Игор Ашманов: Данас покушавају да нам наметну технолошку квази-религију

Шта се може култивисати у области црквене мисије на мрежама и на које изазове Црква треба да буде спремна у ситуацији кад се друштву намеће дигитализација – о томе разговарамо с једним од водећих IT-стручњака Русије, чланом Савета при председнику РФ за развој грађанског друштва и људска права, председником компаније „Крибрум“ Игорем Ашмановом.

Дигитализацију пропагира исти слој који је дозволио крађу личних података милиона грађана

– Игоре Станиславовичу, многи су данас забринути због „галопирајуће“ дигитализације, како сте је ви назвали. Али док народ који није образован у области IT-технологија неки покушавају да залуде говорећи да се „цео свет дигитализује“ и да се „нема куд од тога“, вас овим тврдњама очигледно не могу да преваре. Шта се заправо дешава?

– Очигледно је да неки нашем друштву данас покушавају да наметну ову технолошку квазирелигију, новог паганског бога, ја га називам „бог технологија“ који ће наводно човеку дати све што му је некада обећавала религија: срећу, правду, здравље, бесмртност, и то не у будућем веку, већ овде и сад. Без свих застарелих захтева, ограничења, аскетизма, смрти, Страшног суда, него баш овде и сад, само треба мало сачекати (као обично).

Води се врло активна пропаганда ове нове квазирелигије. На пољу јавности се стално пропагира: како ће све то бити згодно, напредно, цео свет иде тамо, сви ћемо бити тамо, напредак се не може зауставити и сл.

Технологија у масовној свести поприма својства магичне супстанце, чаробног штапића коју већина људи не може да спозна и која даје нова и дивна блага, која има своје жречеве и проповеднике који је сервисирају – програмере, чиновнике, новинаре и маркетологе. Они себе чак тако и називају – „јеванђелистима“ дигитализације. И све ово пропагира, истаћи ћемо, исти онај слој „дигиталних“ службеника и администратора који је дозволио да се украду лични подаци милиона грађана из банака и од мобилних оператера у претходној фази дигитализације и који није сносио никакву одговорност за талас преварантских телефонских позива преко којих су за последње 3 године држављанима Русије украдене стотине милијарди рубаља. Понеки ситни инсајдери који су продавали податке превараната су раскринкани, неколико телефонских превараната је ухваћено ове године (иако баш и нисмо видели много јавних суђења због процуривања и продаје података), али зато нико није предвидео да ће се то десити и није предузео превентивне мере – ниједан „јеванђелиста“ дигитализације није одговорио и није се чак ни извинио.

Сад нас све уверавају да је биометрија – нова и још напреднија технологија која ће решити скоро све проблеме безбедности. Међутим, и даље нико не одговара за процуривање података – и биометрија ће исто тако бити украдена и продата.

– Обично творци и следбеници псеудокултова, као што је било још за време оне идеологије комунизма с Маузолејем који још увек није демонтиран, увек ратују против Цркве. Да ли је тако и сад?

– Наравно. Не схватати то је исто што и постављати себи питање: а да ли је, на пример, за Русију актуелан сукоб с Америком? Па не бирамо ми то: да ли ћемо бити увучени у овај рат или нећемо. У свим својим стратегијама САД нас називају својим непријатељем бр. 1, они ратују с нама.

Иста је ствар и с дигитализацијом. Већина поборника дигитализације Православну Цркву доживљава као препреку, као свог директног непријатеља којем треба одузети власт над душама, зато што душама данас треба да управља смартфон. Црква овде нема избора. Томе се треба супротстављати. Није Црква себе одредила као непријатеља дигитализације, већ они који се залажу за ову дигитализацију сматрају Цркву својим непријатељем.

– И како Црква томе да се супротстави?

– Не могу да дам конкретне препоруке и план активности. Чак бих додао: добро је што то није мој задатак.

Јасно је да је било информационих напада на Цркву и да их има и сад, ми их проучавамо у „Крибруму“, то је реалност. Сад се напади одвијају непрекидно, управо како би се Црква начинила токсичном у медијском пољу, како се људи не би обраћали Цркви ни под једним изговором.

Иако, чини ми се да проблем није у томе. У нашој земљи је, може се рећи, раван јавног мњења чак мало наклоњенија хришћанству и то сваког одраслог човека помало држи: ипак су сва наша култура и историја хришћанске, куполе су симбол Русије; језик и књижевност, као и уметност уопште пуни су хришћанских слика, изрека, лексике итд. Али чини се да и Црква у принципу не чини ништа како би привукла људе.

