Митрополит Венијамин: сусрет с папом није мала саблазан

Разговарала: Милана Бабић

Православну цркву у свијету потресају многа дешавања и импулси. Вријеме болести и страдања поново је поставило пред Русију, највећу православну земљу на земаљском шару, изазов и позив да истраје на свом свјетскоисторијском задатку очувања православне вјере и пуноће Истине Христове. Најављени нови сусрет папе и руског патријарха усталасао је духове и продубио већ постојеће страхове о могућим разлозима тих сусрета. Одговоре смо стога потражили у разговору с уваженим духовником и једним од највећих ауторитета РПЦ – митрополитом Венијамином (Пушкаром).

Историјски састанак папе Франциска и патријарха Кирила одиграо се 12. фебруара 2016. године у Хавани. То је био први састанак те врсте у историји и изазвао је буру реакција међу православним. Шта је тај сусрет донео православнима и до чега би довео нови сусрет а поготово на руској земљи, како је најављено у посљедњим изјавама митрополита Илариона?

Односи између Православне и Римокатоличке цркве представљају веома болно и оштро питање. И према том питању мора се односити с великим опрезом. Првобитно није било поделе међу хришћанима. Сви су примили Христа, целокупна Васељенска црква је исповедала Христа. Било је много мученика како на Истоку, тако и на Западу. Међутим, постепено је међу верујућим почела да се провлачи унакажена вера, неки су почели да се удаљавају од Истине. Црква се активно борила против тог кварења вере, организујући Васељенске саборе. Ипак, на Западу, у Риму се међу јерархијом појавила тенденција удаљавања од истинског хришћанског учења. На крају је Рим отишао толико далеко да је признао папу као главу Цркве са искључивом влашћу. Папа је, претендујући не само на духовну него и на световну власт, узео два мача – црквени и политички. Од тога времена Рим и Запад се боре за власт над Црквом, тежећи стицању апсолутне власти и у религиозним, и у земаљским односима. У XI веку Римска црква с папом на челу у потпуности је отпала од истините вере. До данашњег дана постоји провалија између Истока и Запада. Ми православни не можемо прихватити њихово кварење вере, они нас са своје стране подругљиво називају шизматицима.

Мноштво светитеља католицизам држи за јерес. Свети Фотије, патријарх константинопољски, још у IX веку је назвао хулом на Бога учење Рима о „филиоквама“, које је, по његовим речима, противно Јеванђељу. Он је чак говорио да је „само хула на Духа светог довољна да се они подвргну мноштву анатема“.

Свети Марко Ефески, који је одбио да учествује на злочиначкој Флорентинској унији, разобличивши лукавство тог подухвата, овако је говорио о папи и његовим следбеницима: „Они су јеретици и услед тога их ми одсецамо као јеретике.“

А знаменити српски светитељ преподобни Јустин Поповић разобличавао је папизам оваквим речима: „Папизам са својим моралом је још гори од аријанства. (…) Догмат о непогрешивости папе – није само јерес него свејерес.“ Он је чак тај католички догмат назвао „устанком без преседана против Исуса Христа“.

Православни, цела Источна црква од које је отпало католичанство, током целе историје се супротстављало амбицијама папа. На све начине, и политички, и оружјем, и говорима, и стварањем уније, папа римски је покушавао да оствари примат над православнима. Ми памтимо благослове Запада за рат против православних како би их покорили и преобратили у католичанство. Колико је у историји случајева мучеништва које су православни хришћани примили од руку католика! Посебно на границама између православних и католичких земаља. У Србији добро знају за такве примере. И колико пута су папини представници продирали у нашу Русију не устручавајући се ни од каквих начина, руководећи се принципом „циљ оправдава средство“. И они користе сва средства, чак и ниска, прљава, како би покорили православне.

Сада се настављају покушаји покатоличења православних, на делу је прозелитизам, шири се унијатска делатност, што посебно јасно видимо на примеру Украјине.

