Ле Корбизјеово здање је ремек-дело, али се у њему нико не моли

Шта треба да буде главно за архитекту који пројектује и гради храм? Да ли архитекта који не верује у Бога може да сагради „правилан“ храм? И уопште, да ли савремена архитектура и – шире – савремена уметност, може да говори о Христу, да буде хришћанска? О томе и не само о томе говори се у разговору с историчарем уметности и архитектом-практичарем Андрејем Јахнином.

– Андреје, желели бисмо да разговарамо о архитектури данашњих храмова.

– На ту тему се може причати сатима.

– Да, тема је фундаментална. Исто као и тема савремене уметности у целини.

– Питање је да ли је добро или лоше оно што се данас гради?

– У принципу јесте. Али вероватно се не може говорити тако категорично. Време се одражава на архитектуру –музику у камену, како ју је назвао немачки теоретичар уметности Фридрих Шелинг. А ко плаћа, што се каже, наручује музику. И ако се спроводи аналогија са савременом уметношћу, зар немате осећај да нас гледаоце и потрошаче уметности неко вуче за нос подмећући нам арт-објекте уместо уметничких дела?

– Наравно да вуче. Али то је превише поједностављена формулација. Рецимо уопштеније: савремена концепција науке о уметности апсолутно не одговара ономе што заправо постоји. У стварности је то појава другог реда у односу на ону о којој нам говори данашња уобичајена наука о уметности.

Андреј Јахнин, историчар уметности

– Архитектура данашњих храмова је далека од канонске, она је чак у нечему новаторска. И људско око се прво противи, па се после навикава. Главно је да људи долазе у нове храмове и да се моле. Да ли је сваки храм дом Божји?

– Ова појава – одвојеност архитектуре данашњих храмова од канона и традиција – има неколико различитих узрока. У светској црквеној архитектури постоји одређени вектор који је формиран после II Ватиканског сабора и чија се суштина састоји у томе да се данашњи храмови пројектују и граде по апсолутно другим принципима у односу на традиционалне. Као прво, архитекте које их пројектују, нису црквени људи. То су, да тако кажем, световне архитекте, присталице потпуно различитих конфесија којима се одређени наручиоци обраћају. У неким европским земљама то је практично државни програм у оквиру којег се историјски храмови затварају, мења им се намена, а на њиховом месту се граде савремени црквени објекти у којима преовладава логика грађевинских материјала, а не логика Цркве. Ова тенденција је одавно свима позната. Нажалост, ми сустижемо Европу, уклапамо се у ову шему разарања. Данас се налазимо на општем колосеку и то је невоља. И у култури, и у црквеној архитектури, и у свему. Секуларизација црквене архитектуре је вектор који се убрзава у целом свету.

– Уклопили смо се у њега и крећемо се по инерцији?

– То је први фактор. Други је – у неимарство храмова је дошао огроман број световних архитекта које су, у принципу, нажалост, просто из другог живота. Они се тако „самоизражавају“ и не схватају, не осећају и не знају шта је храм. Њихово знање у овој области се своди на два-три факултетска предавања. Међутим, главно је то што они нису црквени људи. А понекад су и антицрквено настројени. Овакви људи добијају наруџбину и пројектују храм онако како знају и како то замишљају. И добијамо нешто крајње чудно. Замислите апсурдност ситуације, кад би се пројектовања аеродрома прихватио човек који никад није био на њему, никад није летео авионом и уопште нема представу шта је то. А храм, значи, може да пројектује кад прочита књижицу и покупи нека површна знања – и ето вам, молим лепо!

Кад човек пројектује храм није довољно да зна историју црквене архитектуре. Треба да осећа литургијску логику.

У католичком свету је ова тенденција савремене архитектуре храмова добила државну помоћ. Постоји тенденција принципијелно другачијег приступа литургијском простору. На II Ватиканском сабору је донета одлука о томе да свака култура, укључујући и савремену световну може бити унета у Светилиште и постати део литургијског простора. Ово је довело дао радикалног слома, не само традиционалног простора храма, већ на крају и до озбиљних трансформација у духовном устројству Католичке цркве.

Мислим да се то не може зауставити, зато што се крећемо по логици процеса који одговара хришћанском схватању историје. Треба имати у виду да се цео свет не креће узбрдо, већ низбрдо, безакоње се умножава.

– Пошто смо свесни да се безакоње умножава да ли можемо томе да се супротставимо, да не пловимо низводно?

– Томе треба и можемо да се супротстављамо, схватајући притом да се из дана у дан приближавамо крају света. Другом Христовом доласку. Приближавање Судњег дана не прати узрастање, већ опадање духовности. То треба да схватимо и томе треба да се супротставаљамо у оквиру своје личне „делатности“. Бесмислено је супротстављати се овом процесу у глобалу.

