Десет питања за православног мисионара
У часопису „Православни мисионар“ за јануар и фебруар ове године изашао је интервју са јерејем Душаном Михајловићем, старешином парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле, у коме је укратко описао своја искуства у мисионарском раду у Чилеу.
1. Шта Вас је лично мотивисало да се бавите мисионарењем?
Основни разлог за такво одлуку је био благослов мог надлежног архијереја, митрополита Амфилохија. А оно због чега се он решио да ми предложи служење у Буенос-аиреској и Централно-јужноамеричкој епархији је вероватно чињеница да сам већи део живота провео ван граница Србије, као и то што сам постао свештеник у већ зрелом добу. Знање језика, дипломе световног и богословског факултета, као и солидно животно искуство били су добра основа за овакво опредељење.
2. Које су по Вашем мишљењу најважније особине православног мисионара?
Пре свега – искрена вера, ревност у молитви и одлично познавање и поштовање догмата наше Православне цркве. Затим, осећање такта и мере, способност да се, уз уважавање личности и културних особености локалне заједнице, пронађе прави прилаз њеним члановима које треба да упозна са новим вероисповедањем. Такође, чврстина карактера, истрајност, незлобивост.
3. О чему треба посебно водити рачуна када је реч о мисији Цркве?
С једне стране, спремност да се иде на контакт са неправославним окружењем, уважавање њихове традиције и културе, познавање њиховог језика, а с друге, бескомпромисно придржавање догмата и канона Православне цркве, прецизно објашњавање да без православног крштења и светих Тајни наше Цркве – нема спасења нити живота у Царству Небеском.
4. По чему се разликује успешна од неуспешне мисије?
Осим претходно наведеног, за успех мисије потребан је лични пример подвижничког живота у Православљу, велики труд и стрпљење. У мисији ништа не иде праволинијски, периоди успона и падова се циклично смењују, и то је један од највећих изазова за мисионара.
5. Који бисте мисионарски пројекат Православне Цркве данас посебно издвојили?
Као пример најуспешније мисије, навео бих труд грчких православних мисионара у Африци. Затим, чини се да мисија Руске православне цркве на Далеком истоку, у Вијетнаму, Тајланду и Филипинима такође даје добре резултате.
6. Где је по Вашем мишљењу простор за унапређење мисије у 21. веку?
Простор треба тражити пре свега у много пажљивијој припреми будућих мисионара, као и у бољој организацији и већој финансијској подршци мисија у иностранству. Такође, потребно је прецизно дефинисање разлике између катехизације представника дијаспора који воде порекло из православних земаља, од мисионарења међу неправославним, локалним становништвом. За мисионарење је потребна лична одлука свештеника да се жртвује тиме што ће остати у мисији можда и до краја живота, а такође много комплекснија припрема и већа материјална подршка.
7. Које су Ваше препоруке за унутрашњу, а које за спољашњу мисију?
У оба случаја принцип рада је сличан и основне препоруке сам навео у претходним одговорима. Разлика је само у томе, да за унутрашњу мисију, коју бих ја пре назвао катехизацијом, није потребно знање туђег језика, као ни познавање туђе, неправославне културе и традиције.
8. Наведите лично искуство успеха и неуспеха у неком мисионарском пројекту.
Лично искуство, и не само моје, већ и већине нас који мисионаримо у Латинској Америци је да је ово можда и најкомпликованија територија на свету за мисионарски рад. Наши успеси се мере појединачним преласцима у Православље, и у односу на Африку где је број преведених у Православље већ око седам милиона, ми смо тек почетници. Једини изузетак је масовни прелазак у Православље локалне заједнице у Гватемали.
Разлог томе је што се ми налазимо на територији која је све донедавно била под апсолутном доминацијом римокатоличке конфесије. Овдашњи верујући католици и протестанти немају знања о историји цркве, не познају наше догматске разлике, а и када чују за њих, оне им не изгледају превише озбиљне да би се због њих покрштавали. Њихови свештеници и пастори придржавају се екуменистичке теорије грана, тако да они врло радо иду на контакт са нама, многи немају чак ништа против причешћивања у нашим храмовима, што је за наше појмове апсолутно неприхватљиво. Осим тога, латиноамериканци у принципу немају склоност ка истрајном подвигу и дисциплини коју захтева наша вера, и многи већ после првих искушења престају редовно да посећују богослужења, а неки и сасвим напуштају цркву. Ова два фактора – римокатоличко наслеђе и латиноамерички менталитет, као и утицај савременог, прозападног начина живота, у многоме отежава рад православних мисионара.
9. Коју личност из историје Цркве бисте издвојили у погледу мисије и зашто?
У историји Цркве било је много успешних мисионара и светитеља. Мени лично је најближи Свети Николај Јапански. Његов животни пут, проповеди и препоруке које нам је оставио, представљају непроцењиви извор практичних савета и надахнућа за сваког мисионара.
10. Ког савременика бисте издвојили када је реч о мисији Цркве?
Пре свега покојног оца Даниила Сисојева, као и његовог наследника, свештеника Георгија Максимова, са којим сам имао част и да се лично упознам.
Извор: „Православни мисионар“
Pravoslavie.cl