О праоцима и Божићу у Сирији

Значајан део библијских догађаја дешавао се на сиријској земљи, али данас са жаљењем морамо констатовати да хришћана у њој има све мање и мање. Стручњак за библијске студије, доктор теологије и представник Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила при патријарху Антиохије и целог Истока игуман Арсеније (Соколов) говори о томе како се у Сирији прославља Божић.

– Оче Арсеније, одавно се бавите старозаветним истраживањима. Једна од недеља уочи Божића носи назив Недеља светих праотаца. На бденију се тог дана читао леп канон у којем се набрајају имена старозаветних праведника. Зашто је за савременог човека важно да зна ова имена и подвиге праотаца? Зашто хришћани уопште треба да читају Стари Завет ако постоји Нови?

– Постоји извесна неодређеност кад су праоци у питању. Ко спада у праоце? Да ли праведници до Аврама или сви претхришћански свеци? Код Јевреја се праоцима називају Аврам, Исак, Јаков и дванаесторица патријараха. Испоставља се да су сви праведници до Аврама – праоци. А код нас је, на пример, праотац Јонатан, Саулов син.

Имена и подвиге праведника пре и после потопа треба да знамо и да их се сећамо зато што су били верни Једином Богу у најтежим околностима, у безбожној и идолопоклоничкој околини, понекад у атмосфери свеопште апостасије. Нови Завет их наводи као пример хришћанима чији су први нараштаји доживљавали прогоне од стране окрутне идолопоклоничке римске власти и којима је било потребно охрабрење и укрепљење овим примерима. И у наше време све веће апостасије и надолазеће глобалне катастрофе примери праведника као што су Ноје, Ебер и Аврам могу нас укрепити и надахнути за борбу.

Где год да у Новом Завету наиђемо на реч „Писмо“ или „Писма“ ради се о оном делу Библије који називамо Старим Заветом или Јеврејском Библијом. Јеврејска Библија (Танах) је и била Писмо хришћана у првим нараштајима, они још увек нису имали новозветне књиге. Чак и у Христово Васкрсење треба веровати „по Писму“, односно као у испуњење древних израиљских пророчанстава која се садрже у Писму. Ово „по Писму“ је толико важно да је укључено чак и у Символ вере – у црквени документ у којем нема и не може бити сувишних речи.

Ако се из Новог Завета уклоне сви директни и индиректни старозаветни цитати и алузије на Стари Завет, теме, слике, примери, мотиви заједнички са Старим Заветом, уопште, сва интертекстуална веза између Новог и Старог Завета, од Новог Завета неће остати скоро ништа. Нови Завет није могуће разумети без Старог, Нови Завет не постоји без Старог.

Вредност Старог Завета самог по себи је очигледна. Шта бисмо знали о пореклу света и човека кад не бисмо имали књигу Постања? Шта бисмо са сигурношћу могли знати о прошлости и о будућности човечанства кад не бисмо имали Писма? Како бисмо могли да верујемо у Христово Васкрсење „по Писму“ кад не бисмо имали Писмо? Како бисмо се молили кад не бисмо имали Псалтир – овај главни молитвеник Израиља и Новозаветне Цркве? Нама, хришћанима, псалми су драгоцени још и због тога (и пре свега због тога) што је то молитвеник Самог Христа. „Христос је Онај Ко се истински моли псалмима,“ – рекао је блажени Августин. Христос се моли псалмима. А и ми заједно с Њим, Његов месијански народ.

– Ви сад живите у Сирији која спада у старозаветне земље. Који праведници Старог Завета су били повезани са Сиријом? Да ли су се у њој сачували артефакти који су повезани с њима, посебно имајући у виду недавна ратна дејства?

– У библијској „идеалној географији“ би територија на којој се данас налази Сиријска Арапска Република требало да спада у Свету земљу Израиља. По историји поновљених закона Дамаск се налазио у надлежности Давида и Соломона. Касније, у VIII веку пре Христовог Рођења, за време Јеровоама II, можда најуспешнијег цара Северног царства, Дамаск се поново нашао у орбити утицаја Израиљског царства. Истина, није јасно да ли је Дамаск тада спадао у Израиљ или је само признавао вазалну зависност од њега.

