РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ВИКАРНИ ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ КИРИЛО – Математика ми је много казала о Богу

Скоро сви велики научници били су религиозни – поменимо само Њутна, Лајбница, Гедела, Ајнштајна, Теслу

Jeдан од двојице нових владика Српске православне цркве, викарни епископ диоклијски Кирило, универзитетску катедру заменио је монашком ризом. Радио је као асистент на Природно-математичком факултету 2000. године, кад је одлучио да се замонаши и постао искушеник Цетињског манастира. Магистар математичких наука, прошле недеље у Саборном храму у Подгорици свечано је устоличен за владику српске цркве. Разговор са њим започињемо личним питањем – Зашто се одлучио да напусти функцију асистента на факултету и изабере монашки пут.

– Многа од питања везана за кључне одлуке у нашем животу, остаће заувек тајна чак и за нас саме. Свакако да је на мене највише утицало хришћанско васпитање мојих родитеља, молитве Светог Василија Острошког, беседе митрополита Амфилохија и поуке других духовника Православне цркве. Такође су на мене утицале светиње данашње Русије, Украјине и Свете Горе Атонске. Мислим да сам тражио и начин да пред Богом принесем жртву за наш народ који је тад страдао у Републици Српској и на Косову – каже у интервјуу за „Политику” викарни епископ диоклијски Кирило.

Колико је сад математика присутна у вашем животу и које су биле научне области којима сте се бавили док сте радили на факултету?

Нисам напустио свет и математику због неког разочарења. Волео сам ту науку и био у њој доста успешан. Завршио сам ПМФ у Подгорици и затим магистрирао диференцијалну геометрију и топологију на Београдском универзитету. После сам био на специјализацији на Московском универзитету, на Ломоносову. Могу рећи да је и математика, мени младом студенту, много казала о Богу као што знање о Богу садрже и све позитивне природне и друге науке. Нека од тих размишљања уградио сам у моју дисертацију на Московској духовној академији о Светом Петру Другом Петровићу Његошу. Тренутно немам времена да се активније бавим математиком, али се старам да увек прочитам нешто ново из те области.

Често се говори о антагонизму науке и религије, па је можда некима и необично што је један математичар постао владика. Међутим, чини се да су они који говоре о супротстављености науке и религије најчешће из сфере друштвених, а не природних наука?

Мислим да нема простора чуђењу, јер су скоро сви велики математичари и научници били религиозни. Поменимо само Њутна, Лајбница, Гедела, Ајнштајна, Теслу. С друге стране, математичко знање је преточено у богословље на пример код блаженог Августина, Светог Василија Великог, новомученика Павла Флоренског и других. Знате, кад говорите о математици користећи језик описивања, мимо њених формула и теорема, морате да избегнете две крајности. Прва је мистификовање математике, то јест гледање на математику као на неко свештено знање. На то делимично наилазимо код неких богослова. А друга крајност је банализовање математичких знања. Имамо и таквих примера. По оцени мојих професора на Московској академији, ја сам успео да избегнем те крајности. Математика је, као и сваки други језик, један универзални језик описивања ствари и појава у природи, при чему је она мене запленила управо тиме што су њене формуле сличне поезији. Некако су одвојене од ове стварности па су мени увек напомињале неке духовне законе. Посебно ми се свидела и зато што су њени закони тачни и непромењиви, нису као политичка наука која је данас једна а сутра друга. У томе је математика слична теологији.

Били сте и асистент на Природно-математичком факултету и предавач и васпитач на Цетињској богословији. Имате, дакле, педагошко искуство. Шта је највредније што сте ви научили од студената и младих богослова?

Да, научио сам много од професора и ученика Цетињске богословије и ПМФ-а. Пре свега трпљењу, праштању и љубави. Мислим да је неко од светих рекао да је боље да вас ученици воле него да вас се боје, и ја сам се старао да то испуним.

Колико се школовање и васпитавање младих богослова разликује од оног које искусе њихови вршњаци у некој гимназији, на пример?

У свакој грани науке или друштвеног живота, па тако и у Цркви, имате специјалистичке школе. Имају их и полиција, војска. Тако је и богословија специјалистичка школа која обучава будуће свештенике. Разлика у односу на друге школе је у томе што светске гимназије траже од човека извесно знање и један ниво дисциплине у понашању. Богословија и уопште теолошка наука тражи потпуну промену код човека и у духовном смислу, кроз знање, молитву, подвиг, али и у телесном смислу, кроз пост, аскетизам. Али, пре свега тражи веру без које се, по ријечима Светог апостола Павла, не може угодити Богу. Наравно, то обучавање није присила, него је засновано на слободној вољи ученика.

Која ће бити ваша задужења сад кад сте владика диоклијски?