Где су дискусије?

– Па неки Цркву унапред оптужују управо за то, веле мами  вас да бисте добијали прилоге…

– Ма не, чини ми се да прозелитизам у нашој Цркви никад није био нарочито добродошао, а и сад се практично не води. Разговара се с људима који су сами дошли у храм.

Чини ми се да црквени медији углавном говоре на језику који је недоступан за разумевање огромних маса становништва наше земље. Ево, ја већ више деценија разговарам с прилично великим бројем програмера и ајтиеваца и они немају никакав стимуланс да оду у храм, они у принципу не читају ништа што има везе с Црквом у оном облику у којем је то приказано на црквеним сајтовима и у црквеној литератури. Њима није понуђен смисаони мост. У Цркви се, стичем утисак, и не размишља о томе да се људима који желе да уђу у Цркву на неки начин олакша тај улазак.

Навешћу метафору коју сам смислио за себе, како бих схватио овај јаз: они који су примили православље, који воде светотајински живот, као да су се попели на неку узвишицу, на пропланак и налазе се на њему; и отуда просто не виде степеницу за улазак, одозго се не може разабрати колико је висока. У ствари, прилично је тешко попети се на њу „с пода“. То је као уопштени проблем црквенословенског језика који неофиту изгледа сложен и представља праг на уласку.

Човек који није црквен и који не зна традицију испочетка не може ништа да схвати: ни поредак, ни језик богослужења, ни зашто се данас служи овако, а сутра другачије, ни шта је исповест и зашто човек уопште на њу да иде итд. Треба му помагати да се попне на овај степен схватања црквене прагматике и праксе.

Зашто се не бисмо спустили на тај ниво да у литератури за људе који не верују (који сумњају или се занимају) објавимо слику храма обележену бројевима и где бисмо испод бројева написали: шта, где и због чега? Исто тако бисмо могли да направимо коментаре за свештеничке одежде. Да детаљно опишемо богослужење. Претерујем, али неоцрковљеном човеку је у цркви заиста све неразумљиво и све га плаши пошто је непознато. И све описано негде постоји (видим на служби код парохијана који прате богослужење по тексту на смартфону) – али где све то да пронађе онај ко се још није преобратио, атеиста, човек који се занима, који сумња?

Јер, пишу се књиге с одговорима на честа питања „за почетнике“. Исто то раде и црквени аутори. Истина, ове књижице се углавном налазе негде на полицама у црквеним књижарама. А по мрежи круже мемови о Цркви пуни неразумевања елементарних црквених реалија и праксе. Зашто се звони у звона – то људе нервира, шта ће нам исповест кад постоје психоаналитичари? Све до најглупљих питања која, нагласићу, изазивају ватрене дискусије међу атеистима: зашто су свештеници у просеку тако дебели? То би се могло једноставно објаснити: једу много намирница од брашна у току постова и у посним данима (а монаси уопште не смеју да једу месо), често већ касно увече, после тешког и напорног дана, наједу се пред спавање итд. Али то треба објашњавати.

На сваком ћошку се може чути да је Црква наводно пребогата, да се купа у злату, да све добија од државе, да се попови возе мерцедесима и да Црква још узима својину друштву, музеје за храмове. А о стварној економији Цркве, одакле јој новац, о томе да не постоје државне субсидије, о сиромашним парохијама, о томе да нема средстава на поправку храмова, да је Цркви враћен незнатни део од онога што јој је одузето за време СССР-а, о томе како живи просечан свештеник – где може да се прочита? Скоро нигде.

И таквих необјашњених питања о Цркви има много. Атеисти и потенцијални верници много сати дневно лутају интернетом, седе на друштвеним мрежама, испред ТВ-екрана – а где су дискусије?

У Цркви има много добрих говорника и сјајних полемичара. Зашто се на дискусије не позивају они који су спремни да бране веру, Цркву? У првим вековима хришћанства, па и у средњем веку, расправе о вери су биле уобичајена ствар.

Аргумент за програмера

– Донедавно се на „Спасу“ приказивала емисија „Не верујем! Разговор с атеистом“. И атеисти су признавали да су је гледали. Истина, после је некуда нестала. Информативна графика се с времена на време може наћи, али заиста на неким унутрашњим црквеним ресурсима – у стилу, покажи неоцрковљеном рођаку или колеги. Можда се сав овај рад на изградњи дијалога са спољашњима просто не води систематски и у довољној мери?