– Сликате песимистичку слику света: духовни живот лети у суноврат…

– Ја то видим другачије. Духовни живот не лети у суноврат, већ се заправо одвија природан пут историје по њеном хришћанском схватању. Сви морамо знати у ком правцу се крећемо. Идемо ка логичном крају историје кад ће се све завршити и биће нови свет и нова земља. Било би добро да то буде што пре. А кад ће се то тачно десити – сад или за хиљаду година – није нам дато да знамо. Због тога је свеопшти процес – кретање надоле. Овај вектор је очигледан, разумемо га, али то не значи да цело човечанство треба да обори главу и да се послушно креће у овом правцу. Треба да га будемо свесни и наравно, да му се супротстављамо по могућству – то је наш задатак. И треба да схватимо да га глобално нећемо променити. Али у некој својој средини која нам је дата, малој или великој, можемо да мењамо вектор, иако ће глобално све ићи у овом правцу.

– Да ли бисте се сложили с тим да живот хришћанина у принципу почиње од цркве? И у коју долази…

– Говорите о здању?

– Да, о здању.

– Наравно, важно је у које здање човек долази. Позната је прича о томе кад је Ле Корбизје пројектовао капелу Роншан.

– Читала сам да с овај Нотр Дам ди О – „Дјева Марија на висини“ назива најзначанијим култним објектом ХХ века с уметничке тачке гледишта и да се сврстава у модернистички ток новог експресионизма који је Корбизје створио и прогласио.

– Управо тако. А на том месту је од XIII века постојала хришћанска капела. Испоставља се да су се људи дуго молили на том месту. Капела је срушена за време рата и на њеном месту се 1950-их година појавила грађевина архитекте Ле Корбизјеа. Ова грађевина је ушла у све уџбенике, сматра се ремек-делом савремене архитектуре, али се поред свега тога у њој сад нико не моли, опустела је.

Наравно, важно је куда човек иде, у који храм. То је одлучујући моменат. Не кажем да савремена архитектура није лепа, а да је традиционална црквена архитектура лепа. Овде се ради о потпуно другим категоријама. На пример, слика може бити прелепа, али она има другу функцију у односу на икону. Икона има друге карактеристике. Оно што је лепо за слику и чиме се одушевљавају љубитељи уметности јесте оно чиме се не треба одушевљавати кад је реч о икони. Поновићу: она има другу намену. Исто је и с храмом. Није питање да ли је нешто добро или лоше, већ то да савремена архитектура једноставно није храм. Међутим, притом она може бити занимљиво и необично здање, по својим законима. Нажалост, све чешће око себе видимо примере крајње чудног, да не кажем нешто друго, стваралаштва савремених црквених неимара.

– Да ли ће се парохијани навићи на сваки храм, да ли ће учинити да он постане „намољен“?

– Људи се на све навикавају, да ли сте то примеили?

– Наравно, приметила сам.

– Црквени живот неће пресушити због тога. Људи ће одлазити и у таква здања. Иако је то, по мом мишљењу, сведочи о томе да се црквени живот гаси.

Нови храмови ће урасти у наш живот. Многе ствари урастају, али није јасно какав је резултат.

Човек данашњице је сваштаждер. Савремена култура уопште има за циљ да човека разложи на молекуле, а не да га спаја.

Човек који је одгајен у савременој култури нема ослонац, он има раздробљену свест и духовни свет, раздробљену психу. Тешко је спојити слику света. И не зато што је толерантан према свему и нема традицију. Она се прекинула. Живимо у свету кад савремена црквена архитектура, по мом мишљењу – представља жалостан призор, али је она неодвојива од осталих страна нашег живота. Недостатак ослонца није повезан само с нашом недавном прошлошћу, већ и с тим што у свету у којем живимо све информације делују у прилог деоби доживљаја на много малих смислова. Тако да је човеку данашњице тешко да живи.

Интензитет црквеног живота се топи на наше очи, ми то видимо, то није тајна. Очигледно је опадање духовног труда.

– Шта мислите, због чега је дошло до тога?

– Ако се размишља глобално, то је због тога што је хришћанска историја, хришћанска цивилизација, у извесном тренутку доживела свој врхунац, а после тога је дошло до њеног разводњавања и секуларизације. Целу историју културе хришћанске цивилизације можемо поделити на три основне фазе.

1. Прва је сотериолошка, за коју је основна била идеја спасења и праведног живота у Христу. То је била апсолутно религиозна, црквена култура. И то је представљало својеврстан врхунац развоја хришћанске културе.
2. Друга фаза се подударила с развојем идеја хуманизма и добила је назив „Ренесанса“. Без обзира на то што је формално, по свом сижејном и визуелном делу то још увек била црквена култура, она по својој духовној суштини то више није била. У њеном средишту се није налазио идеал праведног живота у Христу, већ су то биле идеје физичке хармоније, добробити државе и тако даље. Управо овај период је означавао зачетак световне, нецрквене културе која се временом све више и више удаљавала од својих хришћанских извора.
3. И на крају, трећа фаза се може окарактерисати као демонска. Она је представљала радикалну границу култура која је настала почетком ХХ века. У центру овог типа културе је већ стајао човек који је тежио ка апсолутној и потпуно неограниченој слободи, човек опседнут демонима. Управо такво схватање историје културе нас приближава разумевању процеса који се данас дешавају.

– Како вам се чини овакав сиже: човек иде у храм, целива иконе, поштује постове, Тајне, а ван храма као да га је неко заменио – потпуно је распојасан? Да и је можда то због тога што је такав храм – што су га без благодати стварали случајни аутори?

– Не поседујем тако дубоко духовно искуство и ауторитет да бих одговарао на тако тешка питања. И сам у овој области имам више питања него одговора. И трудим се да их постављам људима који су на духовној лествици изнад мене. Међутим, дозволићу себи да претпоставим да литургијски простор и његов садржај имају велики значај за духовни живот савременог човека. Наравно, пред нама је искуство светаца који су се спасавали у пећинама и пустињама, који су тајно служили у логорима, и који не само да нису имали иконе и храмове, него нису имали ни вино како би служили Евхаристију. Али ми, авај, нисмо такви, то морамо признати. Ми смо слаби, страшљиви и маловерни. И зато литургијски простор, храм и иконе треба да нам помажу да саберемо нашу духовну унутрашњост која се распала, а не обрнуто.

– Зар је савремена култура апсолутно непријатељска према хришћанском животу?

– То је део занимљивог питања којим се тренутно бавим. Хајде да на ствари ипак гледамо кроз призму уметности, пошто смо од тога почели. Постоји заједнички вектор савремене уметности. Он је, несумњиво, антихришћански. Није само ван религије, већ је управо антихришћански. Међутим, притом треба рећи да савремена уметност, осим свог основног садржаја, поседује извесну форму, формулу и језик који представљају средство савремене комуникације. Ван овог језика савремени човек често више не може да опстане. И с тим се ништа не може учинити, није могуће супротставити се томе.

Неки моји пријатељи који су се бавили савременом уметношћу дошли су у Цркву. Они су покушавали и даље покушавају да говоре о Христу језиком данашње културе. Таквих људи нема много, они раде ван главног тренда. Таквих људи има и у Европи – то су хришћански уметници који раде у оквиру савремене уметности. Покушавају да опстану. То је врло тешко, зато што иду против главног тока и у извесној мери представљају маргинални део друштва и уметности по глобалном схватању. Они међусобно опште, имају своје форуме и своје изложбе. Знам да је на Малти у току пројекат – изложба савремених хришћанских уметника. Један од таквих руских уметника је мој друг Гор Чахал, мултимедијски уметник, академик Руске академије уметности. Он је координатор Бијенала христоцентричне уметности које ће се одржати на пролеће. Не знам какав ће бити програм, али знам да је он прави хришћанин и врло принципијелан човек.

– Да ли намеравате да учествујете?

– Он ми је као старом пријатељу предложио да смислим нешто на ту тему. Смислио сам, али не знам колико ће се то уклопити у концепцију. Сматрам да је то један од примера кад човек може да покушава, не одлазећи у културне катакомбе и не прилагођавајући се главном вектору да говори о хришћанству и Христу у оквирима савремене културе.

– Да се вратимо на тему нашег разговора, како подићи ниво савременог црквеног неимарства?

– Схватам да је проблем у томе што се данас заиста гради много храмова, што нема црквених архитекта. И заиста: где пронаћи толике уцрквљене архитекте? То треба да буду људи који су завршили одговарајући МАРХИ (Архитектонски факултет), али живе у Цркви и учествују у литургијском животу. Наравно, није довољно живети животом Цркве, али је то неопходан услов за градитеља храмова. Не може човек да заврши факултет црквеног неимарства и да без икаквог односа према Цркви почне да пројектује храмове. Нонсенс. Тако нешто се десило крајем XIX – почетком ХХ века. Храмове су пројектовали и осликавали академици из Академије уметности, који често уопште нису припадали православној традицији. Знамо до чега је то на крају довело. Зато мислим да постоји само један пут. И он у принципу не противречи законима архитектуре који говоре о томе да приликом пројектовања у основу трема поставити функцију будућег здања. А функција храма је Литургија. Зато управо Литургија, а не самоизражавање аутора, амбиције донатора и укус градске власти треба да буде стављена у темељ. У свој својој духовној, историјској и богословској пуноћи.