Осам векова Српске цркве: У ризама и писци и лекари

Као и код бројних других народа, и код Срба су се при цркви родиле и, најпре, од црквених људи развијале уметност и наука. Тако је било пре Немањића, у њихово доба доживело процват, а у време турског ропства цркве и манастири били су једини чувари темеља српске духовности и културе. Црква је, другим речима, била и држава, и кад државе није било.

Историчари књижевности, међу њима и Павле Поповић, сагласни су да је за нашу писану реч пресудан био онај тренутак „кад је, први Србин преписивач старих свештених књига, јамачно у неком манастиру радећи, узео при преписивању поправљати језик тих књига и уносити у њега особине свога матерњега језика. То је моменат када се српска књижевност родила“.

У црквама су настали најстарији очувани споменици: споменик српске рецензије црквенословенских књига, Маријинско јеванђеље, написано глагољицом крајем 10. века, век старији Зетски апостол, као и најстарија српска ћириличка књига, Мирослављево јеванђеље, писано поткрај 12. века у Цркви Светог апостола Петра у Бијелом Пољу. Радом и прегалаштвом Светог Саве, српска књижевност доживљава успон, а први српски архиепископ назива се „оцем српске књиге“.

Типике, житија, повеље и бројне друге рукописе писали су углавном калуђери. Не сме се заборавити и да је прва српска песникиња – књижевница Јефимија била монахиња.

После краха српске државе, у време ропства под Турцима, при манастирима, најчешће тајно, радиле су и преписивачке школе. Окупљале су учене монахе, преводиоце, књижевнике и преписиваче који су украшавали рукописе и књиге. По оставштини поколењима, чувене су Ресавска и Рачанска преписивачка школа. Прва у 15. веку, у манастиру Манасија, а друга век касније. Када је манастир Рача разорен 1688, монаси су отишли у Сентандреју и у фрушкогорске манастире. У преписивачкој школи Кипријана Рачанина у Сентандреји стасао је и Гаврил Стефановић Венцловић, који је у српску азбуку увео слова „ћ“, „ђ“ и „џ“.

И корени штампарства у Србији воде до манастира. У последњој деценији 15. века, кад почиње српско штампарство, слободна је била само Стара Црна Гора. Тада је на Цетињу радила штампарија Ивана Црнојевића и његовог сина Ђурђа. После пада Црне Горе, српско штампарство се „сели“ у Румунију и Венецију. Под Турцима је радило осам српских штампарија: у манастирима Рујан, Грачаница и Милешева (у два периода), у Мркшиној цркви код Ваљева, као и у Скадру, Београду и Горажду.

Прве српске болнице такође су радиле у манастирима Хиландару, Студеници, Дечанима, Милешеви, Мажићима… То потврђују многобројна писана сведочанства, фреске и предања, али материјални докази постоје само у манастиру Ораховица у Мажићима код Прибоја. Ту је у 16. и 17. веку била болница у којој су и за савремена схватања рађене врло сложене операције. Хируршки инструменти, пронађени у Мажићима пре 20 година, чувају се у Завичајном музеју у Прибоју. Реч је о сврдлу за извлачење пројектила, виљушци за ампутацију, двоструком сечиву са спиралним навојем, хируршком шестару и ножу, и великим свећњацима од студеничког мермера који су служили за осветљење током операција. Штавише, током археолошких истраживања, како каже археолог Саво Дерикоњић, директор Музеја у Прибоју, пронађена је некропола са 180 скелета, а на два су видљиви трагови трепанације (отварања лобање). Остеолошко-антрополошке анализе откриле су на глави једног женског скелета не само да је лобања отварана, већ и трагови прерастања, што недвосмислено потврђује да је пацијенткиња преживела. То указује да су српски монаси-лекари били врхунски хирурзи.

525 ГОДИНА ЦЕТИЊСКОГ ОКТОИХА

Ђурађ, син Ивана Црнојевића, „нашао је однекуд срчаност, надахнућа и далековидости да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију“. Са свештеником Макаријем, успео је да од 1494. до 1496. објави пет црквених књига штампаних српском варијантом старословенског језика. Почетком јануара ове године навршило се 525 година од објављивања Октоиха првогласника, наше прве књиге штампане ћирилицом.

ХИРУРШКИ ИНСТРУМЕНТИ

Сврдло за извлачење пројектила и виљушка за ампутацију из болнице у Мажићима били су открића светских размера – каже Саво Дерикоњић. – Штавише, помагало са сврдлом с почетка 16. века је неколико милиметара дуже од јединог у свету аналогног примерка, који се чува у Германском националном институту у Нирнбергу, док је виљушка за ампутацију из 17. века најстарији овакав медицински инструмент досад у свету пронађен. Врло слична њој, из 18. века, налази се у лајденском музеју „Берхав“, посвећеном историји медицине.

Извор: Mitropolija.com

Pravoslavie.cl