Античовечност Дарвинове теорије

На основу мог искуства, многи људи који проучавају биологију, укључујући професоре и ауторе уџбеника, били су толико очарани аргументима у корист еволуције да чак нису ни посумњали у њих. Проповедали су је…

Високи стандарди образовања и учења су нестали. Пропаганда и жеља за влашћу су заменили жељу за знањем. Образовање је постало превара.

Џорџ Кокан

У школском програму постоје два веома важна предмета: историја и биологија. Оба говоре о човеку. Шта је човек, од чега се састоји, каква је његова грађа? А каква је историја човечанства? Ово су основе школског програма: човек је настао од животињског претка путем природног одабира у борби са себи сличним бићима. Два најважнија постулата дарвинизма постају основа погледа на свет деце која, по правилу, још увек мало знају о свету, о природи и о себи самима.

Људи који се занимају за савремено стање науке знају да су научници већ много пута оповргавали основне тврдње теорије еволуције: показали су да није могућ развој врста из мутација и да не постоје прелазни степени између различитих врста. Професор Орегонског универзитета Џон Волфган Смит тврди:

„Неки нам као догму износе да је еволуција утврђена чињеница; али нам никад нису рекли ко ју је установио и на који начин… Може се рећи с максималном строгошћу да је ова доктрина нема никакву научну потврду“ ¹⁾.

Познати скандинавски истраживач Сорен Лавтрап је теорију еволуције окарактерисао као „највећу превару у историји науке“ ²⁾.

Међутим, проблем теорије Ч. Дарвина у школском образовању није само проблем антинаучности, већ је и проблем античовечности. Наизглед, какве везе човечност има с тим? Ево какве.

До појаве теорије порекла једне врсте из друге људи су знали да свако има своју суштину. Још су Платон и Аристотел приметили да свака појава има своје посебне карактеристике. Дакле, и човек има своју људску суштину, управо људску, а не крављу, кокошију или мајмунску. Грађу тела, физиологију, мозак, напокон, духовне особине. И у извесном смислу оно што је сопствено људско у човеку нису само разум, свест и воља. То је и његово тело, „храм душе“. Али шта чинити с овим тешким бременом? Јер свест о својој људскости намеће људима обавезу не просто да живе, већ да живе максимално осмишљено, да траже моралне оријентире и да их оваплоћују у живот. И притом не увек да знају засигурно шта је душа и како заправо да достигну истинску срећу.

И људи које муче ова питања, наравно, не сви, али многи, добијају неочекиван и брз одговор. Све је једноставно. Човек је високоорганизовани материјал, лукава животиња која је најбоље уништавала себи сличне и на крају је максимално развила своје руке, ноге, леђа и мозак. Какво олакшање! Загонетка човека је практично одгонетнута. Значи, највероватније не постоје никакво посебно људско предназначење, бесмртна душа и вечни проблем избора између добра и зла. Савремени биолог А. С. Хоменков овако размишља о утицају теорије еволуције на свест и подсвест ученика:

„У ситуацији кад постоји овакво ‘природно-научно’ објашњење постају бесмислена даља размишљања о било каквим духовним проблемима. Ови проблеми ће се у свести (и то чак више у несвесним дубинама) ученика повезивати с неким ‘лажним’, секундарним, изведеним из фундаменталних физичко-хемијских закона где не постоје никакви морални проблеми.“ ³⁾

Ури Андрес је истакао утицај Дарвинове теорије на поглед на свет великог филозофа Ничеа:

„Теорија еволуције је оставила снажан утисак и на Ничеа. Дарвинова открића која су показала да еволуција биљака, животиња и човека представља природни процес, слободан од било каквих метафизичких утицаја и било каквих спољашњих снага које усмеравају процес, надахнула је филозофа. Ниче је у дарвинизму видео потврду за то да природа нема циљ, да нема морал и милосрђе.“ ⁴⁾

Сам Ч. Дарвин доследно спроводи идеју о потреби за сталном борбом до уништења која је условљена тиме што се сва жива бића размножавају геометријском прогресијом.

