Богородица га усправи храм да сагради

Ово је прича о једном храму. О прегаоцу – човеку коме је Бог дао. А човек, кад крене, њему се и да. Тако би и са доброчинством  Радомира – Ратка Војинова Станковића из омањег села Курило у Зети, кога запљускују таласи Скадарског језера.

Село Курило није од јуче и није се дало забораву. У турским дефтерима помиње се с краја 15. века у коме живи тридесет домаћинстава. Толико и данас дими огњишта, када му банусмо у походе.

Уверисмо се изнова како увек чудним сјајем сија обожени дар човека у овој причи Радомира Станковића, који из темеља обнови храм преподобне мученице Параскеве Римљанке из 15. века. И не заборави, прво уреди гробље око храма јер крстаче које не таме сведоче да имају доследне наследнике.

За цену и не смемо да питамо. Јер Радомир је оживео претке народа свог, озарио себе и своју породицу, даривао потомке… И све то не ради онако, да би био задужбинар, да би се уписао у поклонике својој цркви и вери, већ учини онако како му се предсказа.

„Клинички сам био мртав – 55 дана у дубокој коми. Нико није веровао да ћу се икада више повратити на овај свет. И би милост Божја и прогледах. Рекоше и лекари: ’Бог те спасао, захвали се њему а не нама’. Тај први тренутак поновног рађања био је пресудан у мом животу”, прича нам Радомир.

Мало ћути ктитор манастира и тихо настави:

„Пред мојим очима указа ми се родна кућа, завичај, детињство. Богородица. Усправи ме. Кренух у захвалност Богу. Када поче да се фрескопише манастир, прво засја Богородица. Ја занемех. Каква радост. Поново бејах срећан што сам се родио. Градих седам година, долазих сваки дан, два пута дневно и молих се да Господ подржи до краја градњу манастирског комплекса. И подржа, као што ме подржа и парох Жељко Ћалић да овде створимо све услове да манастир буде ’жив’, настане га монахиње и тако, након 1945, први пут поново проговори божјом службом.”

Храм Преподобне мученице Параскеве Римљанке, из 15. века, страдао је под Турцима, обновљен и проширен у 19. веку. Харали су га и Аустријанци у време окупације, да би у социјализму био потпуно запуштен заједно са околином. Ипак је, кажу најстарији Зећани, светлио неком чудном светлошћу.

Тај чудесни сјај, та енергија Мајке Божје позва Ратка да ту, на кућном прагу, обнови храм, сагради конаке, врати сјај крстачама… И крену 2009. године. У наредне четири године заврши га, а недавно освештани су и конак од 450 квадрата са пратећим објектима потребним за удобан живот његових „станара”, седам монахиња које ће овде наставити живот у молитви након што дођоше из манастира „Ћириловац” повише Колашина.

На освештење стиже велики свет, бројно свештенство, крстише се и Раткови унуци Војин и Виктор, митрополит црногорски-приморски Амфилохије над свима прислони крст.

Радомир каза:

„Хвала ти, Боже.”

А шта је све саградио и урадио Ратко у храму и око њега не би стало ни у још једну причу. Тако мисли и игуманија манастира Петра. Преписујемо са улазне капије Радомиров запис: „Захвалан господу, поносан на завичај и часне претке”.

Нова звона одјекују са Курила, са обале Скадарског језера, а њихова мелодија допире до манастира Бешке, Храма Успенија Пресвете Богородице на Старчевом острву на Скадарском језеру, Цетињског манастира, Острога, Манастира Мораче…

Унутрашњост храма уз сјај и патину божје светлости која је осенчила његове зидове у висини од 1,2 метра Ратко обложи зидове мермером, а стари иконостас по пројекту свештеника Драгана Митровића замени новим – каменим иконостасом. Иконе на иконостасу ислика уметник – иконописац Зоран Балетић.

По пројекту иконописца Милоша Јанићијевића Рашког уз благослов митрополита Црногорско-приморског Амфилохија изнутра је живописан храм. И сваки се потез на иконопису обожи живописцима Анастасију и Николи Радовићу. И када ова Божја невеста рашири своје двери, када на њој митрополит Амфилохије положи крст, када народ похрли да се поклони преподобној мученици Параскеви Римљанки у Курилу у Зети, онда владика Амфилохије манастиру даде име Светог Јована Владимира и каза: „Уз људе као што је Ратко Станковић, Зета ће процветати, а ако Зета процвета процветаће и Црна Гора…”

Потом се чу:

„Достојан!”

Тог тренутка на прсима Радомиру – Ратку Станковићу блесну звезда – Орден Светог краља Милутина, којим га дарива Синод Српске православне цркве, уз поруку српског патријарха Иринеја: „Најузвишенијим врлинама и благословом божјим окитио се ктитор храма добротвор Радомир – Ратко Станковић…”

На великој даровници  Ратко изговори:

„Захвалан Господу!”