Архимандрит Андреј (Конанос)

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те преко пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас бих желео да прозборим о тој молитви. И не само то: данас бих желео нешто још смелије – да изговорамо ту молитву, не само да говоримо о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.

Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју потпуну усредсређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.

Сада, када слушаш, теби није тешко да изговараш у себи ту молитву, тако да она потече као поток, а када се емисија заврши и продужиш да радиш своје свакодневне послове, ти је и онда непрестано изговарај.

Она је изузетно моћна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је ишао и било где да се заустављао, јер је њу научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:

• И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.

Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.

Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти повезујеш са Христом и сједињујеш се са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, али само говори Христу. Хоћеш да изговориш „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме …

Ето, ја опет рекох. Шта, тешко ти је да то слушаш? Али нека ти не буде тешко. Нека ти не буде тешко да слушаш име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Који те је заволео и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења концентрисана су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко да слушаш име Христово, да Му говориш, да Га волиш.

То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бди над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“.

Свима нама је корисно да творимо ту молитву и добро би било знати да између тебе и човека који седи преко пута тебе и слуша те постоји заједничка тачка додира – име Самога Господа, и Љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Монаси је изговарају цели дан. На крају крајева, добар монах, да би постао истински монах, није обавезан да буде „монах“ тј. усамљени, већ је дужан да увек буде у друштву – у друштву молитве, а пре свега молитве Исусове. Он је обавезан да свагда носи бројанице у рукама, а пре свега – у срцу. Сваки чворић – то је жудња, сваки чворић – то је љубав, сваки чворић – то је приношење, славословље, призивање тог светог и свемогућег имена, имена Господњег.

Монах се цели дан моли.

• Куда ти идеш? – говорио је неко иноку на Светој Гори, видевши, да тај излази из манастира, не узевши са собом бројанице. – Зар војник иде у рат без оружја?

Где ти идеш без својих бројаница? То твоје оружје – бројанице, увек их држи у рукама, да би молитва из руку прешла у ум, а из ума у срце. Потом отпада неопходност ни за бројаницама, и ти ћеш окушати неизречена и јединствена искуства.

Хајде, рећи ћу ти нешто јер ипак нисам заборавио. Шта нисам заборавио? Нисам заборавио да говорим људима који живе у свету. Данас не говорим монасима. Знам да сам се помало опустио, и ти, наравно, мислиш да … Не-не, ја ово говорим теби и о твојим проблемима. Знам да имаш своје проблеме: расходи, беба, болест, сваковрсни брачни проблеми. Неко се спрема за нешто, понеко машта о нечему, понеко живи са својим болом и радошћу, са разним својим проблемима. Свако има нешто своје и ето већ неки од вас говоре:

• Прошли пут си нам добро говорио о актуелним, савременим питањима која нас тиште. А шта сад? Говориш нам о Исусовој молитви, умној молитви, која је одређена за монахе? Какве везе то има са мном?

Има. То има везе и са тобом, јер је то начин да уведеш Христа у твој живот, овде и сада. Управо стога што је твој живот многодимензионалан, у њему је пуно брига, ти си располућен и раздељен, од јутра до вечери мораш да обавиш гомилу послова и не стижеш да урадиш бар нешто за Бога, да се помолиш како треба. Зато и постоји та молитва, која се назива монологна, што значи да она садржи једну реч, један израз, једну кратку реченицу, коју, уколико бисмо је рекли и малом детету – свега пет речи! – то би је и оно научило.

На тај начин ти се фокусираш. И немаш никавих оправдања, као што некада говориш:

-Ја желим да се помолим, али не стижем. Не знам шта да кажем. Немам шта да кажем на молитви.

Имаш шта да кажеш! Спремаш ли храну? Твори молитву! Мешаш ли храну у посуди? Сваки пут када промешаш кашиком, говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И док спремаш храну, унутар тебе улази Божија благодат, улази свецело благоухање тог имена, улазе животворни сокови тог имена.

Исусово име је пуно животворних сокова, благослова, сила. Ова молитва је веома моћна. О, када бисмо се њоме молили, када би смо живели њоме и наслађивали се осећајем Христовог присуства док је творимо!

Знаш ли шта значи постојано изговарати нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би ти он пришао? Када на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.

Када некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу ти ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.

Овога нема мало, тога је сасвим много – да бисмо данас прозборили о тој тајни која нам приближава тако узвишеног Бога, тако блиског нама. Уколико Христос дође тамо где си сада ти, у твоју собу, и она се напуни Његовим присуством, ти ћеш схватити да поред тебе нису само кревет, сто, кухиња, посуде, телевизор и све што тамо имаш, већ је поред тебе и са тобом Неко Други. Ко је то? Онај, Кога си позвао.

Постоји у Старом Завету таква заповест, где Бог говори: „Пуди пажљив! Не изговарај узалуд име Господње!“ – то јест не поштујући, не уважавајући, не љубећи, не „обожавајући“ Бога. Како се каже: „очисти најпре уста, пре него произнесеш име Божије“.

Страшно је изговарати Његово име. Зашто? Зато што Његово име – то је Његово присуство: ти призиваш Христа, и Он долази. То је изузетно велико. Он долази. Само размисли: да код тебе улази Христос, када Га ти призовеш.

Он Сам говори ово:

• Пре него Ме призовеш, Ја ћу теби говорити. Ти ћеш Ме позвати, и Ја ћу ти рећи: ево, Ја сам дошао! Шта желиш? Реци ми, шта хоћеш, да би Ја то урадио за тебе.

