крви у мозак, и сахрањен је на руском гробљу надомак Париза. На његовом гробу урезане су речи: „Да придет Царствие Твое“. Зинаида Хипиус умрла је четири године касније и сахрањена је заједно с мужем.
Вјачеслав Иванов је други најизразитији представник Сребрног века руске књижевности и уметности. Песник-симболиста, философ, преводилац, драматург, књижевни критичар, доктор философије, он је био идеолог дионисијанства, посвећеног религиозном култу грчког бога Диониса. За Иванова истински симболизам може се пронаћи само у уметности Антике, средњовековља, и нарочито Византије.

„Ивановске среде“, књижевно-философски скупови који су се одржавалеи сваке среде на „кули“, последњем спрату угла Тверске и Таврическе улице у руској престоници, окупљале су најистакнутије књижевнике и уметнике почетка 20 века. Улаз на „Ивановљеву кулу“ сматрало се „добијањем дипломе за припадност врховима интелигенције“. Главну реч водили су најчешће Константин Балмонт, Фјодор Сологуб, Николај Берђајев. Када је 1906. Лидија Зиновјева-Анибал умрла, скупови су прекинути, али су годину дана касније они обновљени.
Фебруарску револуцију Вјачеслав Иванов је дочекао с надом. Ево његових стихова из тог периода: „Боже спаси / Светлост у Русији / Правду Твоју / У нама вазнеси/Сунце љубави / Свету јави / И к бићу / Рус обнови / Боже. Знај / Слободни народ / Ка тој од слобода / Што је испред / Светли земљи / Звезди кормилару / Буди револуција / На броду!“
Међутим, уместо очекиване светлости букнуо је пожар. Ипак, Иванов са себе није скидао одговорност за проповедање дионисијанства, схватавши да је и он, као цела руска интелигенција, несвесно тај пожар и тражила и створила. Ово су његови пост-револуционарни стихови: Да, овај пожар смо ми палили, / И савест истину говори, / Иако предосећања нису лагала / Да ће срце наше у њему изгорети…
1920-те Иванов се сели у Баку, где је предавао на факултету, а 1924. у Италију, где је и умро 1949. Вјачеслав Иванов је 1926. постао католик. Сахрањен је у Риму.
Иако различите, поготово по своме свршетку, судбине ова два велика представника руског „Сребрног века“ с почетка 20. века, по много чему су и сличне. Дмитриј Мерешковски и Вјачеслав Иванов су на духовном и на друштвено-политичком плану прижељкивали и подржавали промене, а завршили су у туђини, дубоко разочарани и свесни свог доприноса догађајима који су њиховој домовини донели несагледиву катаклизму.

http://backshopjournal.com

Pravoslavie.cl