Из Сирије (Арама) потицали су управитељ Аврама Елеазар (Постање) и сиријски војсковођа Нејеман (4. књига Царства), али тешко да се они могу назвати праведницима. Од пророка је са Сиријом, тачније, с Дамаском, главним градом Јужносиријског савеза градова-држава непосредно био повезан Илија. Господ Бог му је заповедио да иде у Дамаск и да помаже Хазаела (Азаила у синодском преводу) као цара Сирије (в.: 3 Царств. 19: 15). Касније је пророк Јелисеј предсказао Хазаелу (није јасно да ли је то исти онај или је његов имењак – сви су се звали Хазаели да Бен-Хадади) да ће постати цар Сирије (в.: 4 Царств. 8). Пророци из Писма, почевши од Амоса, изговарали су пророчанства против Дамаска и Сирије.

У Писму се помиње Боцра (Восор у синодском преводу) – некада је овај град у Галааду (не треба га мешати с јужном Боцром у Едому) припадао половини колена Манасије, данас је то арапска Бусра на југу Сирије, у провинцији Дераа. Помињу се Хамат (данашња Хама, у синодском преводу Емаф), Тадмор (Палмира), Арвад на обали Средоземног мора и други градови који се налазе на територији Сиријске Арапске Републике.

– Реците нам нешто о животу ваше парохије у Дамаску? Како се код вас прослављају велики празници као што је Божић? Да ли је сад у Дамаску мирно? Јер, донедавно је у граду отварана ватра…

– Парохија при представништву РПЦ у Дамаску одавно не постоји. Кад је 2011. године почео рат у Сирији сви они који су могли евакуисали су се одавде и тешко да ће се било ко икад вратити. Остали су само они који немају куда да оду, они који никоме нису потребни ни у Русији, ни у Украјини, ни било где другде, врло мали број Рускиња, удовица које су се некад удале за Сиријце. Пре рата је при представништву у Дамаску постојала парохија средње величине, радила је школа веронауке за децу и постојао је црквени хор. Међутим, сад је све то прошлост.

Празници се прослављају скромно. После Литургије која се служи изузетно једноставно (нема ко ни да поје, ни да чита, ни да помаже у олтару) с верницима – три до пет парохијанки – одржавам час на тему Библије, затим попијемо кафу и разилазимо се до следеће недеље или празника. Понекад се дешавају терористички напади, али је у Дамаску сад у принципу мирно.

– У Антиохијској Цркви је Рођење Спаситеља у свет већ прослављено. Познато је да Арапи-хришћани прилично активно обележавају своје празнике. Молимо вас да нам кажете нешто о томе како се то ове године одвијало у Дамаску.

– У Патријаршијској цркви која се налази у старом делу Дамаска 25. децембра ујутру служени су божићно јутрење и Литургија. Богослужење је обавио поглавар Антиохијске Цркве патријарх Јован Х којем су саслуживали викарни епископи и клирици саборне цркве. Онда су сви уз ударање добоша скаутоског оркестра отишли у салон за кафу при цркви (у Антиохијској Цркви при сваком храму и манастиру постоји салон за кафу) где су сви пили кафу, а они који су то желели прилазили су патријарху и честитали су му Божић.

У Сирији има све мање и мање хришћана, укључујући и православне. У току ратних година од једне трећине до половине сиријских хришћана напустило је своју земљу, отишли су главом без обзира – у Либан, Европу, Аустралију и Јужну Америку. Све је то врло тужно. Јер то је њихов кућа и хришћани су се у Сирији и Ираку појавили шест векова пре муслимана. И сад се испоставило да су туђинци у сопственој кући. Некада, у V-VI веку хришћанске ере Сирија је, као и цео Блиски исток била скоро стопостотно хришћанска. Данас су хришћани у Сирији мањина која се топи на наше очи. А у Ираку се скоро истопила – за последње две деценије отуда су отишли скоро сви хришћани: крајем ХХ века тамо их је било око десет процената укупног становништва, а сад једва да их има један и по посто. У Сирији се то одвија тако брзо, али није ништа мање трагично. С одласком хришћана из Сирије, Ирака и Либана ове земље ће изгубити најбитнију компоненту свог идентитета. Коме ће бити занимљиве ове земље ако у њима не остане хришћана, ако на целом Блиском истоку буде монотони религиозни пејзаж, као у Емиратима, где су само нафта, песак, солитери и смртна досада?

– Сад ратна дејства у Сирији постепено престају. Из вести знамо да су се у претходним годинама тамо одвијали велики прогони хришћана. Да ли их им и данас у послератној земљи?

– Последњих година се не чује за прогоне хришћана у Сирији. Радикални борци су одведени у провинцију Идлиб, ближе турским покровитељима, већи део земље је ослобођен од њих, а на ослобођеним територијама, на срећу, нема прогона хришћана.