Мисли светог Атанасија Великог

– Ово је првобитно предање и учење и верe Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема…, него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: „Који је над свима, и кроза све, и у свему“ – (Еф. 4, 6). И то: Над свима као Отац, као почетак и извор;  кроза све кроз Логоса; у свему пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица (Посл. Серапиону I, 28).

– Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља (О Никејском Сабору, 4).

– Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања (Посл. Серапиону I, 17. 20).

– По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој – изван свега (О Никејском Сабору, 11).

– Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев – Логоса, и у Логосу – Оца. (Против Јелина, 34).

– Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна… Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем… Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој… Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао… Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).

– Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: „Уселићу се у њих и живећу у њима“ (2 Кор. 6, 16), и: „Овде ћу се настанити јер сам је заволео“ (Пс. 131, 14). А то , овде’ где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).

– Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци (Писмо Афричким епископима, 1).

– Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење (Исто).

– Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин (Писмо Афричким епископима, 11).

– Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух (Посл. Серапиону III, 7).

– Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).

– Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће (Против Јелина, 28).

– Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа (Посл. Серапиону I, 30).

– У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).

– За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих (О очовечењу Логоса, 57).

– Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти… Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим (Против Јелина, 32-33).

– Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи? (Апологија цару Констанцију, 26).

– Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој… Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)? (Апологија против Аријанаца, 11, 17).

– Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Историја Аријанаца, 41-45).

– Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану („икономији“) о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: „Дрзак на речима, сам ће себе уплашити“ (Приче 13, 3)… Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: „Блажени прогнани правде ради“ (Мт. 5, 10)… Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану („кат’икономиан“) Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада „боримо за истину до смрти“ (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани – бежали су, и не будући пронађени – очекивали су; када су пак били откривани – онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога (Апологија о свом бекству, 17-22).

– Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (А±БёµЕЇ±). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање (Апологија цару Констанцију, 33).

– Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига (Живот Антонијев, 3).

– У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи (Живот Антонијев, 4).

– Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа (Живот Антонијев, 9).

– Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих… Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују (Живот Антонијев, 22-23).

– Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења (Живот Антонијев, 27).

– Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).

– Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе (Живот Антонијев, 74).

– Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати (Против Аријанаца, I, 40).

– Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега – правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).

– Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).

Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.