Православни народ душом и срцем осећа ту лаж и не жели сједињење с јеретицима. Због тога је путовање патријарха на сусрет с папом римским узнемирило душе православне и због тога се подигла таква бура после сусрета у Хавани.

Наши архијереји нам говоре да ми идемо у сусрет католичким јерарсима не зато да бисмо променили веру и издали православље. А прост народ види братимљење и грљење с јеретицима. То није мала саблазан.

Сада када смо чули нове изјаве да ће се наставити сусрети патријарха с папом, поново се јавља велика смутња међу православнима. Будући сусрети ће само продубити раскол унутар наше цркве, биће више „непомињућих“ (Покрет непомињућих – појава у окриљу РПЦ када је део клирика престао да на богослужењима помиње патријарха Кирила после његовог сусрета с римским папом 2016. године – прим. прев.), оних који то не прихватају. И због тога народ неће имати толику кривицу колику ће имати јерархија.

Нека би дао Бог да руски народ чврсто стоји у вери православној. А да наши јерарси, који учествују у зближавању с Ватиканом, постану свесни погубности тога пута.

У недавном интервјуу Анатолија Степанова за „Печат“ он је као главну претњу за православне истакао филокатолицизам (љубав према католицима као кретање ка оправдању католицизма и покушај уједињења Православне цркве са Римокатоличком црквом). Ви сте, својевремено, позвали РПЦ на повлачење из Светског савета цркава указујући на недопустивост „одступања од пуноће Христове Истине“. На какво разумевање су наишле те ваше ријечи о погубности, макар и формалног, учешћа православних у таквом савезу?

Шта је то екуменизам? То је сједињење свих религија у једну светску религију. Тај антихришћански план је усмерен на то да не да човечанству да спозна истинску религију, да га лиши веза с Истинитим Богом. Човечанством које је заборавило на Бога биће лагано управљати од стране оних сила које желе да господаре по целом свету. Светска религија, чији је пут трасиран преко екуменизма, у ствари је религија антихриста.

Ми видимо да се екуменизам попут црног облака надвија над светом, замагљујући умове и срца људи. Један од инструмената за ширење екуменизма је Светски савет цркава. Српски подвижник преподобни Јустин Поповић осудио је лажност ове организације.

Како објашњавате чињеницу да је за време Стаљина 1948. године одржан Сабор помесних православних цркава који је осудио екуменизам, а да је само неку годину касније, после доласка на власт Хрушчова, совјетска држава вршила притисак на РПЦ да приступи Светском савету цркава?

У Руској православној цркви екуменизам се почео наметати у време владавине Хрушчова. Пре њега, при Стаљину, према тој појави се потпуно другачије односило. Зашто је Стаљин осудио екуменизам? Када је почео Хладни рат, екуменизам је био отворено на страни капитализма. Стаљин је био државник и није желео да СССР служи екуменизму и Западу. Он је желео јачање СССР-а, можда је желео да за себе изгради односе с другим црквама, па је промовисао патријарха да би патријарх московски био значајан ауторитет у целом православном свету. Стаљин је некада био богослов, а то је такође могло да има улогу у подршци Цркви и антиекуменистичком курсу.

Уз подршку Стаљина 1948. године у Москви је одржан Свеправославни сабор који је носио антиекуменистички карактер. На том скупу је дошло до једнодушне осуде екуменизма. Тада је наступио и Свети Серафим (Собољев) који је написао књигу „Руска идеологија“. У свом реферату „Да ли Руска православна црква треба да учествује у екуменистичком покрету?“ Свети Серафим је разобличио екуменизам и показао његову погубност за православље и за Руску православну цркву.
Одлазак Стаљина представљао је преломни тренутак. После његове смрти, с доласком Хрушчова почео је отворени погром Цркве: затварали су се храмови, манастири, богословије. Тада је почело оправдавање екуменизма, зато што је политика Хрушчова тежила да потчини Цркву својим задацима. Многи православни јерарси сматрали су да треба осудити ту појаву. И тада су под утицајем владе почели да склањају старе архијереје и да подмлађују црквене кадрове. У вези с тим је преуређено Одељење за спољне црквене везе. После Стаљинове смрти прво су склонили владику Николаја (Јарушевича) с дужности председника тог одељења. Уместо њега је постављен млади архијереј Никодим (Ротов), који је активно подржавао екуменизам. Постепено су на водеће црквене дужности почели постављати „никодимовце“, младе епископе са, како данас кажу, „новим сазнањима“. Преко њих се почела спроводити политика „преправљања“ Цркве и њено преусмеравање на екуменистички колосек.

