Кo не може наследити Царства | Православна Црква у Чилеу

Архимандрит Рафаил Карелин

Свој однос према јересима, расколима и иноверју сва патристика је изразила речима св. Кипријана Картагинског: „Ван Цркве нема спасења“. Ово је било довољно. Свети Оци се нису ни бавили сецирањем леша да би сазнали који су органи повређени мање, а који више. Леш који се распао и изгубио човечији облик или још неукочени мртвац, подједнако немају у себи живота. Питање шта је ту боље или горе – бесмислено је.

У периоду Васељенских Сабора јереси су имале претежно тројични и христолошки карактер. Духовни и интелектуални напори православних богослова били су управљени на то да са тачношћу, која је могућа за човечији језик, формулишу догматско учење о Светој Тројици и о Христу као Богочовеку. Црква је схватана као непосредна, емпиријска реалност, која се душом може доживети, као поље божанске светлости и благодати, као животворна атмосфера у којој се рађа и формира човекова личност, као ваздух којим дише човечија душа.

Црква је Тело Христа Спаситеља, а Божанска благодат – предвечна, свагда присутна у Божанству (као зраци у извору светлости) – пребивајући у разумним, по образу Божијем створеним бићима, образује Цркву: савез твари са својим Творцем, савез који има за циљ јединство, савез у коме се оно коначно вечно приближава бесконачном, задобијајући његова својства и савршенства.

Црква је у периоду Васељенских Сабора била за верујуће иста таква очигледност какав је био сам живот. Зато су Свети Оци назначили само најопштија, онтолошка својства Цркве: јединство, прејемственост, светост и саборност. Ван Цркве, као ван Логоса и Божанске Светлости, почињала је област таме и хаоса, којој Свети Оци нису судили и нису је одређивали, а утолико пре нису је упоређивали са Црквом. То је била област духовног инобитија, деструкције и распадања.

Ван Цркве нема Христа као Спаситеља, ван Христа нема вечног живота. То је био аксиом целокупне древне Цркве. Сада, када се снизио духовни ниво хришћана и укљученост у црквени живот је ослабила, Црква се од очигледне реалности претворила у проблематику. Њу све више представљају као апстракцију и спекулативни појам. На Цркви почињу да примењују аналитички метод, то јест умртвљују је као живи организам и разматрају као збир својстава и резултат историјског процеса. Може се наћи мноштво сличности између леша и живог човека, али се при том игноришу основни и најважнији појмови – живот и смрт.

Екуменизам у својој основи јесте губитак схватања Цркве као живог организма и тражење спољашње (привидне) сличности међу конфесијама као одређене ритуално-догматске статике. Екуменистичке молитве јесу коло у коме живи плешу са мртвацима: у загрљају живога мртвац остаје мртвац, њему се за време тог необичног, рекли бисмо – „шаманског“, плеса не враћа живот, али ће живи бити заражен отровом леша. (Разуме се, говорили смо о заједничком, међуконфесионалном учешћу у Светим Тајнама, а не о општењу међу људима.)

XX век је век претежно еклисиолошких јереси. Овај век је породио „талентоване прејемнике“ древних јересијарха, али није дао богослове који би по узвишености свог духовног живота могли да се упореде са древним учитељима Цркве. Зато заштитници Православља често сами прибегавају аналитичком истраживању Цркве: њеном растављању и рашчлањавању на делове и фрагменте, на периоде и друштвене околности, то јест методу плитког рационализма – језику својих противника. Изгубивши вечну благодат као суштину (супстанцију) Цркве, они прелазе на њене атрибуте и, испустивши из руку „Аријаднину нит“ – Предање, лутају по лавиринту, натрапавајући на зидове уместо врата.

Чини нам се да је болна тачка у савременој еклисиологији питање које је већ одавно решено, али је поново постало проблем: о причасности или непричасности јеретика благодаћу и о могућности спасења ван Цркве. Унеколико скренувши са теме, указаћемо на то да је најнеуспелији покушај да се реши питање узајамног дејства благодати Божије и целокупности божанске творевине (Космоса) такозвана софиологија – доктрина философирајућих декадената из школе Соловјова, који су себе сматрали носиоцима обновљенашког православног мишљења. Та мрзовољна интелектуална елита већ у 40-им годинама прошлог века постала је „лагуна стараца“ и, као у сну, сматрала себе за мождани центар Православља.

