Разговор са афричким свештеником о разлозима због којих је прешао из Александријске патријаршије у Руску православну цркву
„Хризма Центар“ је направио интервју са оцем Laurent Sakwa, свештеником који служи у Танзанији.
– Оче Лоренс, били сте један од свештеника који су у децембру 2019. године потписали молбу за присаједињење Руској Православној Цркви. Да ли је то био ваш слободни избор или вас је неко нагнао да то урадите? Како су прошле две године ишчекивања? Да ли су Грчки епископи вршили неки притисак на вас и остале свештенике?
– Да, био сам један од свештеника који су потписали молбу. То је била моја слободна одлука, био сам свестан својих поступака. Био сам први свештеник Александријске Патријаршије који се јавно није сложио са одлуком Патријарха Теодора о признавању Украјинских шизматика. Потом су свештеници написали отворену посланицу, у којој су изразили неслагање са Патријархом Теодором. Грчки епископи су почели да врше притисак на свештенике. На пример, припретили су нам, укинули плате. Две године су прошле уз велике тешкоће.
– Који део танзанијских свештеника је одлучио да се присаједини Руској Цркви? Шта и ко спречава друге свештенике да следе ваш пример? Постоји ли нека могућа несугласица међу свештеницима који су пришли Московској Патријаршији и онима који су одлучили да остану у Александријској Патријаршији? Kοји је аргумент свештеника који су остали у Цркви Александрије ?
– Многи свештеници из свих епископија су одлучили да се прикључе Руској Православној Цркви ради заштите канонске Православне Цркве и нашег духовног живота. Сада постоји једна конфронтација између нас и оних свештеника који су остали са Грцима, али њих је двоје – троје. Већина јереја нас подржава у томе што желимо да се прикључимо РПЦ. Не желе да буду са шизматицима Александријске Патријаршије .
– Да ли постоји интересовање за црквени живот од стране Танзанијских власти? Како они гледају на појаву заједница РПЦ у земљи? Занимају ли се?
– Државне власти не знају шта раде Грци овде, али генерално разумеју да Грчки епископи овде служе грчким интересима, али не и Православној Цркви. Међутим, танзанијске власти се сада радују доласку РПЦ у нашу земљу и спремне су да понуде подршку.
– Да ли вас је заједница подржала у прикључењу Руској Цркви? Да ли постоје парохијани који желе да и даље припадају Александријској Цркви? Који је општи став православних верника у Танзанији али и другим Афричким земљама наспрам РПЦ?
– Моји парохијани су подржали у потпуности моју одлуку. Желео бих да нагласим да одлука о прикључењу РПЦ није само моја одлука, већ свих чланова наше заједнице. Опште гледано, став православног народа у Танзанији и другим афричким земљама је нада у напредак духовног живота и у напредак Цркве Африке. Следећи томе, народи Африке се надају да ће од РПЦ примити истинску љубав, истинско учење апостола и светих отаца а ради спасења својих душа. Ништа више од тога.
– Која су ваша очекивања од преласка у Руску Цркву? Које промене очекујете у црквеном животу ?
– Моја очекивања од преласка у РПЦ везана су само са темама спасења, духовног живота, развоју Цркве Божије, ширење добрих вести Царства Божијег, задобијање истинског, предањско апостолског и отачког учења. Што се тиче промена у црквеном животу, предвиђам квалитетни пастирски развој Цркве, истинску љубав, помоћ народу Божијем који има толике потребе, јединство цркве, организационе облике живота заједнице, образовне семинаре за верне, породице и омладину . Такође семинаре, недељне школе за веронауку, које ће помоћи људима у развоју духовног живота. Не ради успостављања неког одвојеног слоја у Цркви, већ да би смо сви били заједно и да не постоји диференцирање у Цркви.
– Шта мислите, које су главне тешкоће у ширењу Православља у Африци и како могу да се превазиђу? Како може православље да привуче Африканце?
– Људи у Танзанији и у другим афричким земљама су врло осетљиви за Православну веру када дођу у спознање о њеној догми. Главни проблем Православља у Африци су Грци, у начину на који спроводе мисионарско дело. Не уче људе, али дају различите поруке. И то не помаже у јачању Православља и развоју духовног живота. Они су присутни у Африци не ради духовног живота али да би имали своју корист под изговором Цркве. Желе да праве фотографије са сиромашним Африканцима и да те слике касније користе у прикупљану пара.
Други проблем је дискриминација у Цркви. Грчка Александријска Патријаршија нам не помаже у развоју духовног живота , сматрајући нас људима треће категорије. Постоје још многи проблеми али не могу све да набројим у овом тренутку.
Да би решили ове проблеме, потребно нам је добро вођење, исправно учење, и лојалност Цркви. Потребно нам је образовање, школе, болнице и много тог другог неопходна за јавни живот. Свештеници треба да се шаљу на семинаре, да се подржавају, и да се елиминише дискриминација. Надамо се да ће Руска Православна Црква , помоћу Божијом, да помогне у решавању свих ових проблема, а такође у развоју Православља у Африци.
– Реците нам пар речи о вама и вашој парохији.
– Рођен сам у мешовитом браку. Моја мајка је била католкиња, а отац идолопоклоник. Први пут сам чуо за Православље од православног свештеника оца Петра који је проповедао у кући , а сада је мој комшија. И заиста ме је привукло Православље. Сада служим у двема парохијама и малим заједницама.
Извор: „Хризма“
Pravoslavie.cl