Оснивачи екуменизма ни данас нису одустали од своје ђаволске замисли, стварања јединствене лажне цркве у надолазећем царству антихриста. И тужно је то што наши јерарси настављају да учествују у екуменистичкој организацији – Светски савез цркава. Међутим, нама је неопходан силазак с тог лажног пута. И окретање ка решавању проблема унутар нашег православног света.

Знамо за вашу улогу у канонизацији Светог цара Николаја, који је међу Србима изузетно поштован. Свети Николај Српски је рекао да се Свети цар Николај, ради једновернога му народа српскога, није колебао да и сам пође на Голготу и назвао га је новим Лазаром, који је као и српски владар између земаљског и небеског царства изабрао Царство небеско. Можете ли нам нешто рећи о значају те жртве и важности покајања руског народа због цареубиства?

Свети цар Николај Александрович је био истински православни цар. Био је бранилац православља не само у Русији него и широм света, како и доликује православном самодршцу. Неки покушавају да говоре о цару Николају као политичару, да оцене овоземаљске резултате његовог труда. А заборављају на то да је православни цар – Помазаник Божји, заборављају да је он тај кога Господ даје народу. И главно царево дело је – усмеравати наш брод Русију у православном смеру, како би држава омогућавала духовно спасење људи. Господар Николај Александрович је чврсто стајао на капетанском мосту моћног брода који се звао Света Русија. И он је тај брод управљао ка Христу. Он је био дубоко свестан духовне мисије Русије – просвећење свих народа Светлошћу Христовом. И посебно значење је придавао јачању православне Русије на истоку, на границама са азијским земљама. Свети цар мученик је још као млади царевић, по наређењу свог државног оца императора Александра III, остварио велико источно путовање. Посећујући Владивосток, он је овде, на обали Тихог океана, заложио почетак Велике транссибирске железнице. Тај пут касније није имао само велики економски значај. Главно је то што је он трасирао пут хришћанском мисионарењу међу паганским народима Азије. Транссибирска железница је постала пут којим су православље и руски народ у моћном потоку јурили ка обалама Пацифика, носећи Крст и Јеванђеље суседним народима. Дуж Великог сибирског колосека подизане су цркве и манастири, Русија је под вођством свог цара успоставила православље на источним границама.

Главни задатак православних царева јесте – изградња своје државе по обрасцу Царства небеског. Цар Николај Александрович је тежио испуњењу тог задатка.

Руски император Николај II био је веома близак простом народу, нашим војницима, козацима. Ватрено је волео свој народ, желео је да општи с народом. Хтео је да испуни свој високи дуг Помазаника Божјег, али су се непријатељи супротстављали. Револуција је све више и више нарастала, све активније су дејствовали они који су мрзели Христа и Свету Русију.
Огромна средства за револуцију стизала су из иностранства. Узбуњивали су и распаљивали наш народ. Русија је носила Крст чувања вере православне, а на њу су се обрушиле велике светске силе, оне су распириле Први светски рат, који је почео са Србијом, а завршио се револуцијом и свргавањем цара.

Да ли је цара издао народ или одрођена елита?

