Одговор људима коjи су благонаклони према латинскоj цркви

Узалуд се неки од православних задивљују постојећом пропагандом римске цркве, умишљеном самоодрицању и делатношћу њених мисионара и усрђу латинских сестара милосрђа и неправилно приписују латинској цркви ту важност, као да тобож, након њеног отпадања од Православне Цркве, ова последња није остала иста, већ има неопходност да се сједини са њом. Након строгог истраживања ово мишљење се показује као лажно; а енергична латинска делатност не само да не изазива задивљеност, већ напротив, побуђује велико сажаљење у срцима људи који добро мисле и разумеју истину.

Православна Источна Црква, од апостолских времена па до сада чува неизмењено и неповређено од новачења, како учење Јеванђелско и Апостолско, тако и Предање Светих Отаца и одлука Васељенских Сабора, на којима су богоносни мужеви, скупљајући се из целе Васељене, саборно саставили божанствени Символ Православне Вере и, објавивши га јавно целој Васељени, на сваки начин савршеним и потпуним, запретили страшним претњама свако додавање Символу, или изостављање, или измену или промену макар једног слова у њему. Римска црква је давно отпала у јерес и новачења. Још је Василије Велики изобличавао у томе неке епископе Рима, у својој посланици Јевсевију Самосатском. „Истину они не знају, и не желе да је знају; са онима који им истину објављују, они се расправљају, а сами јерес утврђују“. (Окруж. посл. § 7).
Апостол Павле заповеда да се удаљујемо од људи које је јерес повредила, и не тражити сједињење са њима, говорећи: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио.” (Тит. 3, 10-11). Саборна Православна Црква није пар пута, већ много пута покушала да уразуми римску цркву; али ова је, без обзира на сва праведна убеђивања прве, упорно остала у свом погрешном начину мишљења и деловања.

Још у седмом веку у западним црквама родило се лажно мудровање да Дух Свети исходи и од Сина. У почетку, против овог новог умовања устајале су и неке папе, називајући га јеретичким. Папа Дамас тако о њему говори у одлуци Сабора: „ко о Оцу и Сину мисли исправно, а о Духу Светом лажно, тај је јеретик” (Окруж. посл., § 5). То исто потврђивале су и друге папе, Лав III и Јован VIII. Али велики део њихових наследника заневши се правом владавине, и нашавши у томе за себе мноштво светских користи, дрзнули су се да измене Православни догмат о исхођењу Светог Духа, упркос одлукама седам Васељенских Сабора, а такође и упркос јасним речима Самог Господа у Јеванђељу: „Који од Оца исходи”. (Јн. 15, 26)

Али, пошто једна заблуда коју не сматрају заблудом за собом увек вуче другу, и једно зло рађа друго, тако се и догодило са римском црквом. Тек што је успело да се јави такво лажно мудровање, да Дух Свети исходи и од Сина, тако је одмах родило и сличне њему изданке и са собом увело мало-помало друге новотарије, које великим делом противрече у Јеванђељу јасно осликаним заповестима Спаситеља нашега, као: кропљење уместе погружења у Тајни Крштења, одузимање Божанске Чаше од мирјана и употреба бесквасног хлеба уместо квасног, искључивање из Литургије божанског призивања Свесветог и Животворног Духа. То је такође увело и новине, које нарушавају древне апостолске обреде Саборне Цркве, као: уклањање крштене деце од Миропомазања и примања Пречистих Тајни, уклањање ожењених од свештенства, признавање папе за непогрешиво лице и за Христовог заменика и друго. На тај начин, разрушила је целокупни древни апостолски чин савршавања скоро свих Тајни и свих црквених одлука – чин, који је одржала најдревнија, света и Православна Црква Рима, која је тада била најчаснији део Свете Саборне и Апостолске Цркве. (Окруж. посл. § 5, тачка 12).

Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, већ по деловању, јесте измишљени догмат првенства, или тачније, гордо тражење превласти епископа Рима над остала четири Источна патријарха. Ради ове власти следбеници римске цркве су свог папу поставили више правила и одлука Васељенских Сабора, верујући у његову непогрешивост. Али каква је та папска непогрешивост сведочи историја која не лаже. О папи Јовану XXIII у одлуци Констанцког сабора, говори се: „Доказано је да господин Јован папа јесте грешник окорели и непоправљиви, био је и јесте безаконик, праведно окривљен за човекоубиство, за тровања и друга тешка злодела, који је често и упорно пред различитим великашима потврђивао и доказивао, да душа људска умире и гаси се заједно са људским телом, слично душама животиња и скотова, и да умрли никако неће васкрснути у последњи дан”. Безакоња папе Александра VI и његових синова су били толико монструозна да се, по мишљењу савременика, папа бринуо о успостављању на земљи царства сатаниног а не Царства Божијег. Папа Јулије II се ради својих циљева постојано појио крвљу хришћана, наоружавајући један народ против другог. (Духовн. Беседа 1858 г. № 41). Постоји и много других примера о великим заблудама папе; али сада није време да говоримо о њима. При таквим историјским сведочанствима и повређеношћу јеретичким учењем и папиним заблудама, да ли се паписти праведно надимају умишљеним достојанством римске цркве? Да ли праведно понижавају Православну Цркву, која своју непогрешивост заснива не на неком лицу, већ на учењу Јеванђелском и Апостолском, на правилама и одлукама седам Васељенских Сабора и девет Помесних Сабора? На овим Саборима су присуствовали богонадахнути и свети мужеви из целе васељене, и установили све оно што се тиче духовних потреба Цркве, сагласно са Светим Писмом. Да ли онда правилно поступају паписти, који ради световних циљева постављају личност свога папе изнад правила Васељенских Сабора, сматрајући свог папу непогрешивим?

Због свих наведених разлога, Саборна Источна Црква је прекинула општење са римском црквом, која је отпала од истине и од правила Саборне Православне Цркве. Римски епископи, како су започели гордошћу, њоме и завршавају. Они се напрежу да докажу да је тобож Православна Саборна Црква отпала од њихове помесне цркве. То је неистина, па чак и бесмислица. Истина сведочи да је римска црква отпала од Православне Цркве. Иако паписти, ради умишљене истине, истичу да је њихова патријаршија у време јединства са Саборном Православном Црквом, међу њих пет била прва и најстарија; али то само због царског Рима, а не по некаквом духовном достојанству или власти над другим патријаршијама. Неправедно су они своју цркву назвали Католичанском тј. Саборном. Део се никада не може називати целином; римска црква је до свог отпадања од Православља састављала само петину јединствене Саборне Цркве. Посебно се римска црква не треба називати саборном, из разлога што је одбацила одлуке Васељенских Сабора, следујући својим лажним умовањима.

Некима се у очи баца бројност и свуда присутност следбеника латинске цркве, и зато они који нетачно мисле, сматрају: зар латинска црква због тога није дужна да се назива Васељенском или Саборном? То мишљење је веома погрешно, јер се нигде у Светом Писму посебно духовно право не приписује мноштву и многобројности. Господ је јасно показао да се признак Истинске Саборне Цркве не закључује у мноштву и бројности, када у Јеванђељу говори: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32). Постоји и примеру Светом Писму који не иде у корист мноштву. Након Соломонове смрти, за време његовог сина, Царство Израиљево се поделило; Свето Писмо десет колена представља као отпале, а два колена, који су остали верна свом дугу, као колена која нису отпала. Зато се узалуд латинска црква труди да докаже исправност своју мноштвом, бројношћу и свуда присутношћу. Признак Васељенске Цркве на Васељенским Саборима означен је сасвим другачије од стране Светих Отаца, тј. саборно је утврђено: веровати у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не просто у васељенску или свуда раширену цркву. Римска црква иако и свуда по васељени има своје следбенике, пошто не чува свето саборне и апостолске одлуке, већ се уклонила у новотарије и лажна мудровања, никако не припада Једној, Светој и Апостолској Цркви.

Такође, веома погрешно расуђују Латинима благонаклони који, прво, мисле да након отпадања западних од Православља у Саборној Цркви нешто недостаје. Штета је одавно отклоњена премудрим Промислом – оснивањем Православне Руске Цркве на северу. Друго, као да ради пређашњег старешинства и ради бројности римске цркве, Православна Црква има потребу за сједињењем са њом. Ипак, једно је суд човечији, а друго суд Божији. Апостол Павле јасно говори: „какву заједницу има свјетлост с тамом?” (2. Кор. 6,14) – тј. да се светлост истине Христове никада не може помешати са тамом јереси. Латини не желе да оставе своју јерес и упорни су, како о њима сведоче у стварности већ вековима испуњене речи Василија Великог: „истину они не знају и не желе да знају; са онима који им истину јављају, споре и сами утврђују јерес“, како је речено горе.
Благонаклони према Латинима уместо тога требало би да боље расуђују о реченом у псалмима: „Ненавидим цркву лукавих“ (Пс. 25,5) и да жале о људима, који су ради власти и среброљубља, и других светских циљева и удобности, узмутили скоро целу васељену уз помоћ инквизиције и лукавих језуитских сплетки, а и до сада смућују и жалосте Православне у Турској преко својих мисионара. Латински мисионари се не брину да у хришћанску веру обраћају Турке староседеоце, већ се старају да са истинитог пута уклоне православне Грке и Бугаре, употребљавајући за то свако злонамерно средство и превару. Зар то није лукавство, и зар није злобно лукавство? Зар је мудро тражити јединство са таквим људима? Да ли због тога треба да се дивимо умишљеној ревности и умишљеном самоодрицању тих делатника, тј. латинских мисионара и сестара милосрђа? То су без сумње жалосни подвижници. Они се старају да обраћају и приводе људе не Христу, већ свом папи.

