ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА У СВЕТУ – Разговор са Аркадијем и Еленом Малер у парохији Св.Николаја Велимировића у Сантјагу де Чиле
Средином фебруара парохију Св.Николаја Велимировића посетили су уважени гости из Москве, Аркадије и Елена Малер, православни публицисти, научници и професори руске религиозне философије Државног академског универзитета хуманитарних наука при Институту за философију Руске академије наука, који су истовремено и једни од организатора интелектуалног клуба „Кетихон“ (у оквиру Института за филозофију Руске академије наука). Аркадиј Малер је такође и члан Синодалне богословске комисије и Међусаборског присуства Московског патријархата.
Осим тога, Аркадије у Елена Малер су предавачи у Школи православног мисионара у оквиру Синодалног мисионарског одељења, коју је 2009. године основао веома познати у православном свету мисионар Данил Сисојев. По речима Елене Малер, њен муж и она су имали срећу да лично упознају оца Данила, и у извесном смислу, постану његови ученици. Отац Данило је увек наглашавао да је после дубоке кризе Црква прешла на нову етапу деловања када се више не бави само сопственим препородом, већ се окреће православној мисији. Oн је истицао да је Православље васељенска религија, усмерена на све народе. Професорка Елена је подсетила да је прослављање оца Данила као мученика започело управо међу српским народом.
За време своје прве посете, 13. фебруара, после литургије у антиохијској цркви Рођења Пресвете Богородице коју је служио парох Душан Михајловић, професори су предали поклоне парохији које су донели из Москве: књиге и брошуре за мисионарски рад, међу којима су неке штампане на шпанском језику, крстиће, иконе, богослужбене књиге и дароносицу за оца Душана. О.Душан је захвалио гостима на њиховом труду и богатим поклонима, после чега је позвао све присутне у салу у којој се одржавало предавање и беседа са парохијанима. Међу присутнима су били и чланови парохије Св.Нектарија Егинског (РПЗЦ) коју чине углавном Чилеанци, на челу са њиховим ђаконом Робертом Леоном Рамирезом. Специјално за ту прилику обезбеђен је и преводилац, Ана Николајева, члан парохије Св.Николаја Велимировића.
На почетку, професори су подробно описали правце својих истраживања. Прво је реч узео Аркадије Малер. Тема његовог излагања је била „Положај хришћанства у савременом свету“. Говорио је о кризи савремене цивилизације и начинима изласка из ње.
На почетку излагања, професор се осврнуо на корене проблема. Европска цивилизација потиче из два извора – први је античка цивилизација , а други хришћанство. Интуиција грчке философије и римског права нашли су своје оправдање управо у хришћанству, које је напослетку објединило цео европски простор. У новије време, када је античко наслеђе преузело примат у односу на хришћанство (епоха Ренесансе), додат је и трећи извор – секуларизација. Међутим, без хришћанства идеје новог времена као што су слобода, братство, једнакост, и главна идеја – идеја човекове личности, биле би неостварљиве, јер су све те идеје ушле у европску философију управо из хришћанства. За сада европска цивилизација на декларативном нивоу још увек штити неке хришћанске вредности и принципе, на пример, представу о слободи, о вредности човекове личности, али без хришћанских корена све те идеје постају обична абстракција.
Професор Аркадије је нагласио да се европска цивилизација суочава са два озбиљна изазова. Први, спољашњи изазов је постојање другачије, алтернативне цивилизације – ислама.То је огромна цивилизација која постоји већ много векова и која тачно зна шта хоће, поседује прецизну представу о свету и јасан историјски циљ, те је стога непротивречна. Други изазов је унутрашњи, и оличен је у секуларизму, идеологији савремене Европе, који је у епоси постмодернизма дошао до своје логичне границе – одрицања од апсолутних вредности. Хришћанство, пак, остаје једина основа европске цивилизације која може дати одговор и на први и на други изазов.
У том смислу искуство Русије је јединствено, тврди професор. Последњих тридесет година у Русији се слободно развијају хришћанске и конзервативне идеје. При том, не ради се о некој конкретној иницијативи државног апарата, већ о природном току ствари, о избору самог народа. Када се распао Совјетски савез, директна последица тог распада је била криза идентитета и вредносног система на просторима бивше велике државе. Испоставило се да је једино везивно ткиво које може поново да споји и уједини Русе – Руска православна црква. Русија се препорађа као православна држава. Та историјска веза Русије и православља могла би да постане образац препорода и саме Европе.
