Дефиниција о насиљу над децом које ће родитељи морати да се придржавају

Комитет за права детета је дефинисао „телесну” или „физичку” казну као свако кажњавање у коме се користи физичка сила са намером да се нанесе одређени, па макар и најмањи, степен бола или нелагоде – то се у највећем броју случајева односи на лупање, шамарање, батинање по задњици, шаком или неким предметом – шиба, прут, каиш, ципела, варјача.

Нови Породични закон Србија ће добити следеће године. Он би требало да нам одговори на питање да ли родитељи смеју физички да кажњавају своју децу, па макар то било и благо ударање по гузи, међутим, с обзиром на то да се наслања на Стратегију за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2020. до 2023. године, ни то неће моћи.

Управо ова стратегија помиње се у тексту јавних консултација у поступку припреме Нацрта Закона о измена и допунама Породичног закона.

У делу који се односи на право и дужност родитеља да васпитава дете, уводе се одредбе којима се забрањује телесно кажњавање и понижавајуће поступање родитеља према деци и дужност родитеља да штите децу од таквих поступака трећих лица. Под физичким кажњавањем подразумева се свако коришћење физичке силе са намером да се код детета изазове страх, бол или нелагодност. Стратегијом за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2020. до 2023. године , телесно кажњавање детета као васпитно средство представља један од облика физичког насиља над дететом – наводи се у тексту јавних консултација, који стоји на сајту Министарства за бригу о породици и демографији.
Комитет за права детета је дефинисао „телесну” или „физичку” казну као свако кажњавање у коме се користи физичка сила са намером да се нанесе одређени, па макар и најмањи, степен бола или нелагоде. Наведном изменом Република Србија испуњава своју међународну обавезу у вези заштите права детета.

Поменута Стратегија објављена је у Службеном гласнику, 3. јуна прошле године.

Појава насиља над децом

У њој се наводи да је насиље над децом феномен који је присутан у свим друштвима, културама и деловима света. Велики број деце свакодневно трпи насиље, што представља грубо кршење права детета. Насиље изазива патњу детета, озбиљно угрожава развој, добробит, па и сам живот детета.

Право на заштиту од свих облика насиља представља основно право сваког детета, а утврђено је Конвенцијом Уједињених нација о правима детета и низом међународних и регионалних уговора у области заштите људских права, које је Република Србија потврдила – наводи се у тексту Стратегије у којој се истиче да спречавање и сузбијање насиља над децом и заштита деце од насиља представљају један од приоритета националне политике Србије.

Дефиниција насиља према детету

У овом документу израз „насиље” означава „сваки облик физичког или менталног насиља, повређивања или злостављања, запостављања или немарног поступања, малтретирања или експлоатације, укључујући сексуално злостављање” као што је наведено у члану 19. став 1. Конвенције УН о правима детета.

Физичко насиље над дететом је оно које доводи до стварног или потенцијалног физичког повређивања услед неке интеракције или одсуства интеракције, које потпада под разуман оквир надзора родитеља, или особе која је на положају на коме има одговорност, моћ над дететом или његово поверење (СЗО, 1999). Обухвата широк дијапазон активности, као што су: ударање, пребијање, шутирање, чупање косе, грижење, гушење, шурење, наношење опекотина, тровање, дављење, везивање коришћењем канапа или ланца, присиљавање детета да за казну остане у положају који узрокује бол или је понижавајући, претња ножем или пиштољем и друго. Може се испољити као изоловани инцидент или као понављана активност хроничног карактера.
Телесно кажњавање детета у циљу исправљања или контроле понашања представља злостављање детета. Комитет је дефинисао „телесну” или „физичку” казну као свако кажњавање у коме се користи физичка сила са намером да се нанесе одређени, па макар и најмањи, степен бола или нелагоде. То се у највећем броју случајева односи на ударање деце („лупање”, „шамарање”, „батинање по задњици”), шаком или неким предметом – шиба, прут, каиш, ципела, варјача – наводи се у Стратегији.

Опис постојећег стања

Према резултатима пописа становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Србији живи 1.263.128 деце. Она чине око 21 одсто становништва.

Како се наводи у Стратегији, налази истраживања спроведених у Србији последњих година показују да је насиље према деци широко распрострањено и то у различитим облицима и различитим окружењима.

Деца у Србији су свакодневно изложена разним облицима директног, интерперсоналног насиља као што су физичко, сексуално и емоционално злостављање, занемаривање, или мање директним али комплексним облицима, као што је структурно насиље које се испољава у различитим облицима – на пример, кроз разне видове дискриминације – дечји брак, дечји рад или друге врсте експлоатације, или кроз вишеструку социјалну искљученост – пише између осталог у Стратегији.

Како нам је објашњено недавно у Министарству за бригу о породици и демографију, поступак доношења Закона о изменама и допунама Породичног закона је у току.

Одређене фазе у поступку доношења Закона су окончане – јавне консултације, формирање радне групе, израда предлога Нацрта од стране радне групе. Текст предлога Нацрта закона, који је израдила радна група припрема се за следећу фазу поступка доношења закона, односно јавну расправу – рекли су тада за Телеграф.рс у овом министарству и додају:
С обзиром на сложеност наведеног поступка, обим, садржину и значај одредби Породичног закона предвиђених за измену, поступак доношења Закона о изменама и допунама Породичног закона није могуће окончати до краја 2021. године. Из тог разлога, Министарство за бригу о породици и демографију је доношење овог закона уврстило у План рада Владе Републике Србије за 2022. годину.

У Србији је тренутно на снази стари закон који је усвојен 1. јануара 2005. године, а у примени је од 1. јула 2005. године.

Извор: ifamnews.com

Pravoslavie.cl