Пошто се неки модернисти-обновљенци (обновљенаши) позивају на софиологе (о. Сергија Булгакова и друге), дужни смо да напоменемо да сама софиологија представља покушај савременог и, у својој суштини, паганског хуманизма да „разнесе“ зидине Цркве и да подрије њену догматску страну. Православни издавачи су 60-их и 70-их година XX века штампали и објавили дела Флоренског и Булгакова без њиховог било каквог озбиљног критичког приказа или философског коментара. Познати софиолог, бивши марксиста, а затим протојереј, о. Сергије Булгаков пише: „Космос је литургишући организам“, то јест: „космос је Црква“. Али космосу припадају и незнабошци (пагани) који приносе жртву Молоху и Ваалу; космосу припадају атеисти – потпаљивачи цркава и јеретици – попут аријанаца; космос обухвата духове преисподње – о каквој то литургији уопште уче софиолози? Приношење деце на жртву идолима, рушење и скврнављење олтара и црна миса у паклу – зар је све то само мозаик у космичкој литургији?

Софиологија представља десакрализацију свега светог и рецидив платоничко-гностичког пантеизма у хришћанству; у моралном погледу – понављање јереси Оригена као лажне наде на спасење. Уосталом, у софиологији чак и нема наде – тамо је увереност у свеопште враћање првобитном свету чистих идеја као неизбежном финалу самог бића.

У софиологији спасење се не представља као избор слободне воље и подвиг вере, већ као неизбежност. Зато слободна воља као богоподобије постаје илузија, а личност – фикција. Христу као Спаситељу у софиологији нема места. У најбољем случају Он постаје морални идеал и пример за људе. Кад софиолози сматрају себе православним, (попут професора Владете Јеротића, прим. уредништва Православног одговора), онда је то само зато што нису доследни до краја. Уосталом, духовна лаж никада не може да буде доследна.

Софиологија је такође пантеистичка теорија излажења душа-идеја из плироме (првобитне пуноте бића у Божанству) и њиховог враћања у плирому. То је реанимација паганства, брижљиво прикривеног хришћанском терминологијом.

Кредо софиологије је: „Ја сам потенцијални бог, зато је биће божанско, а ја постојим“. Треба рећи да су се софиолози већ у 30-им годинама XX века активно укључили у екуменистички покрет, осетивши да су тамо на своме: карактеристично је да софиолози симпатишу (римо)католицизам, видећи у римском марионизму, можда не сасвим оправдано, – аналогију култа Софије у личности Дјеве Марије.

Пред нама је необично тежак проблем да дамо словесну формулацију спасавајуће благодати и њених дејстава ради оцене софиологије. То премашује наше снаге и не спада у надлежност комисија, већ само Сабора чије би одлуке и мишљења прихватила Црква.

Благодат је сила и енергија која истиче (извире) из саме суштине Божанства. Силом Божијом све је створено, све постоји и све се одржава. Ван благодати налази се само небиће, и то као апстрактна и спекулативна могућност, као неодређени негатив без предиката. Али ми не можемо да разматрамо биће само као емпиријску датост или процес. Са становишта религиозног мишљења биће треба да има коначни циљ, без тога само биће је бесмислица и случајни пљесак таласа из тамних дубина хаоса. Дакле, благодат је сила Божија, која ствара и даје твари биће са одређеним циљем.

Тај циљ је откривен у Светом Писму и код Светих Отаца: то је вечно приближавање Богу, у коме се створено биће раскрива у новим дубинама и открива у новим, ступњевима и успонима. Циљ постојања човека и видивог света учешће човечанске природе у Апсолуту кроз благодат и укључивање у божански живот. То је оно што су Свети Оци називали обожењем. Ту благодат добија конкретније одређење: то није само стваралачка него и спасоносна сила Божија, енергија Божанства која има одређени циљ и у којој и кроз коју се остварује предвечно назначење човека. Спасење је синергијски чин, у коме се човекова воља сједињује са божанском вољом, то јест потчињава се благодати и омогућава благодати да дејствује у души човека. Благодат је живот и истина.