Ко је за то крив? Наравно, елита, блиски рођаци су учествовали у издаји цара. Али народ је био веома искварен од оних који су припремали револуцију. Упркос чињеници да су народ тровали духовно, било је много оних који су ипак остали непоколебљиви, волели и ценили цара. То су касније потврдиле хиљаде и хиљаде, милиони оних који су пострадали за Христа, па и за самодржавље, за цара – за силу која је чувала веру православну.

Лав Тихомиров је опомињао да је највећи друштвени проблем царске Русије био тај што је бирократија онемогућила непосредно општење цара с народом. Да ли је савремена Русија, по вашем мишљењу, извукла поуку из тог трагичног искуства отуђења своје елите које је умногоме допринело револуцији? Шта би се требало догодити да се Русија врати самодржављу?

Може ли се Русија поново вратити самодржављу?

Још преовладава нераскајани грех цареубиства над целим нашим народом. Над свима нама који овде живимо. Јер сви смо ми повезани једни с другима, с нашим прецима. Ми треба да постанемо свесни тога греха. То је пут ка покајању. Јер још многи резонују да они с тим немају никакве везе, да они или њихове прадеде „нису убили цара“.

Данас, немајући дужно поштовање према Светом цару мученику Николају, не схватајући његов духовни значај и не одбацујући клевету и лаж који су подигнути против њега, као у богохулном и лажљивом филму „Матилда“, ми на себи носимо грех цареубиства. Руски народ треба да воли свог цара Николаја Александровича, да га дубоко поштује, да му се моли свим срцем. Јер он и сада, са својом породицом, заступа пред Богом целу нашу Русију.

Док не дође до промена у нашим душама, док се ми изнутра не покајемо за своје грехе и за тешки грех убиства Свете царске породице, које су починили непријатељи Христови уз допуштење нашег народа, тешко да је могуће говорити о обнови православне монархије у Русији.

Речено је да је „Москва – Трећи Рим“ и да четвртог неће бити. Да ли у свијету који тоне у апокалиптичне воде Русија може поново постати тако моћан заштитник православља, с обзиром на силе зла које је нападају споља и изнутра?

Све нас Христос је позвао да штитимо свето православље. И Русија је призвана. Целокупна историја Русије сведочи о тој хришћанској мисији.

Русија је чувала веру православну и бринула не само о себи. Руски православни цар и руска држава су јачали и подржавали нашу браћу православне хришћане на Блиском истоку. Помагали су патријаршијским црквама Константинопоља, Александрије, Антиохије, Јерусалима, Србије, Бугарске… Супротстављали се покатоличавању православних земаља.

Буре револуције и свих ратова пролетели су по читавој Русији светој, оборили је на земљу, али она је остала жива, с Божјом помоћи, чувајући у души својој веру православну. Сада све зависи од нас. Ако се Русија покаје, устане и поново крене за Христом, онда ће се и сама спасти и још ће пружити руку помоћи западним земљама које живе у постхришћанском периоду.

Мислим да је и на данашњи дан у праву прозорљиви монах Филотеј који је рекао да је „Москва – Трећи Рим, а четвртога неће бити“. Ми верујемо да ће старац Филотеј бити у праву и у будућности. Русија треба да устане, очисти се од атеизма, екуменизма и свакога греха, да се каје и поново изађе на тај пут који води ка Христу и по коме је она ишла много година од крстионице на Дњепру.

Више од 25 година сте били митрополит Далеког истока и Приморја. У Србији се мало зна о духовном значењу православног Блиског истока, о великом значају Приамурског земског сабора и наслеђу царског генерала Дитерихса; можете ли, као вишедеценијски први пастир православног Далеког истока, да кажете нешто више о томе?

Далеки исток и Приморје – то су најмлађе и по свему јединствене земље Русије. Наше далекоисточне крајеве, Приморје и Приамурје, освајао је и изграђивао руски народ с великом православном идејом. Наши пионири дошли су до океана с Крстом и Јеванђељем. Они нису ишли да покоравају, него да просвећују. Руски народ се населио на те земље и својим православним начином живота проповедао Христа. Руски цареви су били дубоко свесни да је овде, на границама Азије с Европом, Русија дужна да испуни свој мисионарски задатак у историји човечанства.