Шта још рећи на питања: да ли се латинска црква и друга исповедања могу називати Новим Израиљем и ковчегом спасења? И како разумети евхаристију садашње римске цркве? Новим Израиљем се може називати само Црква Правоверујућа, а црква повређена јеретичким мудровањем не може. Свети Апостол Јован Богослов говори: „Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас”. (1 Јн. 2, 19). А Свети Апостол Павле говори: “један Господ, једна вера” (Еф. 4,5) тј. само је једна вера истинита, а није свако веровање добро, како неразумно мисле они који су се одвојили од једине истините Цркве, о којима Свети Апостол Јуда пише: „да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају” (ст. 18, 19). Ако су туђи Духу истине, како се називају Новим Израиљем? Или како некоме могу да буду спасавајуће пристаниште, када и једно и друго не може бити без благодати Светога Духа. У Православној Цркви се верује да се хлеб и вино у Тајни Евхаристије претварају призивањем и силаском Светог Духа. А латини, како је горе речено, сматрали су непотребним овај призив, и то искључили из своје литургије. И тако, онај ко разуме – нека тако мисли о евхаристији латинској.

И питање: ако је, како је речено, осим Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве каквом се назива и каква јесте Црква Православна, тако сумњиво спасење других вероисповести: зашто се у Русији отворено не проповеда ова истина? На то је одговор веома једоставан и јасан.

У Русији је допуштена толеранција вера и иноверни једнако као и православни заузимају важне дужности: начелници образовних установа су у највећем делу иноверни; начелници губернија и градова често су иноверни: команданти пукова и батаљона – неретко су иноверни. Чим духовно лице почне да отворено проповеда да ван Православне Цркве нема спасења, иноверни на положају се вређају. Због таквог положаја, руско духовништво као да је и задобило навику и укорењену особину да говори о том предмету увијено. А може бити, неки су, из тог истог разлога, и од свагдашњег обраћања иновернима, а још више од читања њихових дела, почели да снисходљиво мисле у вези са надом на спасење и других вероисповедања.

Упркос духу кротости и мирољубивости и трпљења Православне Цркве и њених пастира и следбеника, на Западу током протеклих векова следбеници различитих хришћанских вероучења, а и сада, издају толико мноштво књига против учења Источне Цркве, да би их тешко било прочитати, а камоли оценити њихову вредност.

И мада су такве књиге већином испуњене клеветама, баснама, прекорима, очигледним измишљотинама и лажима, посебно интелектуалним отровним лукавим сплеткама, са очигледним циљем да се у Европи образује непријатељски дух према Источној Цркви, и посебно према нашој отаџбини, да се поколеба вероучење наше Православне Цркве, да се уклоне са пута истине њени следбеници: оне се издају под примамљивим називима, у пријатним облицима, са таквом типографском лепотом, да и невољно привлаче радозналост читалаца; тада ће се наравно и у нашој отаџбини, где ова издања пролазе мрачним путевима, наћи не мало оних који имајући површна схватања у предметима хришћанског учења, не могу а да се не занесу мислима противним Истини. Посебно су се сада против Православних наоружали писци латинске цркве, објављујући власт свога папе и своје римске цркве над свим владама и помесним Црквама и народима света; претежно су тиме сада заузете језуите у Француској, који се, користећи се распрострањеношћу француског језика, напрежу да са некаквом грозничавом делатношћу, помоћу дела на том језику, насаде свуда свој начин мишљења противан вероучењу и јерархијском устројству Источне Цркве – не штедећи ради тог циља и најчудовишније измишљотине, очигледне лажи и несавесна изопачавања историјских истина. Многи од образованих православних људи, читајући та дела на француском језику, а не читајући своја на руском о вероучењу, лако могу да поверују лукаво измишљеној лажи уместо Истини, коју они не познају добро.

Ономе ко жели да детаљно зна разлоге због кога су паписти тако далеко одступили од Православља, корисно је да прочита недавно изашло издање о односима римске цркве са другим црквама – Авдија Востокова. У тој књизи у другом делу, посебно су значајна места о заклетви латинских бискупа своме папи и о клеветама паписта за Православне, стр. 49, 60 и 137.