Преображење Господње – празник незалазне светлости

Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)

Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.

Из синаксара празника Преображења Господњег:

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ – При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: „Устаните, не бојте се!“ И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Богослужење празника Преображења Господњег

На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајумски, као и други знаменити црквени песници.

Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2]

Молитва освећења грожђа на Преображење:

Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.

У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар)

На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак)

Бранислав Илић, теолог

Pravoslavie.cl