Наш град Владивосток се чак стварао као византијски Константинопољ, који је некада био центар православља на целом Средоземноморју. Према речима водећег руског мисионара, свештеномученика Јована Восторгова, Тихи океан су чак називали „новим Средоземним морем“ у духовном смислу. Може се рећи да је Владивосток постао „Нови Константинопољ“ на обалама новог Средоземноморја, који шири светлост православља по целој азијској и тихоокеанској земљи. Чак и називи наших залива Златни рог и Источни Босфор указују на велики мисионарски позив Владивостока и целе наше Далеке Русије, попут византијског Константинопоља некада.

Православно значење Далеког истока и Руског приморја изражено је у обиљу православних назива села и градова, ртова, залива и острва. Они су добијали имена у част великих хришћанских догађаја, празника, као и у част светитеља. Погледајте на карту, нигде у Русији или целом свету нема таквог мноштва православних имена.

У годинама владавине руског императора Николаја Александровича Романова биле су отворене руске духовне мисије у Кореји и Јапану. У Кини је духовна мисија радила од XVII века. Почетком XX века наш Владивосток је постао главни мисионарски центар у Азији. И све побројане духовне мисије координисане су из Владивостока. У граду је, по наређењу цара Николаја II, био је отворен Источни институт, који је припремао мисионаре са знањем азијских језика. Савремени Далекоисточни универзитет на острву Руски наспрам Владивостока води своју историју од Источног института који је основао цар Николај II. Још као царевић, Николај Александрович је, посећујући га, назвао Владивосток „великом луком будућности“.

Русија и Руска православна црква учвршћивале су се на тихоокеанским обалама, сведочећи целом свету о Христу. Но касније, после револуције, Приморје и Приамурје су подвргнути невиђеним антихришћанским прогонима. Овде је безбожна власт затворила све храмове, зауставивши на дуго година развој Православља и православне културе. А у односу на друге земље, уместо духовног просвећивања почела је да проповеда комунистичке идеје.

Прогони православља на Далеком истоку били су појачани због тога што су силе које су штитиле руско самодржавље, чак и после зверског убиства Светог цара Николаја Александровича, успеле да се одрже на Руском приморју до краја октобра 1922. године. Већ су били напустили Крим остаци Беле армије с Врангелом на челу, већ је цела Русија била под влашћу Лењина и његовог окружења. А Владивосток је још живео по законима Руске империје. Овде је у јулу-августу 1922. године одржан грандиозан догађај – Приамурски земски сабор. Тај сабор је предводио царски генерал Михаил Константинович Дитерихс. Био је то изузетан човек, херојска личност. У Србији је можда познат онима који су војевали на Балкану за ослобођење српске земље у годинама Првог светског рата, командовао је Специјалном бригадом.

Када су 1918. године јединице Беле армије под командом адмирала Колчака ушле у Јекатеринбург, генералу Дитерихсу је било поручено да организује истрагу зверског убиства свете царске породице. Током тог тешког истраживања генерал је срцем осетио висину духовног подвига Светог цара и његове породице. И касније је у Владивостоку 1922. генерал Дитерихс штампао јединствену књигу „Убиство царске породице и чланова дома Романових на Уралу“.

Примаурски земски сабор који је предводио Дитерихс, својим одлукама је обновио монархију у Русији. На Сабору су поред грађанских и војних лица учествовали и архијереји и свештеници. Свој благослов су послали свјатејшиј патријарх Тихон и знаменити митрополит Антоније Храповицки. Сабор је представљао акт покајања дела руског народа у почињеном греху цареубиства.

Данас треба да се сећамо духовног значења наших далекоисточних земаља, да се сећамо њихове истинске историје и кренемо путем препорода Свете Русије од Тихог океана до Балтика.

Извор: магазин „Печат“

Pravoslavie.cl