О љубави – истинитој и тобожњој
„Љуби и чини шта хоћеш“ – у овој краткој изреци блаженог Августина садржана је формула истините љубави, љубави безгрешне, свете, не од овога света. Ако бисмо могли истовремено да чујемо гласове целога света, онда би се у тој вишејезичној бујици речи, вероватно, најчешће чула реч „љубав“. О њој маштају и у њој се разочаравају. За њом жуде и ње се боје. Њу траже и одбацују. Њу купују и продају, величају и проклињу. Њој се смеју и за њом плачу. За њу дају живот и продају душу. Због ње падају у безумље и у њој уживају. Њом се засићују и не могу да се засите. Њом се играју и она се свети. Њу исмејавају и она вара. Њој се клањају и у њу не верују. Њу издају и она изневерава. Њу трпе и она опрашта. Она пече и леди, убија и васкрсава, уништава и спасава. У њој су отбљесци раја и предосећај паклених мука. Али да ли је о њој говорио блажени Августин, да ли је овој љубави служио свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, да ли је њу опевао првоврховни апостол Павле?
Древни историчар Јосиф Флавије препричава једну љубав у својој књизи „Јеврејске старине“. Удата жена и ожењени мушкарац заволели су једно друго. Њихова страст је била толико јака да ни строги јудејски Закон, ни осећај дужности, ни народна грдња, нису могли да је зауставе. Све је било бачено у пламен ове љубави, која се распламсала још више због сазнања да је то забрањена љубав. И можда нико не би ни сазнао о њој да заљубљени нису били царске крви. И мада су они владали само једним делом мале Јудеје, они су отвореним кршењем Закона доводили у искушење не само своје поданике, већ и све правоверне житеље Јудеје. Ову забрањену љубав је јавно разобличио велики испосник, који је живео у тим крајевима. Он је од раног детињства навикао на сурову пустињу где је обитавао, ван додира са обичном храном, а још даље од брачног живота, праведник, који је у потпуности предао себе на служење Богу.
И тада царица захтева од мужа главу праведника, да би се изборила за своју украдену срећу. Колико само она презире овог човека, кога сви називају свецем, колико је он далек од свега земаљског, сам изглед његовог изнуреног тела и грубе одеће изазива код ње гађење. Шта он зна о мукама љубави, о том неукротивом пламену, који рађа љубав у рањеном срцу? Он је неумољив у својој правди, али је и она непоколебљива у својој љубави. Да, она ће се борити за своју срећу до краја, до смрти, своје или његове. Њега називају гласом Божијим – онда нека ућути, ако Бог њој ускраћује право на љубав.
Коначно она успева да праведника лиши живота, добија његову усековану главу која – о великог и страшног чуда! – наставља да је изобличује. Али она се не боји ни овог омраженог гласа, ни Бога, који је створио ово чудо, ни казне која јој прети за учињени злочин. Она је велика свештеница љубави, која њој жртвује све: и страх, и грижу савести, и царско достојанство, и богатство, јер ће ускоро заједно са својим послушним мужем бити лишена свега, и власти, и иметка. Десило се то због њеног прекомерног властољубља и зависти. Римски император, коме је служило њихово мало царство, није поставио за пуновласног цара њеног мужа, већ њиховог сиромашног рођака кога су они више пута избављали од зајмодаваца. Њој, која је са истим жаром маштала о власти као и о љубави, такво понижење је било тешко поднети. Натеравши свог мужа да ступи у политичку борбу, царица је промашила, они су претрпели горак пораз и пали у немилост. Међутим, када јој је император понудио новац и високо звање, захтевајући од ње да одбаци свог грешног мужа, бивша царица је поносно одговорила: „Господару! Ти си великодушно и милостиво мени понудио излаз, али оданост мужу ми не дозвољава да се послужим твојим милосрђем; ја сам делила са њим све када је он био срећан, сада сматрам да немам права да га напустим када се судбина променила.“[1]
Колико би романтичних особа овакав одговор царице могао да усхити и колико би песника било спремно да у стихове предоче једну такву одану и самопожртвавану љубав, само када би главни ликови ове приче били ликови из историјске хронике, а не из Јеванђеља. Колико се светло Христове истине испоставило беспоштедним и мучним за њих, када је обасјало њихову украдену срећу огрезлу у крв пророка – међу рођенима од жена није се појавио већи од (Мт. 11: 11), светог Претече и Крститеља Господњег Јована. Они нису могли да поднесу Божји глас, вапијући у пустињи њихових отврднулих срца, бачених у вртлог животињских страсти.
Али увек ће бити довољно свештеница и врачева тог најстаријег култа – култа земаљске љубави. Колико је растурених породица положено на њен олтар! Како дрско у сва времена неустрашиве „иродијаде“ одводе из породица послушне „ироде“ и као бајалицу понављају украдене речи: волим те! Чак и најузвишенији и свети осећај се у души која базди на порок претвара у своју супротност: из тихог, светлог и јасног, он постаје ватрен, помућује памет и узбуркује крв. И разумно створење – човек – жуди за безумљем и срља у неспокој. Незаустављива стихија страсти мами га својом безграничном слободом. И чини се да се управо у тој слободи крије срећа. Страховит пад називају летом.
Ова слободна љубав је слепа и необуздана. Истинита је љубав увек послушна Творцу и подчињвајући се Њему налази слободу – ограничена Божанском Љубављу, она постаје безгранична. Она – коју је опевао свети апостол Павле – дуго трпи, благотворна је… не завиди… не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини; све сони, све верује, свему се нада, све трпи (1 Кор. 13: 4–7). У њој и само од ње постоје радост и светлост, мир и спокој, неизречена сладост и вечно блаженство. Ова љубав је одевена у правду и стога свима који за њом трагају говори: „Љуби и чини шта хоћеш.“
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
—————-
1 Јосиф Флавије. Јудејске старине. Књ. 18. Гл. 7.
Извор: Православие.ру
Pravoslavie.cl