– Да, оно што се ради је добро, али га има мало. Треба имати на уму да програмер неће одједном почети да гледа телевизијски канал „Спас“. Он се на тај начин не може привући у овај дискурс. Заправо, није тако компликовано објаснити да је бити неверујући просто запањујућа глупост и да је баш супер бити верник.

Истим овим програмерима – то су техноварвари који сад почињу да одређују многе ствари у нашим животима – на нивоу свог схватања етике којом „филују“ управљачке дигиталне системе.

Међутим, ови људи у принципу нису усмерени ка злу, они су само дивљи. То је секундарна дивљачност која је наступила 1990-их година и која је закачила неколико генерација, кад је чак и совјетска култура била изгубљена, а на њено место није дошло ништа осим холивудских филмова и бунила друштвених мрежа. Међутим, програмери су, колико год то парадоксално било – изузетно благодатан аудиторијум за проповедање хришћанства.

– Зашто?

– Зато што су они у принципу за ред, за уређење живота. Програмер целог свог живота размишља о томе како да нешто учини исправно, како да направи алгоритам, како да уреди стварност. Једном се десило да је један програмер почео да ми говори: „Није ми јасно зашто је потребна сва та вера? И по чему је ислам гори?“ „Знаш, – рекао сам, – сваки паметан Рус на крају крајева дође до православља ако је паметан.“ По лицу се видело да је шокиран, чудно ме је погледао. Али он ипак веома поштује ум и разум, то је његова животна окосница. Годину-две касније сам био позван на крштење. Постепено је сазрео, почео је да чита, и после тога се већ сам разабрао, јер је навикао да чита „упутства“ и да анализира. Испоставило се да је довољан овај почетни заокрет теме.

– Још је ваш углед као стручњака у својој области учинио своје.

– Просто се разговор повео о ономе што је саговорнику било важно. Чинило му се да је глупо бити верник, да су то само глупости за заостале, необразоване људе, слабе и глупе. Никад није размишљао о питањима битија, није читао хришћанске књиге – зато што су „тамо бајке за старе сточаре“. Рекао сам му: „Слушај, тамо се заправо ради о сложеним стварима. Тешко да ћеш одмах схватити, можда нећеш бити довољно паметан.“ То га је погодило, зато што се он поноси сопственим интелектом.

Постоји слој још једноставнијих људи – условно говорећи, бравара код којих је потенцијално сродство са хришћанством још веће. Такав човек о вери уопште не размишља, увече највероватније цуга с радницима, али зна да жена због нечега иде у цркву, као и бака, у принципу нема ништа против, за разлику од интелектуалца… Опет, до њега би се могло допрети, могло би се разговарати на њему разумљивом језику (другом, очигледно), али имам осећај да код нас нико не тражи овај заједнички језик с неоцрковљеном већином.

– А ви сте имали прилике да водите мање-више дубље дискусије? Који још аргументи се могу искористити?

– Ја много дискусија водим на мрежама. Међутим, тамо постоји обиље апсолутно окорелих антиклерикалаца, тврдоглавих атеста – може се рећи да су такви од главе до пете. Они обично „збришу“ после друге, треће реплике, одлазе, блокирају ме или прелазе на псовке и увреде, зато што о хришћанству и о свом „свакодневном атеизму“ никад нису озбиљно размишљали и не могу да га бране по суштини. Њихов атеизам или агностицизам нису њихова уверења, већ мишљења, обично преузета однекуд.

Постоје уверења и мишљења. Мишљења обично ништа не вреде, а уверења су оно у шта је човек уложио себе, у шта је „инвестирао“ процесорско време памети, о чему је размишљао, бирао аргументе, што је спреман да брани, јер своју личност сматра јединственом с овим уверењима. А у већини случајева људи против Цркве имају просто неко мишљење које су узели на зајам из друштвене мреже прошле недеље и не могу да га бране како треба. Избацују шаблоне: „Религија је за слабе и глупе људе.“ „Јеси ли, – питам, – на пример, паметнији од Исака Њутна?“ – „Па, Њутн… Кад је то било…“ – „Али Њутн је ипак формирао темељ целе савремене физике, како је био толико глуп да је био хришћански богослов?“ – „А ја сам прочитао да се борио против постојеће Цркве, представа служитеља Цркве…“ – „Па јесте, спорио је с католичанством зато што је био англиканац. Да ли знаш која је разлика?“ Али људи не размишљају о томе, не читају, не владају фактуром, довољни су им шаблони првог нивоа. Потребно је да неко води ове дискусије с њима.

(Наставак следи)