„Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс“
Светитељ Николај Српски
У многим својим проповeдима, прeдавањима и чланцима светитељ Николај Српски се дотиче теме дарвинизма. Он је сматрао да је без урачунавања чиниоца „дарвинизма“ тешко схватити многа трагична збивања ХХ вeка. Рекло би се, каква може бити веза између теорије Чарлса Дарвина, која се односи на биолошку науку, и таквих друштвених катаклизми као што су два свeтска рата, револуција 1917. године у Русији, Велика депресија 1930-их година и много другог? Светитељ разјашњава да је веза најнепосрeднија. Почитајмо шта тeм поводом пише Николај Српски у чланку „Три авети европске цивилизације“, објављеној у часопису „Хришћанска мисао“ уочи Другог свeтског рата (Бeоград, август-септембар 1939).
У указаном чланку светитељ наставља тему коју је промишљао и оглашавао током многих прeтходних година. Та тема је – криза европске цивилизације. Под „европском“ он у виду има „хришћанску“ цивилизацију. Криза је, дабоме, сазрeвала и развијала се у току многих вeкова. Али почетак оштре фазе кризе он датира ХVIII вeком. У прeдавању одржаном 16. децембра 1919. године у лондонској катедралној цркви светог Павла у присуству краљевских личности, Николај Српски је дао веома одлучну и смeлу изјаву: „Моја теза је једноставна и јасна. Ја тврдим: Европа нeје више центар и срeдиште свeтске цивилизације – која је изграђивана на темељима хришћанске вeре преко 19 стотина година. Европа је у XVIII веку прeстала бити центар најнапрeдније свeтске цивилизације. Она сада посрће и тетура се по самој ивици провалије сопствене пропасти, похлепно се хватајући час за ове, час за оне промeнљиве врeдности“. Због чега управо XVIII вeк? Зато што су се у Европи тада попут пошасти куге распространиле идеје француских философа-просвeтитеља (Монтескје, Дидро, Волтер, Русо и др.). Те идеје, за разлику од идеја ранијих европских философа (који покушаваху измирити хришћанство и позитивну науку) бeху већ отворено атеистичким, па чак и богоборачким. Французи сташе убeђивати Европу да изнад „науке“ нема ничег. А хришћанска религија је или „прeдрасуда, или једна од „научних хипотеза“. Но то је још било „цвeће“, „плодови“ су се појавили у слeдећем столeћу.
У XIX вeку европској цивилизацији су нанeта три ударца. То нису били ударци физичког карактера. То су биле три теорије, које друштву беху представљене као „научне“: „Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталне етичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије“.
Треба рећи да су све три теорије биле дочекане с неповерењем од обичних људи, који су навикли да се у животу руководе здравим разумом: „Обични људи, код којих је срце још увек верификатор истине, осетили су све три ове теорије као опасне фантазије“. А интелектуалци, који су већ одавно изгубили здрав смисао и интуицију – чуло срца – прогутали су блистави мамац „научних теорија“: „Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осећања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине“.
Напоменућу да се од три теорије на свету прво појавио дарвинизам. Формално, датумом његовог рођења треба сматрати 24. новембар 1859. године, када је из штампарије у Лондону изашла књига с веома дугачким насловом: „Постанак врста помоћу природног одабирања или Одржавање повлађиваних раса у борби за живот“ (енгл. On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life). Њен аутор био је енглески природњак Чарлс Дарвин (1809-1882). Она је и постала крајеугаоним каменом учења под називом „дарвинизам“. Учење се почело ширити светом брзином шумског пожара. Већ 1864. године књига бејаше издата на руском језику (превод М. Владимирског). Кључне идеје дарвинизма: борба врста за опстанак, еволуција као процес „природног одабира“, постанак човека од мајмуна. Дарвинизам се стално модернизовао, допуњавао новим идејама и емпиријским подацима, добијао је све финију философску интерпретацију. Савремена верзија дарвинизма је „синтетичка теорија еволуције“.
Као друга теорија се оказало ничеанство. Оно је названо по имену његовог оснивача Фридриха Вилхелма Ничеа (1844-1900). То је философско учење које пориче морал, преузноси егоцентризам, индивидуализам и волунтаризам, истиче концепт „натчовека“, констатује да постоје људи „више расе“ и „ниже расе“ итсл. Не може се навести тачан датум рођења ничеанства. Но, велики део Ничеових радова, којима је ударен темељ учења, пада у 80-те године претпрошлога века. Посебно вреди издвојити следеће радове: „Зора или мисли о моралним предрасудама“ (1881); „Весела наука“ (1882); „Тако је говорио Заратустра. Књига за све и ни за кога“ (1883-1887); „С оне стране Добра и Зла. Прелудијум за философију будућности“ (1886); „Генеалогија морала. Полемичко дело“ (1887); „Случај Вагнер (1888); „Сумрак идола или како се философира чекићем“ (1888); „Антихрист. Проклето хришћанство“ (1888); Ecce Homo. Како човек постаје оно што јесте“ (1888); „Воља за моћ“ (1886-1888). Ничеанство је, као и дарвинизам, имало много следбеника, непрекидно је развијано. На пример, под утицајем ничеанства појавио се фројдизам. Као резултат укрштања дарвинизма и ничеанства појавила се „наука“ под називом „еугеника“ итд.
Треће учење постао је марксизам. Његов оснивач је Карл Маркс (1818-1883), делимично и Марксов саборац Фридрих Енгелс (1820-1895). Марксизам се (као и ничеанство) образовао током многих година. Као тачка одбројавања може се, по свој прилици, навести 1848. година, кад су оба „класика марксизма“ објавила „Манифест комунистичке партије“. Али „језгром“ марксизма ваља сматрати главни рад Карла Маркса „Капитал“ (пун назив: „Капитал. Критика политичке економије“), он је марксизму придао науколикост и солидност. Први том „Капитала“ свет је угледао 1867. године. „Капитал“ (свега четири тома, истина, други и наредне томове Маркс није дописао) легао је у основу марксистичке политичке економије. Марксистичка теорија је у себе такође укључивала философију у виду дијалектичког и историјског материјализма. У њену основу су мимо горе поменутих, такође легли радови Фридриха Енгелса „Анти-Диринг“ (1878) и „Дијалектика природе“ (1873-1883). Теоретско образлагање комунизма као највише друштвено-економске формације дато је у раду К. Маркса „Критика готског програма“ (1875).
Таква су кратка обавештења о три теорије што их наводи Николај Српски. Пада у очи да су се све оне на свету појавиле не просто у једном веку (деветнаестом), већ у пределима исечка времена који не прелази четири десетине година (од краја 1840-их до краја 1880-их). Чак је тешко рећи шта је чему претходило. То беху три скоро истовремена невидљива и бешумна хица испаљена у европску цивилизацију. Тада тим теоријама нико није придао нарочитог значаја, њихово првобитно разматрање вођено је у прилично уским круговима интелектуалаца, који су теорије примили с усхићењем. Но те се теорије такође могу уподобити отрову с одложеним деловањем.
Смртоносни учинак теорија испољио се у пуној мери кроз неколико десетина година. Оне су, како пише светитељ, у ХХ веку дале своје отровне плодове у виду ратова, револуција и криза: „У наше дане јасно се види да је срце народа било у праву, а да је интелект интелектуалаца био погрешан судија. Јер баш у наше дане показују се горки и судбоносни плодови тих теорија, због којих је европска цивилизација покривена тешким мраком, а цео свет доведен на ивицу амбиса, варварства и пропасти“.
Валентин Катасонов
Превео: Драган Буковички
Извор: sloven.org.rs
Pravoslavie.cl