Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона АМФИЛОХИЈЕ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона Амфилохије

Архиепископ Цетињски Mитрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић рођен је на Божић 7. јануара/25. децембра 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, у племену Морачком, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Крштено име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.
Основну школу завршио је у родном мјесту, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Студирао класичну филологију на Философском факултету у Београду.

Велики утицај на Митрополита Амфилохија извршио је Преподобни отац Јустин Поповић велики богослов и духовник, као и светогорски старац Пајсије.

Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле одлази у Православну Грчку цркву, гдје борави седам година, гдје се замонашио и служи као свештеник. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јован Богослова Српске Православне Цркве у Београду, на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. Почасни докторат Московске Духовне Академије примио 2006.г., а Института Теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године.

У мају 1985. изабран је за епископа Банатског. Из Вршца прелази на Цетиње, гдје је 30. децембра 1991. године, устоличен за Митрополита Црногорско-приморског, Зетско-брдског и Скендеријског и Егзарха Пећког Трона. Члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха Српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења. Мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења блаженог спомена Патријарха српског Павла 16. новембра 2009. до избора Патријарха Српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао Епархијом Рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија крајем децембра исте године.

Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Члан је Удружења књижевника Србије и Црне Горе.

Објавио је сљедећа дјела: Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); Смисао литургије, студија на грчком, 1974; Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека, студија, 1981;Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека, студија на грчком, 1982; Духовни смисао храма Светога Саве на Врачару, Вршац, 1989; и Преподобни Рафаило Банатски, Вршац, 1988; Враћање душе у чистоту, Подгорица, 1992; Основи православног васпитања, Врњачка Бања, 1993; Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, Врњачка Бања. 1994; Збирка пјесама У Јагњету је спас, 1996; Историјски пресјек тумачења Старог Завјета, Никшић, 1996; Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе (докторска дисертација), превод Еп.Атанасије Јевтић, Манастир Острог, 2006.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, Касијана, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, Житије Светог Симеона и Саве, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: Старац Арсеније-Кападокијски; митрополит Јован Зизјулас, Од маске до личности, 1993; Премудрости Соломонове, 1995; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар, и Светигора; Св. Григорије Палама, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеје у Светигори и другим листовима. Књига Премудрости Исуса Сина Сирахова (2007), Књига Товита (необјављено), Књига Јудите (необјављено), Књига Варухова (необјављено).

Митрополит Амфилохије Радовић, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију Црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су пустош. Цркве и манастири били су запуштени, Митрополија је имала мали број свештенства, а читаве генерације становништва индоктринисане комунистичком владавином и пропагандом, биле су развјерене и денационализоване. Послије примања Светог трона Цетињске Митрополије, од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у Митрополије, од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у најтежим временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити индоктринисане правим националним вриједностима и Српској светосавској цркви. То није нимало лако, јер се пет деценија комунистичког антисрпског и антиправославног рада у Црној Гори није могло тек тако избрисати. На темељима комунистичке црногорске антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се сепаратистичке, антисрпске и антисветосавске политичке групације које су продуковале своју злоћудну израслину, у виду потезања питања аутокефалности Цркве у Црној Гори. Митрополија Црногорско-приморска као и увијек у прошлости, један је од најбитнијих темеља духовне и националне обнове у Црној Гори.

Митрополит Амфилохије Радовић, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је да се обнови велики број цркава и манастира, као и подизање нових. Повећава се број свештенства и монаштва, а приоритет у томе се даја свештенству које је из саме Црне Горе. Године 1992. бива покренуто гласило Митрополије Црногорско-приморске – „Светигора“, које излази у Цетињу. Преко издавачке куће „Светигора“ остварује се значајна издавачка дјелатност. Такође у Цетињу бива обновљен рад Богословије септембра 1992. године, укинуте од комуниста 1945. У активностима се није стало, па је јуна 1998. године у Цетињу почео са радом и Радио „Светигора“. Митрополију Црногорско-приморску посјетили су 1993. године патријарси, по први пут у историји, Вартоломеј- цариградски и Алексије П Руски, и том приликом освештали заједно са патријархом српским Павлом, темеље будућег храма Христовог Васкрсења у Момишићима у Подгорици. Изградња овог храма један је од основних задатака Митрополије Црногорско-приморске у садашњости. Исти случај је и са обновом свештенства, нарочито на селу, да као некада, не буде ни једног црногорског племена и већег села у којем би био храм без пароха. Године 1993. на Цетињу, и у Манастиру Острогу одржан је такође први пут у историји Црне Горе, ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. У служби духовно-просветне мисије Митрополије су новоотворени Духовни центри: књижаре и киосци. Основани су и црквени хорови широм Црне Горе. Драгоцјену мисију, првјенствено хуманитарну, обављају и Кола српских сестара под покровитељством Митрополије. Од великог је значаја обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске Митрополије манастира Св. Архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња, обновљени манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Све је то само почетак духовне и моралне обнове Црне Горе.