„Борба за опстанак, – истиче он, – неизбежно проистиче из веће брзине с којом сва органска бића имају тенденцију да повећавају свој број. Свако биће… треба да буде уништено у неком узрасту свог живота, у неко годишње доба или, напослетку, у одређеним годинама, иначе због принципа нарастања геометријском прогресијом његов број би брзо достигао тако огромне размере да ниједна земља не би могла да прими његово потомство.“ ⁵⁾

Затим Ч. Дарвин упркос већини појава које видимо у природи изјављује да ће „борба скоро неприметно бити најжешћа између индивидуа исте врсте, јер оне обитавају у једном ареалу, потребна им је иста храна и излажу се истим опасностима“ ⁶⁾.

У складу с теоријом еволуције човеколика животиња је требало да уништава другу човеколику животињу како би напокон у овој борби достигла сам људски лик. У овој тврдњи се крије античовечност става. Одакле и како се у човеку појављују разум и душа Дарвин у суштини не може да објасни. А и да ли у његовој теорији заправо има места за њих? Мудра природа, по Дарвину, сукобљавајући у борби представнике једне врсте, оставља јачег да преживи и тако се усавршава. По Дарвиновој теорији „свако органско биће… је приморано да се бори за живот и да доживљава значајно истребљење“. По мишљењу научника утеху треба тражити само у томе што „сукоби у природи имају своје прекиде, што се притом не осећа никакав страх, што смрт обично погађа брзо и што се јаки, здрави и срећни преживљавају и множе се“ ⁷⁾.

Међутим, кад је човек научио да у извесној мери сам делује на природу његова милост према њој је почела да квари усавршавање. Човек „не дозвољава најенергичнијим мужјацима да се боре за женку“ и „не истребљује немилосрдно све незадовољавајуће животиње, већ напротив, чува колико је то у његовој моћи, све своје изданке у току сваког годишњег доба“. Односно, за разлику од дивље природе која се усавршава путем борбе унутар врста природа се под утицајем човека не развија због тога што он не уништава све „незадовољавајуће“ јединке ⁸⁾.

Са самим човеком ствари стоје мало компликованије. Овде Дарвин алудира на то да би за будуће усавршавање човека ослобађање од слабих било прави пут, али у садашњости то изгледа нехумано. Ево његових размишљања:

„Хирург може да угуши у себи самилост за време операције пошто је свестан да поступа на корист болесника, али ако бисмо намерно остављали без пажње слабе и беспомоћне, то бисмо чинили само због добра које се може десити у будућности, купљеног по цену великог и сигурног зла у садашњости. Дакле, без роптања треба да подносимо несумњиво штетне последице опстанка и размножавања слабих“ ⁹⁾.

Међутим, то не значи да у перспективи историја човечанства не треба да се претвори у сталну борбу за „место под сунцем“. Научник нигде није рекао да је еволуција престала.

„Еволуција није завршена; разум није последња реч Природе, а мисаона животиња није њено највеће дело. Као што је једном човек настао од животиње, тако данас од човека настаје натчовек,“ – размишљао је индијски филозоф Шри Ауробиндо ¹⁰⁾.

Дакле, једном треба да се појави нови човек, савршенији, који ће се налазити на још вишем стадијуму еволуције и такав човек ће настати услед „жестоке борбе“. Заправо, и Ч. Дарвин долази до овог закључка:

„Човек се попут сваке друге животиње очигледно попео до свог садашњег високог нивоа путем борбе за опстанак која проистиче из његовог брзог размножавања: ако му је суђено да напредује, он треба да остане под утицајем жестоке борбе.“ ¹¹⁾

Дакле, из теорије природног одабира проистиче култ насиља. А. Хитлер се придржавао управо теорије природног одабира кад је правио своје прогнозе за будућност:

„Јача раса ће потиснути слабију… Човечанство је стекло величину у вечној борби и само вечни мир га може погубити.“ ¹²⁾