По речима патријарха Иринеја и мог надређеног архијереја владике Амфилохија, којем сам викар, и даље ћу наставити свој рад у Епархији буеносајреској и јужно-централно-америчкој наше СПЦ.

Можете ли нам нешто рећи о организацији црквеног живота у једној од најмлађих епархија СПЦ, буеносајреској, где сте постављени за архијерејског заменика 2014. године? Колико Срба живи на територији ове епархије и колико је за њих значајно организовано присуство СПЦ на просторима где живе?

Постоји много људи нашег порекла у Јужној и Централној Америци с територија Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, а чији су корени православни. Тешко је оценити њихов број јер су они расејани по тим огромним пространствима. Рецимо да је реч о више десетина хиљада људи. То је навело владику Амфилохија да, с благословом наше Цркве, пође у те крајеве и потражи „изгубљене овце дома Израиљева”. Ја сам пристао да му у томе помогнем.

Знате, наша Црква у својој послератној историји није могла да испуни потребе ни народа у матици, а камоли да се бави народом преко океана. Често помињем чињеницу да је у Зиданом Мосту, у Словенији, убијено, од стране комунистичких власти, више од сто свештеника наше Цркве, заједно са свештеномучеником Јоаникијем, митрополитом црногорско-приморским. Тај злочин је изродио други злочин, а то је недостатак свештенства на подручју јужноамеричког континента. Наш народ у Северној Америци је био боље црквено организован, и то је и данас случај. У Јужну Америку је још патријарх Гаврило Дожић послао једног часног свештеника, Радојицу Поповића, који је тамо служио Богу и роду цео живот. После њега тридесет година није било наших свештеника у Јужној и Централној Америци. Нажалост, због тога, и због чињенице да је Католичка црква присутна у свим порама друштва, у школама, војсци, многи од наших људи су прешли у Католичку цркву. Неки се сада враћају у православље. Такође и држава, бивша Југославија, није баш довољно помогла око организовања школа за децу наших исељеника, тако да су већ у другом или трећем поколењу они заборавили свој језик. Ми се старамо да данас исправимо донекле те пропусте. Деведесетих година прошлог века у Јужну Америку је дошао архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ СПЦ у западној Европи. После њега су се смењивали свештеници, увек по два или један, а то је кап у мору, јер су пространства Јужне и Централне Америке слична бескрајним пространствима Русије. Од кад је митрополит Амфилохије на функцији епископа-администратора Епархије буеносајреске, први пут 2011. године, ситуација се мења.

Колико свештеника и цркава има Епархија буеносајреска и да ли међу свештенством и верницима СПЦ има и локалног становништва?

Сад имамо четири свештеника и једног протођакона у Аргентини и четири монахиње. Затим пет свештеника у Бразилу, једног архимандрита у Венецуели, по једног јеромонаха у Колумбији и Еквадору, једног свештеника у Чилеу и једног монаха у Сан Салвадору. Од тога шест свештеника и свештеномонаха води порекло од становништва. Један свештеник и протођакон су рођени у Аргентини, али су српског порекла. Такође, једна монахиња је из Бразила и једна из Чилеа. Наравно да је постојање и деловање СПЦ на овом континенту од насушне потребе за наш народ и за његово спасење. Основни проблем наше мисије је и даље економски, и углавном пада на терет Митрополије црногорско-приморске, иако помажу и епархије СПЦ из Северне Америке и људи добре воље.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ у саопштењу, објављеном после последњег заседања, указао је на проблеме с којима се суочава Српска црква у Црној Гори. Истакнуто је да се „спрема закон који не само да не признаје Цркви статус и идентитет него јој прети отвореним прогоном, а њена власт Српскуправославну цркву проглашава за државног непријатеља број један”. Каква је тренутна ситуација и да ли се назире решење проблема који су изазвали и прогоне свештеника и насртаје на храмове СПЦ?

Мислим да су тај предлог закона оцениле као неприхватљив и међународне институције. Надам се да ће они који данас власт имају схватити да је историја Црне Горе, и у већем смислу од ове данашње, у суштини историја цетињских митрополита и православне црногорске митрополије, и да ће послушати глас свог доброг пастира владике Амфилохија, и направити закон који би гарантовао верска права свих у Црној Гори. Нарочито мислим на традиционалне цркве и верске заједнице – Православну и Католичку цркву и муслиманску заједницу.

Шта бисте поручили основцима и средњошколцима који и даље математику доживљавају као један од најтежих предмета у школи?

За неко дубље бављење математиком потребан је, као и у свему, одређени таленат. Међутим, основне студије математике, па и градиво основне и средње школе може да заврши сваки студент или ученик, уз наравно истрајан и константан рад.

Аутор: Јелена Чалија

www.politika.rs