Где нема истине тамо нема вечног живота, тамо је дегенерација бића и вечно распадање, које престаје да буде живот, али се не претвара у небиће. Грех је интелектуална и морална лаж чији је почетак, извор и оличење сатана. Човек треба да кроз покајање, силом благодати одолева лажи свога живота, али за то му је неопходно да има поуздани критеријум истине, а не своје субјективне представе о њој. Такав критеријум је Црква која чува Откривење. Стога, само у Цркви, у њеном светлосном пољу може да се оствари спасење – сједињавање душе са благодаћу Божијом.

Човек који припада јеретичкој заједници упија свом својом душом отров догматске лажи. Због тога се он налази ван благодати, ван Духа Светога, Кога је Христос назвао Духом Истине.

Пред нама је Питање: јесу ли делотворне Тајне јеретичких цркава које имају апостолско порекло?

Католичка црква гледа на Свете Тајне са формалне стране: ако је испоштован скуп услова, онда се Тајна савршава, независно од дејства саме Тајне на човека. Ту Света Тајна личи на хемијску реакцију која се понавља уз поштовање одређених услова и постојање основног материјала. У Православној Цркви човек није само објект Свете Тајне, него је такође и субјект, то јест Света Тајна без личности и воље човека постаје неделотворна, у принудној Тајни не дејствује Бог.

Ако би се Света Тајна савршавала у јеретичкој заједници, то би се сваки пут за јеретика претварало у одбацивање благодати, у метафизичко проклетство. Зато не можемо да допустимо истинитост Светих Тајни код јеретика на основу саме (идеје) божанске љубави, иначе бисмо морали да претпоставимо да не постоји само спасавајућа благодат, него још и друга: осуђујућа и погибељна – примање Свете Тајне од стране јеретика било би као неопрезно додиривање електричног вода високог напона. Рећи ће нам: зашто онда Црква прихвата крштење које су савршили католици, монофизити и неке друге јереси? Али, као прво, то се не односи на вероучење, већ на праксу која је у Цркви била разноврсна.

У грчким црквама до XX века најчешће су јеретике примали кроз крштење; у Грузијској Цркви Руисо-Урбнијски Сабор (XII век) донео је одлуку да се монофизити такође примају само кроз крштење. У овој разноврсности чува се један непоколебиви принцип: Црква има право да прими јеретика у оној форми коју је сама одредила. Тада ће благодат која постоји у Цркви надокнадити и даровати не само оно што недостаје и што је оскудно, него и оно што не постоји у јереси. Пророци и праведници Духом Светим су васкрсавали мртве. Црква, која има Духа Светог у већој мери него било ко од највећих угодника Божијих и чудотвораца, може да дарује благодат – духовни живот онима који пребивају у духовној смрти.

На разне начине су се збивала чуда васкрсења мртвих: пророк Илија је васкрсао умрлог молитвом, пророк Јелисеј – додиром, преподобни Пимен – заповешћу, а резултат је био исти – душа се вратила у тело и мртвац је оживео.

Црква може да користи формулу крштења коју су произнели јеретици, ако је она истог значења као православна формула, као да се служи празним алавастером да би га напунила миром, али може да изврши крштење поново, то јест да изнађе форму и испуни је садржајем. То је надлежност, а не самовоља Цркве. Зато прихватање спољашње формуле крштења или рукоположења, савршене у јеретичкој заједници која има формалну апостолску прејемственост, уопште није признање благодати која је преостала и делимично постоји у јереси, већ је то широко право саме Цркве – да даје живот изговореној речи (формули Свете Тајне уз постојање одређеног услова) или да је поново изговара.

По нашем мишљењу бесмислено је поставити питање о томе у којој конфесији је више или мање благодати. Благодат се не мери на ваги и не одмерава било каквим мерилом. Благодат је божанска сила, бесконачна и апсолутна као и само Божанско биће. Учење о делимичној и релативној благодати јесте изопачавање појма саме благодати: од нестворене и вечне њу праве (сматрају) створеном и привременом, па чак и непотпуном.

Рајски живот је царство благодати. Царство унутрашње је богоопштење као стање душе, а спољашње је живот светих, сједињених међусобном љубављу. По речима св. Кипријана Картагинског: „не може наследити Царство онај ко се налази ван Цркве, којој је обећано Царство“.

Преузето из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“, библиотека „Образ Светачки“, стр. 239-243.

Извор: „Православни-одговор“

Pravoslavie.cl