Одмах после професора Малера, реч је узела његова супруга Елена. Тема њеног предавања је била „Руска емиграција и њено место у савременом свету“. Она је приметила да је руска емиграција, која се појавила као последица велике антихришћанске револуције, имала велики и позитиван утицај на даљи историјски ток; руски православан народ, расејан по целом свету, донео је у све делове тог света и своју православну веру и културу, стварајући тако мала средишта православља у неправославном окружењу. Деца, унуци емиграната, која су себе доживљавала као део те нове средине у којој су рођени, истовремено су настављали да се осећају носиоцима руског менталитета. Отуда се појавио појам „Руски свет“.
У вези с тим, професорка је указала на три проблема: 1. Многи емигранти сматрају да поседују више рускости него становници савремене Русије. 2. Често свест о припадности руској нацији међу емигрантима има већу тежину него припадност православљу. 3. Многе руске православне парохије представљају острвца, затворена за спољашњи свет.
Она је нагласила да се Русија као држава формирала захваљујући православљу, а култура, језик и писменост су формирани само као последица утицаја православља. Због тога је веома важно не само чувати рускост, већ и препородити хришћанску свест, како бисмо себе доживљавали као посленике мисије коју нам је одредио Господ, користећи културу као средство, а не обрнуто. У завршном делу свога излагања професорка Елена је рекла да је у ово, за Православну цркву погодно време, у веку светске умрежености, неопходно обједињавање православних парохија по целом свету, активизација заједничких пројеката, и размена искустава парохијског живота и мисије у неправославним земљама.
Предавање уважених гостију је изазвало позитивну реакцију међу слушаоцима. Представници руске емиграције су се јавили за реч како би представили присутнима своја запажања. Једна од присутних гостију, Татјана Георгијевна Спиридонова, саорганизатор Музеја руског донског козаштва у граду Икике на северу Чилеа, приметила је са жаљењем да се потомци руске емиграције често више не сматрају Русима и, као резултат, многе вредне колекције, архиви, фотографије, библиотеке и породичне реликвије, које су емигранти са великом пажњом износили из Русије, често су завршавале на ђубришту. Зато је веома важно радити на истраживању, конзервацији и враћању у Русију свих вредних материјала коју су преостали, рекла је она.
Интересантно запажање о емигрантима имао је члан парохије Андреј Лукјанов. Он је приметио да ако су стари емигранти били религиозни и окупљали се око цркве са циљем да сачувају свој идентитет, у данашње време се стиче утисак да нови емигранти желе да се што пре утопе у новој средини, а у цркву, на жалост, долазе само појединци. Професори су као одговор на његово запажање нагласили да је избор идентитета лична ствар свакога, и да они својим наступима апелују пре свега на оне који себе сматрају делом „Руског света“, независно од националне припадности.
На самом крају реч је узео о.Душан, који се осврнуо на питање православне мисије. Он је рекао да је главни задатак који се поставља пред свештеника који служи у иностранству пре свега брига о својој пастви, било руској или српској, и у првом реду се траже резултати на том пољу. Мисија међу локалним становништвом се тако ставља у други план. С друге стране, мисионарски рад захтева сасвим другачију припрему и карактер делатности; изучавање језика, обичаја и традиције народа, служење на локалном језику са обраћањем пажње на локалне обичаје. Другачији задаци одређују и другачија решења, па је у том смислу тешко ускладити оба вида делатности.
Оба предавача су се сложила да тај проблем заиста постоји. Међутим, постоје и значајне промене у том правцу. Професор Малер је као пример навео документ РПЦ „О савременој спољашњој мисији Руске православне цркве“, у чијој је разради и сам учествовао. Данас, захваљујући позицији Патријарха Кирила проблеми мисије се најзад отворено разматрају. Са своје стране Елена Малер је захвалила пароху Душану и истакла како литургија на којој су присуствовали тог јутра карактерише православну заједницу Св.Николаја Велимировића као образац „васељенског православља“. По први пут она је имала прилику да присуствује богослужењу у цркви Антиохијског патријархата у којој су равноправно звучале молитве на црквено-словенском, српском и шпанском језику свештеника и верника уједињене српско – руске парохије. И управо ова парохија представља одличан пример синтезе пастирског рада са својом паством и мисионарског рада с локалним становништвом. По свему се види да је у питању особена парохија, која обједињује људе разних националности.
На овој позитивној ноти завршио се први дан посете Аркадија и Елене Милер парохији Св.Николаја Велимировића. О.Душан је позвао све присутне да следећег дана у руској цркви Св.Тројице и Казанске Божије Мајке наставе занимљиву беседу са гостима из Москве.
