Свети преподобни Сава Вишерски

Преподобни Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње, где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон – Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик – богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру, пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице. Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована. Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. – После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. – Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то – да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. – При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме, разбојници се згледаше са стидом и страхом, па похиташе да умакну од преподобнога, бојећи се да их због преподобнога не снађе неко зло.
После извесног времена преподобни посла своје ученике у Новгород и издејствова одобрење за изградњу манастира на реци Вишери. Убрзо бише изграђене келије за братију и црква у част Вазнесења Господњег. Од тога времена поче се силан свет стицати к преподобноме Сави: једни ради духовне користи и поуке, други ради монашког живота у његовој обитељи. Он је с радошћу примао све.
Са напредовањем манастира преподобни Сава је умножавао своје подвиге. Тако он подиже себи столп (= кулу). На столпу је целу седмицу до суботе проводио у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа к братији, причишћивао се Светим Тајнама, бивао на служби у недељу, учествовао у заједничкој трпези с братијом, говорио братији душекорисне поуке, па се поново враћао на столп и подвизавао се на њему до наредне суботе.
За време овог великог столпничког подвига, у манастир к преподобноме Сави дође из Твера његов рођени брат по телу да се види с њим, пошто га одавно не беше видео. Међутим старац не хте да се види и разговара с њим. И пошто дуго времена стајаше код столпа преклињући старца да се макар само види с њим, старац најзад сиђе са столпа и благаслови брата, али ни речи не проговори с њим и одмах поново узиђе на столп. Брат, пошто виде преподобнога, с радошћу се врати у Твер, прослављајући Бога за дивна знамења Његове благодати.
Живећи на столпу, иако подаље од манастира, преподобни је ипак чувао своју обитељ молитвама својим. Једном се разбојници привукоше манастиру да га опљачкају. Преподобни, стојећи на столпу на молитви, још издалека угледа разбојнике, и провидевши њихову злу намеру, стаде жезлом ударати па зиду. Чувши то ударање, разбојници се уплашише и побегоше: јер их молитва преподобнога одгоњаше од обитељи. Од тога времена разбојници престадоше прилазити манастиру.
Међутим, к преподобном Сави и надаље се са свих страна стицаху монаси и световњаци ради духовне користи коју добијаху од њега, јер он, по речи апостола, свима беше све (1 Кор. 9, 22): све је поучавао, за све је имао сажаљења, и о свима се бринуо као о души својој, према старцима се односио као према својој браћи и вршњацима, а према млађима као према деци. И у манастиру преподобнога Саве не беше ни вређања ни увредиоца, јер их је свети Сава све утешавао и смиравао.
Проводећи живот у строгим подвизима и добровољној суровој оскудици, преподобни Сава се у својој осамдесетој години тешко разболе. Спремајући се на разлучење од тела, преподобни дозва к себи сву братију и обрати им се с предсмртним поукама, нарочито им препоручујући да чврсто и непоколебљиво стоје у Православљу и држању монашких завета, првенствено смирења. На крају старац рече: У каквим подвизима мене видесте, то и ви сами чините.
После тога преподобни Сава, иако јак духом, стаде малаксавати телом. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, он мирно предаде душу своју Господу 1. октобра 1460. године. Ученици оплакаше свога оца и наставника, па са псалмопојањем и погребним песмама погребоше његово трудољубиво и многонамучено тело на месту између цркве и столпа, на коме, се он подвизавао у последње време свога живота.
На гробу преподобнога Саве почеше се збивати разна чудеса. Болесници се исцељиваху; и сви који са вером притицаху и молитве преподобноме приношаху, добијаху духовне утехе у својим невољама, тугама, жалостима. Преподобни се многима и у сну јављао, и од болести исцељивао. Тако је исцелио и игумана Савинске обитељи Геласија. Због свега тога Новгородски архиепископ Јона допутова у Савин Вишерски манастир, одслужи молепствије на гробу преподобнога Саве, нареди да се изради икона преподобнога, да се у част његову напише служба и састави његове житије.
Чесни гроб преподобног оца нашег Саве и данас даје исцељења свима који с вером прибегавају под окриље дивног угодника Божјег, који не престаје молити се пред престолом Свевишњега за све који с вером штују свету успомену његову.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl