Љетопис: Александар Васиљевич Суворов

24. новембра 1729. године рођен је руски генералисимус Александар Васиљевич Суворов, један од највећих војсковођа XVIII вијека, под чијом су командом руске трупе извојевале 57 побједа.

У руско-турском рату од 1787. године до 1791.године однио је блиставе побједе над Турцима, а затим у ратовима Русије против Француске, при чему се нарочито прославио освајањем сјеверне Италије и преласком преко Алпа на повратку у Русију, што је запрепастило војне кругове у Европи. Уз војне науке је проучавао математику, географију и историју. Много је учинио у уздизању и васпитању руских војника. Крајем 1779. године наименован је за врховног царског заповједника.

У СССР-у је 1942. године уведен орден „Суворов“ за високе војничке врлине.

Суворов је ратовао око 40 година, водио преко 60 битака и ниједном није био поражен. Његови посмртни остаци се налазе у Лаври Александра Невског у Санкт-Петербургу. На надгробној плочи урезан је кратак натпис: „Овдје лежи Суворов“.

Дан Александра Суворова почињао је одмах послије поноћи. Он је често наређивао да га пробуде чим се огласе први пијетлови. Прије него што би се одјенуо Суворов је по такту марширао напријед-натраг по спаваћој соби, а на терену би то радио у свом шатору. То је трајало цијелих сат времена, све док не стигне чај. Док је марширао, Суворов је држао у руци биљежнице и наглас понављао татарске, турске и карелске ријечи и дијалоге.

Прије 7 сати је одлазио на постројавање и сваког јутра говорио војницима: „Браћо! Смјелост, храброст, бодрост, увјежбаност, побједа и слава! Чувај метак три дана. Првог прободи, и другог прободи, а трећег убиј метком! Учен је један, а неучених је десет“, и томе слично.

Због своје једноставности, уздржљивости и избјегавања било каквих лагодности Суворов се толико зближио с војницима да су га вољели као очинску фигуру. Он их је својим примјером учио да подносе све животне тешкоће. Ипак, Суворов се понекад појављивао у свом пуном сјају, са свим својим звијездама и ордењем. То се догађало у дане царских празника и у цркви гдје је сагињао своју сиједу главу до земље и умјесто црквењака пјевао духовне пјесме. Такав примјер побожности бодрио је вјеру и у срцима војника. Они су сматрали да је Суворов непобједив и били су непобједиви заједно с њим.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: mitropolija.com

Pravoslavie.cl