У недељу, 14. фебруара, разговор је настављен у цркви Свете Тројице, у неформалној атмосфери, за трпезом коју су организовале домаћице српско – руске парохије. У одсуству оца Душана који из здравствених разлога није могао да присуствује овој беседи са гостима, иницијативу је преузео на себе ђакон Роберто Леон Рамирез. Ђакон Роберто, клирик РПЗЦ, историчар по професији, већ одавно се бави историјом развоја Руске православне цркве у Чилеу. Он је говорио о томе на који се начин, захваљујући емиграцији која се трудила да сачува руске корене, формирала руска православна заједница у Сантјагу и била изграђена црква посвећена Светој Тројици и Казанској икони Божије Мајке. Ова црква је, по благословима преосвећеног епископа Јована (РПЗЦ), високопреосвећенога митрополита Амфилохија и преосвећеног епископа Леонида (РПЦ МП) сада објединила под својим куполама српско – руску заједницу Св.Николаја Велимировића и православну заједницу Св.Нектарија Егинског (РПЗЦ), чији су чланови већином православни Чилеанци.
Током првог сусрета углавном се говорило о проблемима европске цивилизације и Руске православне мисије у целини, а овога пута разговор се тицао ситуације у самом Чилеу. Постављено је питање на који се начин проблеми о којима је говорио професор Малер претходног дана могу тицати ове земље, као и Латинске Америке у целини.
Професор је објаснио да када се говори о европској цивилизацији, то се не тиче само Западне Европе. Европска цивилизација у савременом поимању представља све државе у свету које су претрпеле непосредан утицај Европе. И Русија и Латинска Америка су доживеле најразличитије европске утицаје – од хришћанства до савременог постмодернизма. Али при томе, и Русију и Латинску Америку повезује једна заједничка карактеристика – оне нису извориште западних идеја и погледа.
Са освртом на књигу Семјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“, он је напоменуо да словенско – православна и латиноамеричка цивилизација унутар европске цивилизације представљају алтернативу Западу, у чему се састоји њихов позитивни потенцијал. У Латинској Америци људи још увек верују у Христа, у потрази су за истином, што може да буде претпоставка да ће је и наћи. У том смислу, по мишљењу професора Малера, савремени Чилеанац је много више Европљанин, него савремени Француз.
У вези с тим, разговор се вратио на тему важности и неопходности православне мисије. Ђакон Роберто је представио своје виђење те проблематике изнутра, као и са тачке гледишта чланова чилеанске православне заједнице. Он је истакао да су се први православни Чилеанци с краја шестдесетих година прошлог века појавили захваљујући не толико мисионарском раду националних православних заједница, колико због стремљења и интереса самих Чилеанаца. Касније, када су се појавили ђакони и свештеници међу самим Чилеанцима, појавио се нов проблем – проблем комуникације са „центром“, како се он изразио. Православне заједнице које су се формирале око чилеанских свештеника, нашле су се у изолацији. Оне нису имале могућности да информацију проследе до „центра“ и добију одговоре на своја питања и потребе. У смислу припремљености локалних свештеника, катехизаторског рада са локалним православним заједницама, Латинска Америка све до данас остаје у „запећку“ Православне цркве. На крају излагања, ђакон Роберто је закључио да тек сада, захваљујући раду са оцем Душаном, ова заједница постаје црква за све, без обзира на националну припадност или боју коже.
Професори су захвалили оцу Роберту на интересантним запажања и обећали да ће, колико је то у њиховој моћи, радити на томе да проблеми о којима је говорио добију медијску подршку у Русији.
Пред крај разговора учесници су дотакли питање секуларизације Чилеа. Како је приметио Андреј Лукјанов, у последње време се тај процес све више убрзава. У току је кампања за легализацију абортуса, разматра се питање о истополним браковима. На све то дао је позитивни одговор професор Аркадије. Он је изразио своју убеђеност да ће између одрицања свих вредности и одговора које даје Православље, победити на крају ово друго, јер на секуларној идеологији није могуће изградити ни породицу, а тим пре државу. Међутим, да би се људи окренули православљу, морају о њему да сазнају. Управо због тога неопходно је што више развијати православну мисију у Чилеу, на латиноамеричком континенту, као и у целом свету. Овим закључком се и завршио изузетно плодотворан дводневни сусрет са уваженим гостима из Москве.
У знак захвалнасти на ову посету, супруга оца Душана, Елина Михајловић, у његово, као и у име целе парохије Св.Николаја Велимировића, поклонила је Аркадију и Елени Малер књигу Олге Уљанове и Кармен Нораумен „Руси у Чилеу“. На растанку, гости и парохијани су се заједно фотографисали, разменили адресе и договорили се о будућим контактима и сарадњи.
Аутор текста : Елина Михајловић
Превод са руског : јереј Душан Михајловић