И ти говориш Њему:

• Господе Исусе Христе, помилуј ме! Ето шта. Ја желим да ме Ти помилујеш.

Ми можемо рећи много тога о молитви, но, на жалост, све то није наше, све је туђе. И када би смо творили молитву, тада не би радили емисије о молитви, већ би живели њоме, и не би говорили о њој, већ би узносили молитву, и благодат молитве би се ширила свуда. То је оно чиме се баве монаси на Светој Гори, то је оно, чиме су се бавили велики светитељи, који су говорили веома мало, у сили. Говорили су другима само и само о добром и нису желели излазити из те насладе, коју су окушали, и из тог великог жртвовања човечанству. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.

Да ти кажем то помало грубо? Ми смо дубоко покривени мраком, сви ми, и не знамо много о нашој Цркви. О, када би смо ми знали, који хлеб у себи садржи то, што ми називамо умном молитвом!

Свети Никодим Светогорац се обраћа Христу у „Акатисту Исусу Христу“ и постојано говори: „Исусе мој! Исусе мој!“ – а затим говори Христу разне ствари. Он каже:

• Исусе, благодарим Теби, што си ме удостојио великог доброчинства и дара умне молитве.

То је нешто велико, то је велико искуство.

Ти говориш:

• Но, ми не можемо учинити много у свету.

У праву си. Но, ево сада ти слушаш, а потом ћеш отићи нешто да радиш и можеш се при том помолити. Мислиш, Бог то неће ценити? Уради оно мало што можеш у овом животу.

То је добро дело – призивати име Исусово. Уколико обратимо пажњу, увидећемо да и на Светој Литургији чинимо то постојано – говоримо: „Господе, помилуј!“ За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо – и две речи: „Господе помилуј!“

• Боже, помози нам! Дај нам Твоју милост! Смилуј се над нама! Помози нам! Дај нам оно што је свакоме на потребу! Помилуј нас!

Имаш ли бројанице? Ти их не носи са собом, бећ их држи у руци. Уништи их, доведи их у лоше стање, истањи их до нити, али само – пази – да то нико не примети. Када држиш бројанице и молиш се онда само ти, Бог, и твој духовник, треба да знате о томе. Шта ти радиш, како радиш, да ли си нешто осетио, плачеш ли, имаш ли минуте умиљења, боговиђења, осећаја Божијег присуства, осећаш ли да излазиш из овог света и преживљаваш ли оно о чему ми је пре неки дан причала једна старица …

• Молила сам се и рекла: „ Узми ме, Боже, да умрем! Желим да овога часа умрем!“ Тог тренутка рекла сам: „Пусти ме да умрем!“

Али све то не треба да буде видљиво. Све то треба да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.

У души постоји скривена соба, постоји врт у дубини, који је намењен само Богу. Ту не треба више да улази ништа, нико не треба а зна шта ми чинимо, само наш духовник и Бог. Бројанице не треба показивати, оне нису за демонстрацију, не за шепурење, нису за то да бисмо од себе правили великане, а, како се каже, када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши двери твоје, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узратиће теби јавно.

Помоли се у тајности, стави у свој ум, дубоко у своју душу, урежи унутра то име: „Исусе мој, Христе мој“ – то ја најбољи печат, а после се не бој. Неки питају, шта ће бити са Другим Доласком, са антихристом, са печатима. Наш печат нека буде то име, да би ти њега урезао у своме срцу, у уму, у својој души.

Говори у себи: „Исусе мој, Христе мој, Боже мој, Господе мој“, – само не формално, не механички, не систематски, не хладно, не монотоно, не као да испуњаваш неки метод или тактику, већ дај своје срце, зато што молитва захтева срце, молитва захтева љубав, она захтева силну жељу, захтева људе заљубљене у Христа, у истину, у светитеље, у Цркву, у Небески свет.

Ето тако стоје ствари. Данас говоримо о тешким стварима, међутим како смо рекли – хајде да урадимо оно мало што можемо у овом свету. А да ли је то тако тешко урадити, то о чему сада говоримо са вама?

Ова молитва је веома моћна, независно од тога, да ли си ти то разумео. То јест, уради нешто и ти, ти, који немаш времена да прочиташ Шестопсалмије, Молебни канон; ти можеш непрестано да изговараш молитву Исусову. Је ли то тешко? Да, шта је у томе тешко – рећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме?

А остало – о умиљењу, о осећају Бога … Да ли ћеш ти осетити када приђе Божија благодат, или не, то није твоје, већ од Бога. То ће дати Бог, када он зажели, и како зажели и колико зажели. А ти, међутим, можеш …

Имаш уста? Имаш. Имаш језик? Имаш. Рећи ћу, међутим, и друго: чак и ако си нем, имаш ли ум? Имаш ли срце, постоји ли у теби душа? Ето, та душа мора да изговара. Та душа треба да се отопи, јер је замрзла као глечери који се сада, међутим, такође топе. И они се топе! Како онда душа да се не отопи? Ево од тог имена, она ће, мало по мало, да се отопи.

То име је тако врело, тако пламено, тако преузвишено, да растапа било који лед. Исусе мој, Христе мој, Творче мој, Боже мој! – то је највећа и најмоћнија молитва!

Са руског језика превео: игуман Петар (Драгојловић)