„Добро је позната еволуционистичка основа ничеанских теорија о натчовеку, а познато је и то како их је Хитлер практично примењивао у реализацији замисли о ‘раси господара’. Последице довођења теорије еволуције до логичког краја од којих се леди крв – односно уништавање ‘слабих’ раса – остварене су у ужасима концентрационих логора: Белзена, Аушвица и других.“ ¹³⁾

Људска природа је, дакле, очигледно само привремено превише слаба да би угушила „инстинкт саучествовања“ и самим тим се правда и објашњава оно што неуки људи називају милосрђем и самилошћу. Сматрајући да је очување слабих људских индивидуа привремено неизбежно Дарвин ипак истиче да је човек глупљи од природе која је све несавршено редовно подвргавала истребљењу. Настављајући слична размишљања он пише:

„Како брзо пролазе човекове жеље и напори! Како су кратки његови дани! И, дакле, како су јадна његова достигнућа у поређењу с онима која је Природа акумулирала у току читавих геолошких периода! Можемо ли после тога да се чудимо што се дела Природе одликују ‘правилнијим’ својствима у поређењу с људским делима; што су неизмерно боље адаптирана на бескрајно сложене животне услове и што очигледно носе на себи печат већег мајсторства?“ ¹⁴⁾

А какво је то велико мајсторство природе? Оно се не састоји само у томе да јаче индивидуе уништавају слабије, а савршеније – мање савршене, него и у томе да слични уништавају она који им нису слични. Ч. Дарвин размишља:

„И не треба мислити да би истребљивање с времена на време животиње која је обојена на посебан начин довело до ништавних последица; сетимо се колико је важно да се у стаду белих оваца уништи јагње с траговима црне боје. Видели смо како боја свиња које се хране „кореном за бојење“ у Вирџинији одређује да ли ће опстати или ће изумрети.“ ¹⁵⁾

Што се тиче човека, он по Дарвиновој теорији, наравно, није изузетак. Красноречив је сам назив једног од његових главних радова – „О пореклу врста путем природног одбира или опстанка изабраних раса у борби за живот“ (“On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life”, London, 1859) ¹⁶⁾. Чарлс Дарвин, између осталог, размишља:

„Могу ли расе или врсте људи – свеједно који назив да изаберемо – гушити и потискивати једне друге тако да неке на крају крајева изумру? Видећемо да на сва ова питања, као што је то апсолутно очигледно у већини случајева, треба одговорити потврдно, у истом смислу као и за ниже животиње,“ – тврди научник ¹⁷⁾.

По Дарвиновој теорији раса има дивљих, примитивних, виших, па чак и „највећих“ ¹⁸⁾. Дакле, исход њихове борбе ће бити предодређен:

„У блиској будућности, можда већ за неколико стотина година, цивилизоване расе ће у потпуности потиснути или уништити све варварске расе у свету,“ – прогнозира научник ¹⁹⁾.

Доктор историјских наука В. Е. Багдасарјан тврди:

„Сам Ч. Дарвин је без сумње био убеђени расиста. У његовој теорији природног одабира није се огледала само еволуциона хијерархија врста, већ и хијерархија раса. Књига ‘Порекло човека и полни одабир’ не оставља никакву сумњу у том погледу.“ ²⁰⁾

По логици социјал-дарвинизма, док природа још није створила у људима потребну хладнокрвност за наставак сурове борбе унутар врста ипак постоји могућност природног одабира, макар путем „правилног“ размножавања, односно размножавања најсавршенијих индивидуа и престанка стварања потомства код свих неодговарајућих. Тако се појавила још једна изванредна „наука“ – евгеника и њен оснивач није нико други до Дарвинов брат од стрица – Френсис Галтон.

Галтон је тврдио да се човекове способности одређују приликом рађања и да зависе од тога какве су способности поседовали дететови мајка и отац. Дакле, правилним одабиром родитељских парова висок интелект се од случајне особине може претворити у сталну. Потребу за селекцијом он је образлагао тиме да цивилизација поставља све више и више захтеве за умне способности људи док се људска природа у ствари изрођује. Галтонова идеја се састојала у томе да се путем интервенције у процес „укрштања“ људи створи квалитетнији генетски фонд. Он је такође смислио критеријуме за поређење природних способности различитих раса, на пример „нигерске“ и англосаксонске и дошао је до закључка о неоспорној урођеној надмоћи белих Англосаксонаца над црним Африканцима ²¹⁾. Дарвин је Галтоновом раду дао високу оцену. Између осталог, написао је:

„Склон сам да се сложим с мишљењем Френсиса Галтона да школовање и средина имају само слаб утицај на ум било ког човека и да је већина наших особина урођена.“ ²²⁾

После научних теорија, као и у случају с расном борбом, уследила је и сасвим „научна“ пракса. У Шведској је у периоду од 1935. до 1975. године обављено 60.000 случајева стерилизације на „слабоумним“ и „асоцијалним“ елементима ²³⁾. Године 1998. изашла је докторска дисертација Маје Руцис. У тајним архивима медицинске управе Шведске истраживач је пронашла документа која сведоче, на пример, о томе како су у школи за проблематичну децу због завршетка школовања стерилисани сви ученици завршних разреда ²⁴⁾.

Од 1907. до 1920. године такође су у петнаест различитих држава Америке усвојене „одредбе“ које дозвољавају или налажу стерилизацију умно заосталих и појединих категорија злочинаца. До 1920. године у Америци је било 3.233 случаја принудне стерилизације, при чему су објекти често постајали такозвани „злочинци против морала“ ²⁵⁾. У Вирџинији су кастрирали представнике домородачког становништва који нису могли да докажу своје присуство на територији државе до доласка колониста. Закони о принудној стерилизацији постојали су и у Јапану, Аустрији и Швајцарској ²⁶⁾.

Али је, наравно, највећи успех у „научној“ пракси постигао А. Хитлер који је тврдио:

„Свето право човека, које је истовремено и његова света обавеза – јесте да чува чистоту крви како би стварање бољег човека учинило могућим племенити развој овог бића.“ ²⁷⁾

Савремени истраживач Ј. В. Хен наводи следеће податке:

„Општи закључак расно-хигијенских мера у Немачкој је следећи: од 300.000 до 400.000 људи је насилно стерилизовано на основу закона из 1934. године, при чему су многи стерилизовани због расистичких разлога. Око 100.000 пацијената психијатријских клиника стрељано је или отровано гасом у оквиру такозване „акције Т4“ (еутаназије мање вредних), између осталог, на хиљаде деце. После званичног завршетка акције 1942. године до краја рата још 120.000 пацијената је уморено глађу, пошто им је као ‘мање вредним’ животима ускраћена храна.“ ²⁸⁾

Испоставља се да је васпитање у школи противречно. Дете зна да би у природи која је све тако разумно уредила слабије или несавршеније биће исправније било уништити. Сирота деца уче такву биологију, а притом им се каже да треба да буду добра и брижна и да чак не смеју вређати гојазног друга из разреда без обзира на то што не изгледа „како треба“.

Ипак, у историји се одвијају подједнако чудне ствари. Осуђујући нацизам, расизам и друге појаве „природног избора“ деца као да не треба да знају одакле заправо потичу ове појаве античовечности. Амерички научник Хенри Морис тачно истиче:

„У ствари, иако сваки ђак зна за зло које су свету донели Хитлер и његов национал-социјализам деци се уопште не објашњава да је основа свега тога – теорија еволуције. Овако очигледан покушај сакривања истине у суштини није ништа друго до прекрајање историје.“ ²⁹⁾

Опасност од псеудонаучне и антиљудске теорије Ч. Дарвина по васпитавање и обучавање генерације која расте је, наизглед, очигледна. Зашто онда парадигма еволуције још увек у школским уџбеницима постоји као један од главних постулата погледа на свет?